Душан Макавејев (1932–2019) – Одлазак у легенду легенде црног таласа

Недавна смрт раскошног интелектуалца и светски признатог и награђиваног синеасте Душана Макавејева (аутора филмова „Парада“, 1962; „Човек није тица“, 1965; „Љубавни случај или Трагедија службенице ПТТ“, 1967; „Невиност без заштите“, 1968; „Мистерије организма“, 1971…) сигурно је један од највећих у бројним скорашњим ударцима које је неминовност смрти задала нашој кинематографији

У Београду је, 25. јануара, умро један од најчувенијих српских синеаста Душан Макавејев, родоначелник чувеног црног таласа југословенског филма из шездесетих година прошлог века, филмски аутор светски признате аутентичности, значаја и величине чији је опус и укупно његов уметнички и интелектуални потенцијал превазишао временски оквир у коме је радио, а значај минулог рада му је обезбедио трајно место у светској филмској баштини. Тврдио је да је стварао филмове у којима људи у себи могу да препознају оно што код других људи не прихватају!
У његовом случају, уз уобичајене хвалоспеве и велике речи искрене или оне изјављене тек реда ради које се чују у оваквим приликама, стоји да је све те обичаје својом најпре људском и интелектуалном величином, а онда и без сумње најнеобичнијом уметничком заоставштином, све одавно превазишао. Оставио је популарни Мак све разлоге да не буде заборављен и да му се без обзира на пригодне, лицемерне или не такве конвенције „скине капа“ у свакој прилици помињања његовог имена и учинка. Иако је деценије провео у кинематографском делању, Макавејев је вечност купио и важно место у свим филмским енциклопедијама света заслужио с тек неколико филмова снимљених током шездесетих и дела седамдесетих година прошлог века. У периоду такозваног црног таласа југословенског филма, који је управо захваљујући интернационализацији његовог опуса у том периоду добио овај назив и значај посебног уметничког покрета у оквиру тадашње кинематографије Југославије. Да ли би Макавејев као такав постојао да није било те и такве Југославије, немогуће је установити, али је сигурно да би без њега српски, југословенски и посебно филм који је ауторски и тематски уоквирен у тај црни талас био далеко скромнијег ефекта, а можда га не би ни било. Дипломирао је психологију на Филозофском факултету и режију на Факултету драмских уметности у Београду, а прва искуство и знања о филму стекао је у чувеном Кино-клубу Београд, где је поред њега поникла група истомишљеника који су заједничким и самосталним делањем створили окосницу црног таласа, подједнако његове уметничке и политичке оквире.

АУТОР КОЈИ ЈЕ ИЗАЗИВАО УМЕТНОСТ И ГЛЕДАОЦЕ Филмови Душана Макавејева садржали су у себи скоро све што је дотад виђено и коришћено у филмском стваралаштву. Али и много тога што је он смислио, субверзивно или спонтано, чак и неопходно како би се у одређеном тренутку пронашло адекватно решење за поједину сцену у скромним продукцијским условима. Величина аутентичног уметника је у признању и откривању таквих ситуација што је он на свој шармантни начин анегдотски причао пред документаристичким камерама које су повремено улазиле у његов свет, као и приликом појединих интервјуа. Али сва та смишљена или изнуђена решења су уоквирила његов јединствени и никад досегнути стил рада који је узбуђивао, провоцирао, нервирао, озбиљно љутио или одушевљавао гледаоце. Никада их није остављао равнодушним, чак и када су пред призорима његових филмова остајали збуњени или затечени садржајем, до те мере да нису били у стању да схвате и прихвате виђено. Његови су филмови били изазов за уметност колико и за обичног гледаоца. Нису били једноставни ни за многе колеге, па чак ни за интелектуално надмоћније посматраче. Ипак, освајали су простор у свести публике и струке који нико пре њега није досезао. А пошто је филмски призор, као уосталом и сваки други уметнички, најпре емотивни контакт који комуницира на душевном нивоу, филмови овог аутора су успевали да остваре најснажније контакте с публиком, па самим тим и најтрајније, чак и када је та публика била свесна да каска за његовим идејама и порукама и да их можда не разуме у пуној мери. Заправо у тој делимичној неразумљивости и лежи део тајне раскоши његове уметности. Оно што је сликама поручивао у својим делима било је једнако сасвим очигледно колико и потпуно неразумљиво. Да, он је био велики критичар друштвених неправди, ригидности ситних душа на власти, па и власти уопште, као и примитивизма средине, масе и појединаца подједнако, али је био и провокацијама склон манипулатор људским осећањима (као дипломирани психолог имао је довољно алатки за такву работу) и без проблема је уочавао све тачке које је неопходно дотаћи не би ли се произвела реакција, а уметност довела до практичне примене и постала не само оплемењујућа вредност у људским душама већ и моћно средство за мењање свега што би ваљало променити. Или што би он волео да буде промењено.
Свет наравно није променио, као ни примитивизам тако пријатан маси, моћницима и мешетарима који на њему профитирају, али је изменио историју нашег филма, додајући пре њега потпуно непознат и непостојећи појам револуционарног уметника који је баратао покретним сличицама на тако бизаран, радикалан, агресивно провокативни, интелектуално изазовни и најједноставније речено занимљиво другачији начин, да је отрцаном појму тако омиљеном у вокабулару квазиинтелектуалне средине – авангарди – дао сасвим нове оквире. Па и разлоге за неразумљивост, елитистичку дистанцу, инфериорност у комуникацији са његовим идејама и намерама. Свакако да је најсличнији у томе био са Луисом Буњуелом, с којим га често пореде и чији је утицај видљив у његовим филмовима, али је у контексту свега реченог једнако интелектуално и уметнички у равни с Дејвидом Линчом (посебно у пориву да се по сваку цену експериментише, мења и провоцира чак и та елитистички позиционирана авангарда). Недостатак друштвеног и политичког контекста у животу и раду поменутих назовиузора, па и било којих других, а које је Макавејев и те како имао у свом делању и то као доминирајући мотивацију, нешто је што га чини сасвим аутентичним и најпре друштвено важним аутором коме никакви узори нису потребни, а ни довољни.

ИНОВАТОР И ПРОВОКАТОР Иако вероватно не увек смишљено, унео је у филмску уметност занимљиве новине, па и најавио потоње трендове. Рецимо, један је од покретача овдашње струје мета филма (пре две године је покренут и фестивал таквих филмова у Београду), тзв. филмова у филмовима, односно филмова о филмовима, како год. Његова су дела имала и легендарне измене у монтажи, што је у свету названо „српска монтажа“. Изузетно је волео да комбинује документарни и играни жанр – може се рећи да је то била кључна карактеристика његовог рада, посебно током стварања у време црног таласа. У модерној кинематографији је одељак такве стилске комбинаторике постао популаран под називом „нађени снимци“, посебно у жанру хорора, када се квазидокументаристичким наводно пронађеним снимцима стварала језовита атмосфера аутентичности. Макавејев је нешто слично радио пре више од пола века комбинујући архивске, лажне или праве документаристичке кадрове са оним које је снимао са глумцима. Уз манипулацију призорима провокативног, експлицитног секса, те директним и подривачким, индиректним изазивањем средине и власти игром на рачун појединих симбола (револуције, партије, власти, званичне историје, свакојаких забрана и табу-тема…), па и отвореним активистичким делањем у време шездесетосмашких демонстрација, као и касније свакојаких других на теоретском, реторичком и интелектуалном нивоу, Макавејев је својим минулим радом, као и активностима које нису имале директне везе са струком, зарадио статус дисидента који му је додељен споља, ван Југославије, најпре у миљеу великих интернационалних фестивала што су га у неколико наврата награђивали и сврставали међу најоригиналније и најзначајније ауторе пребегле из света „иза завесе“. Посебно је тај статус уживао када га је у њега директно и отворено отерала тадашња власт, натеравши га у вишегодишње изгнанство. Црни талас је мање-више тада и био завршен, мада Макавејев никада није мрзео тај систем који је непрестано боцкао провокативним коментарима (не треба занемарити чињеницу да је често, једнако изазовно, критиковао и капитализам), најпре спомињаним филмским средствима. Свестан да је много више производ него што је жртва тог система и времена, увек је тврдио да је Југославија била сјајна средина за филм! И био је у праву чак и ако је био циничан. А када је једном приликом одлучио да буде искрен о питању свог покретачког стваралачког мотива, у једном интервјуу је страном новинару изјавио да је циљ његових филмова да људи у себи препознају оно што код других људи не прихватају!
Иначе, уочи предстојећег ФЕСТ-а, на коме би требало и ваљало да добије адекватну комеморацију, важно је споменути да је Макавејев био један од оснивачких очева ФЕСТ-а заслужан, како неки тврде, и за његов назив, мада је далеко значајнији по свом уделу у једном периоду у његовој формализацији и постављању темеља на коме се наш фестивал потом уздигао у једну од најзначајнијих културних манифестација на овим просторима.