Dušan Makavejev (1932–2019) – Odlazak u legendu legende crnog talasa

Nedavna smrt raskošnog intelektualca i svetski priznatog i nagrađivanog sineaste Dušana Makavejeva (autora filmova „Parada“, 1962; „Čovek nije tica“, 1965; „Ljubavni slučaj ili Tragedija službenice PTT“, 1967; „Nevinost bez zaštite“, 1968; „Misterije organizma“, 1971…) sigurno je jedan od najvećih u brojnim skorašnjim udarcima koje je neminovnost smrti zadala našoj kinematografiji

U Beogradu je, 25. januara, umro jedan od najčuvenijih srpskih sineasta Dušan Makavejev, rodonačelnik čuvenog crnog talasa jugoslovenskog filma iz šezdesetih godina prošlog veka, filmski autor svetski priznate autentičnosti, značaja i veličine čiji je opus i ukupno njegov umetnički i intelektualni potencijal prevazišao vremenski okvir u kome je radio, a značaj minulog rada mu je obezbedio trajno mesto u svetskoj filmskoj baštini. Tvrdio je da je stvarao filmove u kojima ljudi u sebi mogu da prepoznaju ono što kod drugih ljudi ne prihvataju!
U njegovom slučaju, uz uobičajene hvalospeve i velike reči iskrene ili one izjavljene tek reda radi koje se čuju u ovakvim prilikama, stoji da je sve te običaje svojom najpre ljudskom i intelektualnom veličinom, a onda i bez sumnje najneobičnijom umetničkom zaostavštinom, sve odavno prevazišao. Ostavio je popularni Mak sve razloge da ne bude zaboravljen i da mu se bez obzira na prigodne, licemerne ili ne takve konvencije „skine kapa“ u svakoj prilici pominjanja njegovog imena i učinka. Iako je decenije proveo u kinematografskom delanju, Makavejev je večnost kupio i važno mesto u svim filmskim enciklopedijama sveta zaslužio s tek nekoliko filmova snimljenih tokom šezdesetih i dela sedamdesetih godina prošlog veka. U periodu takozvanog crnog talasa jugoslovenskog filma, koji je upravo zahvaljujući internacionalizaciji njegovog opusa u tom periodu dobio ovaj naziv i značaj posebnog umetničkog pokreta u okviru tadašnje kinematografije Jugoslavije. Da li bi Makavejev kao takav postojao da nije bilo te i takve Jugoslavije, nemoguće je ustanoviti, ali je sigurno da bi bez njega srpski, jugoslovenski i posebno film koji je autorski i tematski uokviren u taj crni talas bio daleko skromnijeg efekta, a možda ga ne bi ni bilo. Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu i režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a prva iskustvo i znanja o filmu stekao je u čuvenom Kino-klubu Beograd, gde je pored njega ponikla grupa istomišljenika koji su zajedničkim i samostalnim delanjem stvorili okosnicu crnog talasa, podjednako njegove umetničke i političke okvire.

AUTOR KOJI JE IZAZIVAO UMETNOST I GLEDAOCE Filmovi Dušana Makavejeva sadržali su u sebi skoro sve što je dotad viđeno i korišćeno u filmskom stvaralaštvu. Ali i mnogo toga što je on smislio, subverzivno ili spontano, čak i neophodno kako bi se u određenom trenutku pronašlo adekvatno rešenje za pojedinu scenu u skromnim produkcijskim uslovima. Veličina autentičnog umetnika je u priznanju i otkrivanju takvih situacija što je on na svoj šarmantni način anegdotski pričao pred dokumentarističkim kamerama koje su povremeno ulazile u njegov svet, kao i prilikom pojedinih intervjua. Ali sva ta smišljena ili iznuđena rešenja su uokvirila njegov jedinstveni i nikad dosegnuti stil rada koji je uzbuđivao, provocirao, nervirao, ozbiljno ljutio ili oduševljavao gledaoce. Nikada ih nije ostavljao ravnodušnim, čak i kada su pred prizorima njegovih filmova ostajali zbunjeni ili zatečeni sadržajem, do te mere da nisu bili u stanju da shvate i prihvate viđeno. Njegovi su filmovi bili izazov za umetnost koliko i za običnog gledaoca. Nisu bili jednostavni ni za mnoge kolege, pa čak ni za intelektualno nadmoćnije posmatrače. Ipak, osvajali su prostor u svesti publike i struke koji niko pre njega nije dosezao. A pošto je filmski prizor, kao uostalom i svaki drugi umetnički, najpre emotivni kontakt koji komunicira na duševnom nivou, filmovi ovog autora su uspevali da ostvare najsnažnije kontakte s publikom, pa samim tim i najtrajnije, čak i kada je ta publika bila svesna da kaska za njegovim idejama i porukama i da ih možda ne razume u punoj meri. Zapravo u toj delimičnoj nerazumljivosti i leži deo tajne raskoši njegove umetnosti. Ono što je slikama poručivao u svojim delima bilo je jednako sasvim očigledno koliko i potpuno nerazumljivo. Da, on je bio veliki kritičar društvenih nepravdi, rigidnosti sitnih duša na vlasti, pa i vlasti uopšte, kao i primitivizma sredine, mase i pojedinaca podjednako, ali je bio i provokacijama sklon manipulator ljudskim osećanjima (kao diplomirani psiholog imao je dovoljno alatki za takvu rabotu) i bez problema je uočavao sve tačke koje je neophodno dotaći ne bi li se proizvela reakcija, a umetnost dovela do praktične primene i postala ne samo oplemenjujuća vrednost u ljudskim dušama već i moćno sredstvo za menjanje svega što bi valjalo promeniti. Ili što bi on voleo da bude promenjeno.
Svet naravno nije promenio, kao ni primitivizam tako prijatan masi, moćnicima i mešetarima koji na njemu profitiraju, ali je izmenio istoriju našeg filma, dodajući pre njega potpuno nepoznat i nepostojeći pojam revolucionarnog umetnika koji je baratao pokretnim sličicama na tako bizaran, radikalan, agresivno provokativni, intelektualno izazovni i najjednostavnije rečeno zanimljivo drugačiji način, da je otrcanom pojmu tako omiljenom u vokabularu kvaziintelektualne sredine – avangardi – dao sasvim nove okvire. Pa i razloge za nerazumljivost, elitističku distancu, inferiornost u komunikaciji sa njegovim idejama i namerama. Svakako da je najsličniji u tome bio sa Luisom Bunjuelom, s kojim ga često porede i čiji je uticaj vidljiv u njegovim filmovima, ali je u kontekstu svega rečenog jednako intelektualno i umetnički u ravni s Dejvidom Linčom (posebno u porivu da se po svaku cenu eksperimentiše, menja i provocira čak i ta elitistički pozicionirana avangarda). Nedostatak društvenog i političkog konteksta u životu i radu pomenutih nazoviuzora, pa i bilo kojih drugih, a koje je Makavejev i te kako imao u svom delanju i to kao dominirajući motivaciju, nešto je što ga čini sasvim autentičnim i najpre društveno važnim autorom kome nikakvi uzori nisu potrebni, a ni dovoljni.

INOVATOR I PROVOKATOR Iako verovatno ne uvek smišljeno, uneo je u filmsku umetnost zanimljive novine, pa i najavio potonje trendove. Recimo, jedan je od pokretača ovdašnje struje meta filma (pre dve godine je pokrenut i festival takvih filmova u Beogradu), tzv. filmova u filmovima, odnosno filmova o filmovima, kako god. Njegova su dela imala i legendarne izmene u montaži, što je u svetu nazvano „srpska montaža“. Izuzetno je voleo da kombinuje dokumentarni i igrani žanr – može se reći da je to bila ključna karakteristika njegovog rada, posebno tokom stvaranja u vreme crnog talasa. U modernoj kinematografiji je odeljak takve stilske kombinatorike postao popularan pod nazivom „nađeni snimci“, posebno u žanru horora, kada se kvazidokumentarističkim navodno pronađenim snimcima stvarala jezovita atmosfera autentičnosti. Makavejev je nešto slično radio pre više od pola veka kombinujući arhivske, lažne ili prave dokumentarističke kadrove sa onim koje je snimao sa glumcima. Uz manipulaciju prizorima provokativnog, eksplicitnog seksa, te direktnim i podrivačkim, indirektnim izazivanjem sredine i vlasti igrom na račun pojedinih simbola (revolucije, partije, vlasti, zvanične istorije, svakojakih zabrana i tabu-tema…), pa i otvorenim aktivističkim delanjem u vreme šezdesetosmaških demonstracija, kao i kasnije svakojakih drugih na teoretskom, retoričkom i intelektualnom nivou, Makavejev je svojim minulim radom, kao i aktivnostima koje nisu imale direktne veze sa strukom, zaradio status disidenta koji mu je dodeljen spolja, van Jugoslavije, najpre u miljeu velikih internacionalnih festivala što su ga u nekoliko navrata nagrađivali i svrstavali među najoriginalnije i najznačajnije autore prebegle iz sveta „iza zavese“. Posebno je taj status uživao kada ga je u njega direktno i otvoreno oterala tadašnja vlast, nateravši ga u višegodišnje izgnanstvo. Crni talas je manje-više tada i bio završen, mada Makavejev nikada nije mrzeo taj sistem koji je neprestano bockao provokativnim komentarima (ne treba zanemariti činjenicu da je često, jednako izazovno, kritikovao i kapitalizam), najpre spominjanim filmskim sredstvima. Svestan da je mnogo više proizvod nego što je žrtva tog sistema i vremena, uvek je tvrdio da je Jugoslavija bila sjajna sredina za film! I bio je u pravu čak i ako je bio ciničan. A kada je jednom prilikom odlučio da bude iskren o pitanju svog pokretačkog stvaralačkog motiva, u jednom intervjuu je stranom novinaru izjavio da je cilj njegovih filmova da ljudi u sebi prepoznaju ono što kod drugih ljudi ne prihvataju!
Inače, uoči predstojećeg FEST-a, na kome bi trebalo i valjalo da dobije adekvatnu komemoraciju, važno je spomenuti da je Makavejev bio jedan od osnivačkih očeva FEST-a zaslužan, kako neki tvrde, i za njegov naziv, mada je daleko značajniji po svom udelu u jednom periodu u njegovoj formalizaciji i postavljanju temelja na kome se naš festival potom uzdigao u jednu od najznačajnijih kulturnih manifestacija na ovim prostorima.