РАТ ПРОТИВ ЗАБОРАВА

ПОВОДОМ СМРТИ СМИЉЕ АВРАМОВ

Пише МАРКО ТАНАСКОВИЋ

Када је 2. октобра 2018, у 101. години, преминула професорка међународног права Смиља Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите

Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила Србију, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан САНУ. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола године, њене колеге са Правног факултета одале су јој почаст на свечаности током које је професор Бранко Ракић закључио да је „сретењски“ датум њеног рођења (15. фебруар 1918) дубоко симболичан, јер је професорка читавог живота била борац за слободу и правду, државу и нацију. Бог је професорки Аврамов подарио необично дуг и плодан живот, а она га је посветила неуморној борби за истину о страдању српског народа у XX веку. Током бурних 90-их година минулог столећа, када се по други пут у крви распадала заједничка држава, а читав српски народ био сатанизован и изложен страховитим притисцима да прихвати искључиву кривицу за рат и разарања, професорка Аврамов била је светло у тами, један од најпродорнијих, најубедљивијих и најдоследнијих бранилаца српског становишта у свету.

[restrict]

ВРАЋАЊЕ ДУГА ПРЕЦИМА Захваљујући огромном угледу који је уживала у иностранству, везама које је стекла као предавач на најпрестижнијим универзитетима, искуству које је „испекла“ током вишедеценијског истраживачког рада, као и беспрекорном познавању неколико страних језика, професорка Аврамов успела је да приступи неким од најтајнијих и најчуванијих страних архива. Књиге које су настале као резултат њених темељних истраживања, написане беспрекорним стилом и поткрепљене необоривим доказима и чињеницама, спадају у сам врх светске литературе из области међународног права и политикологије. Оне су, такође, незаобилазна полазна тачка за сваког ко жели да разуме трагичне догађаје на подручју бивше Југославије, али и шире међународне околности и процесе који су довели до таквог расплета. Вансеријски вредна, појединачна дела професорке Аврамов као што су „Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија“, „Опус деи, нови крсташки поход Ватикана“ и „Цивилно друштво и невладине организације: алтернативни модел светске заједнице“, посматрани као једна целина, разоткривају глобални контекст, колоквијално називан „новим светским поретком“, у коме је било могуће да се догађаји у бившој Југославији одиграју на свима познат начин. Посебан куриозитет представља чињеница да је она већину тих књига написала у деветој деценији живота, као и да је обим обухваћених тема и података тако опсежан да би у нормалним околностима захтевао рад читавог института за њихову обраду, што довољно говори о њеној интелектуалној супериорности, фанатичној посвећености и упорности са којима је приступала послу. За њу, та дела, међутим, била су много више од академског и научног изазова и патриотске дужности. Она су, пре свега и изнад свега, породични дуг према пострадалима из њене фамилије и дубоко схваћени категорички, морални императив у рату против заборава једног забораву склоног народа.
Смиља Аврамов рођена је 15. фебруара 1918 у Пакрацу, у тадашњној Аустроугарској, у имућној српској породици Благојевић. Њено детињство обележили су складни породични односи, али и строг патријархални одгој, у коме су вера и приврженост СПЦ играли круцијалну улогу. Њен отац, инжењер, васпитавао је своје две ћерке и два сина тако да развију озбиљне радне навике, јак карактер и дубоко осећање националне припадности. Гимназију је завршила у Сушаку 1936, након чега је уписала студије права у Бечу. На факултету је упознала будућег супруга Душка, убеђеног комунисту, са којим је склопила брак упркос противљењу породице. Иако су односи са родитељима изглађени, убрзо су избијање Другог светског рата, пад Краљевине Југославије и оснивање НДХ растурили породицу и довели све њих у велику опасност. Смиља са супругом бежи из Хрватске, али остатак породице бива изложен притисцима и насиљу. Дојучерашње комшије и пријатељи Хрвати претварају се у крвожедне прогонитеље и усташке џелате. Смиљиног оца један кућни пријатељ хапси и шаље у Јасеновац, где је и убијен. Сличну стравичну судбину доживело је још најмање десет припадника шире породице. Велика породична имовина је конфискована, а након ослобођења није ни делимично враћена. Смиља је више пута јавно говорила да је тачно знала у чијој кући је завршио намештај њене породице, клавир њене мајке и богата колекција уметничких слика, али и да су јој „другови“ саветовали да не говори о томе превише и да не таласа. По завршетку рата посећује Јасеновац, где јој један бивши логораш открива тачно где и како јој је скончао отац. То трауматично искуство јој је заувек обележило живот и усмерило правац научног деловања и рада. Након рата постаје професор међународног права на београдском Правном факултету, али и један од највећих светских експерата за проблематику геноцида као правне категорије. Ради на факултету, где важи за једног од најомиљенијих професора, али прикупља историјску грађу и научну литературу за велику студију о геноциду над Србима у НДХ. Због инсистирања на речи „геноцид“ у предавањима студентима и указивања на монструозне злочине у НДХ професорка Аврамов трпи критике декана и колега на факултету, а у једном тренутку бива и искључена из партије.
Када се, 50 година касније, над Србима у Хрватској и БиХ надвила иста опасност, Смиља Аврамов је сва своја знања и способности ставила у службу свог народа и земље у отпору тенденциозним лажима о дешавањима у Југославији. У књизи „Постхеројски рат Запада против Југославије“ (1998) детаљно су приказани међународни контекст и историјске околности у којима се одиграо распад СФРЈ. Кумулативни ефекти дуготрајног процеса деловања спољног фактора и исхитрено признање сецесионистичких република, противно повељи УН и завршног акта из Хелсинкија, били су злочин против мира у односу на СФРЈ и, у нормативној хијерархији међународног поретка, „кровни злочин“ из кога произлазе сви остали, каснији злочини. Она такође даје изванредну и свеобухватну анализу унутрашњег механизма разарања државе и непосредан увид у документа која су претходила грађанском рату, с обзиром на то да је као члан српског преговарачког тима учествовала у разговорима са Хрватима, договореним на састанку Милошевић–Туђман у Карађорђеву, које је Загреб самоиницијативно напустио априла 1991. након чега су уследили напади на касарне ЈНА и разбуктавање сукоба. Ова књига је права документарна ризница која не само да лаицима омогућава да боље и потпуније разумеју механизме кризе већ и легат за научнике и истраживаче који ће се у будућности бавити том темом. „Постхеројски рат Запада против Југославије“ је, уз „Геноцид у Југославији у светлу међународног права“ из 1992, био основа њеног каснијег капиталног, двотомног дела „Геноцид у Југославији 1941–1945, 1991–…“, синтезе свих њених знања и научних стремљења, али и круну напора да страдање своје породице и свог народа отргне од заборава.
На почетку студије представљене су теоријске поставке геноцида, историјски приказ развоја норми новог међународног кривичног права и израда и усвајање Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Други део првог тома посвећен је геноциду над Србима у Другом светском рату, од окупације и поделе Југославије до ослобођења. Посебно су приказани злочини на просторима под немачком, мађарском и бугарском окупацијом, као и геноцид на Косову и Метохији, а највећи део посвећен је геноциду над Србима у НДХ. Други том посвећен је послератном периоду, генези сепаратизма, новим облицима геноцида, као и наставку геноцида над Србима. На самом почетку, професорка пише о специфичности проучавања геноцида над Србима, који је донедавно и у самој Србији био табу тема. „Недостатак научно утемељених расправа о геноциду у некадашњој Југославији много је сложенији проблем, но што би се то, на први поглед, могло закључити. (…) Евидентно је да се без емпиријских истраживања не могу вршити теоријска уопштавања, а у атмосфери лажног заноса о ’братству и јединству свих наших народа’ није било места за описе злочина, стравичних и несхватљивих обичном човеку. Како прићи геноциду ван могућности његовог логичног лоцирања у било којој равни односа: човека према човеку, човека према Богу и обрнуто. Како објаснити Јасеновац, и друге концентрационе логоре, те модерне фабрике смрти, Јадовно и друге крашке јаме пуњене српским лешевима, чије је постојање значило крах свих моралних правила, па и метафизичких норми?“

ОДГОВОРНОСТ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ Смиља Аврамов објашњава разлику између рата и геноцида, геноцида и покоља, геноцида и злочина против човечности, ратних злочина и Холокауста. Геноцид је једнострано масовно и озакоњено убијање од стране државе, односно њеног бирократског апарата. Изоловани покољи зато не могу да се подведу под појам геноцида. Геноцид је унапред планирана и добро припремљена акција с одређеном намером, док је покољ спонтани акт, тренутна операција која произлази из датог тренутка и ограничених циљева. У том светлу треба рећи да масовна убиства Срба у НДХ задовољавају све критеријуме да буду квалификовани као геноцид. Она таксативно наводи ресриктивне законе које је НДХ спроводила над Србима, као и одлуке и решења која су за јасан циљ имала коначно истребљење свих Срба на територији под хрватском контролом. „Геноцид је увек свесно опредељење и политика, он никада није историјска случајност“, како закључује Ирвинг Луис Хоровиц, „а успостављање геноцидног система је условљено културом једне средине.“ Посебна одговорност, према њеним речима, лежи на католичкој цркви у Хрватској, јер вера није само теолошки систем који објашњава односе човека према Богу већ и морални кодекс који регулише односе човека према човеку. Затворивши очи пред тим, али и директним учешћем представника клера у покољима, католичка црква у Хрватској претворила се у моћну машину духовне агресије кроз пропаганду и давања „опроштаја“ усташким кољачима, али и кроз акцију покрштавања српског живља. Смиља Аврамов наводи да је покрштавање било намењено само Србима, али не свима. Начелан став владе био је да се у католичанство преведу сиромашни слојеви. Рачунало се с ниским образовним степеном ових слојева, па се претпостављало да би они били спремни да за ситне уступке безрезервно следе усташку политику. „Учитеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке, и уопће интелигенцију треба заобићи сем у случајевима када се доиста покаже њихова особна честитост“, објављено је као званично упутство у Католичком листу од 8. 8. 1941.
У масовној свакодневној погибији Срба, коју описује и документује, тешко је било поставити прецизну границу између ратног злочина и злочина против човечности. Срби су масовно гинули по свим линијама. У жижи колективног терора налазио се планирани и организовани геноцид који је спроводила НДХ. Смиља Аврамов нас, поред осталог, упознаје са декласификованом архивском грађом у којој се налазе мало познати подаци о сарадњи комуниста и усташа, везама врха НДХ-а са британском обавештајном службом, али и потресна сведочанства савременика, од којих можда најупечатљивији утисак остављају искази и писма италијанских војника који се данас чувају у државном Архиву Италије у Риму. Командант дивизије „Сасари“ генерал Мартичели у извештају од 16. јуна 1941. о ситуацији у Книну описује животињску бестијалност усташа, уз констатацију да је овакав поступак изазвао код званичних италијанских органа и војника осећање презира и гађења. Ђузепе Анђелини, официр у дивизији „Ре“, описује: „Хиљаде Јевреја депортовани су на острво Паг да би били заклани или живи закопани; Хиљаде Срба ослепљених и злостављаних; Читаве породице масакриране, без икакве разлике у погледу пола и доба. Одлучио сам да такве стравичне епизоде фотографишем. Древна мржња, расистичка и верска избијала је са свим својим бесом пред очима пренеражених италијанских војника…“ Команда Окупационих снага Италије је влади у Риму доставила више од 8.000 фотографија са подацима о убијенима и џелатима, али, како професорка Аврамов наводи, у Југославији и Србији никада није постојала политичка воља да се до тог материјала дође и да се евентуално употреби у кривичним процесима.
Број жртава на територији НДХ до данас није званично утврђен, не зато што не постоје подаци и документација, како се често тврди, него зато што не постоји политичка воља. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача формирана је 1945, али је укинута већ 1948, не случајно. Изостао је коначан извештај о броју жртава до кога се дошло на основу изворне грађе, претежно из обавештајних извора и сведочења преживелих логораша. Стратегија заборава осмишљена је плански и вешто спровођена у Брозовој Југославији, у име лажног „братства и јединства“. Крашке јаме, са десетинама хиљада жртава, забетониране су, по налогу Броза, стратишта широм Хрватске остала су необележена, па чак и обешчашћена. Јевреји су се одужили својим жртвама, идентификовали их, подигли су величанствене музеје у Јерусалиму и Вашингтону, посветили Дан сећања на жртве, на чему им треба одати дубоко признање. Али у тим музејима мало је помена о српским жртвама геноцида, па ни у случајевима где су заједно пошли у смрт и положени у исте јаме. Тај грех не треба приписати Јеврејима; грех пада на душу Срба. Прихватили смо без протеста стратегију заборава и манипулацију сопственом историјом, што ће имати свој епилог у деградацији нације коју данас преживљавамо и лицемерном пребацивању одговорности са џелата на жртву. Када је коначно средином осамдесетих покренуто питање геноцида над Србима, уследила је морбидна игра бројкама, која је била у функцији онога што ће уследити деведесетих. Данас се спроводи нова стратегија: релативизација и одбијање сваке кривице. Усташе су пред крај рата уништиле трагове својих злочина, али постоје прворазредни извори у архивама Рима, Берлина (Фрајбурга), Лондона и Вашингтона. Постоји Архив Југославије са 3.000 кутија, архив Војноисторијског института, па коначно локални архиви српских заједница у Хрватској, који су, добрим делом, пренети у Београд почетком 90-их. Постоје бројна дела са стотинама идентификованих жртава, али и џелата. Савремена техничка средства и доступна грађа омогућавају да се дође до приближно тачног броја жртава геноцида у НДХ. Генерал Глајз фон Хорстенау у својим мемоарима наводи број од 750.000 уморених Срба. Према италијанским изворима, та цифра премашује милион. Меморијални центар „Јад Вашем“ у Јерусалиму почива на геслу: „Дајмо мртвима име и место вечног починка“. У Дворани сећања постављен је колективни гроб, где су записана имена логора и стратишта и где гори вечни пламен. Српски народ није се одужио својим жртвама на достојанствен и цивилизован начин, а док то не учини, тешко да ће изаћи из колективне трауме у коју је ушао у последњој деценији XX века. То је наш колективни категорички императив, а дело и морални пример Смиље Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на путу националног освешћења и оздрављења.

[/restrict]