RAT PROTIV ZABORAVA

POVODOM SMRTI SMILJE AVRAMOV

Piše MARKO TANASKOVIĆ

Kada je 2. oktobra 2018, u 101. godini, preminula profesorka međunarodnog prava Smilja Avramov, Srbija je ostala bez jednog od najumnijih, najobrazovanijih i najčasnijih predstavnika istinske nacionalne elite

Iako je svojim javnim delovanjem i napisanim knjigama višestruko zadužila Srbiju, mora se primetiti da je oproštaj od Smilje Avramov bio, baš kao i njena slabo posećena sahrana, prilično skroman, a deo javnosti takođe je neprijatno iznenadilo saznanje da cenjena profesorka nikada nije postala član SANU. Na njen stoti rođendan, pre malo više od pola godine, njene kolege sa Pravnog fakulteta odale su joj počast na svečanosti tokom koje je profesor Branko Rakić zaključio da je „sretenjski“ datum njenog rođenja (15. februar 1918) duboko simboličan, jer je profesorka čitavog života bila borac za slobodu i pravdu, državu i naciju. Bog je profesorki Avramov podario neobično dug i plodan život, a ona ga je posvetila neumornoj borbi za istinu o stradanju srpskog naroda u XX veku. Tokom burnih 90-ih godina minulog stoleća, kada se po drugi put u krvi raspadala zajednička država, a čitav srpski narod bio satanizovan i izložen strahovitim pritiscima da prihvati isključivu krivicu za rat i razaranja, profesorka Avramov bila je svetlo u tami, jedan od najprodornijih, najubedljivijih i najdoslednijih branilaca srpskog stanovišta u svetu.

[restrict]

VRAĆANJE DUGA PRECIMA Zahvaljujući ogromnom ugledu koji je uživala u inostranstvu, vezama koje je stekla kao predavač na najprestižnijim univerzitetima, iskustvu koje je „ispekla“ tokom višedecenijskog istraživačkog rada, kao i besprekornom poznavanju nekoliko stranih jezika, profesorka Avramov uspela je da pristupi nekim od najtajnijih i najčuvanijih stranih arhiva. Knjige koje su nastale kao rezultat njenih temeljnih istraživanja, napisane besprekornim stilom i potkrepljene neoborivim dokazima i činjenicama, spadaju u sam vrh svetske literature iz oblasti međunarodnog prava i politikologije. One su, takođe, nezaobilazna polazna tačka za svakog ko želi da razume tragične događaje na području bivše Jugoslavije, ali i šire međunarodne okolnosti i procese koji su doveli do takvog raspleta. Vanserijski vredna, pojedinačna dela profesorke Avramov kao što su „Trilateralna komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija“, „Opus dei, novi krstaški pohod Vatikana“ i „Civilno društvo i nevladine organizacije: alternativni model svetske zajednice“, posmatrani kao jedna celina, razotkrivaju globalni kontekst, kolokvijalno nazivan „novim svetskim poretkom“, u kome je bilo moguće da se događaji u bivšoj Jugoslaviji odigraju na svima poznat način. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je ona većinu tih knjiga napisala u devetoj deceniji života, kao i da je obim obuhvaćenih tema i podataka tako opsežan da bi u normalnim okolnostima zahtevao rad čitavog instituta za njihovu obradu, što dovoljno govori o njenoj intelektualnoj superiornosti, fanatičnoj posvećenosti i upornosti sa kojima je pristupala poslu. Za nju, ta dela, međutim, bila su mnogo više od akademskog i naučnog izazova i patriotske dužnosti. Ona su, pre svega i iznad svega, porodični dug prema postradalima iz njene familije i duboko shvaćeni kategorički, moralni imperativ u ratu protiv zaborava jednog zaboravu sklonog naroda.
Smilja Avramov rođena je 15. februara 1918 u Pakracu, u tadašnjnoj Austrougarskoj, u imućnoj srpskoj porodici Blagojević. Njeno detinjstvo obeležili su skladni porodični odnosi, ali i strog patrijarhalni odgoj, u kome su vera i privrženost SPC igrali krucijalnu ulogu. Njen otac, inženjer, vaspitavao je svoje dve ćerke i dva sina tako da razviju ozbiljne radne navike, jak karakter i duboko osećanje nacionalne pripadnosti. Gimnaziju je završila u Sušaku 1936, nakon čega je upisala studije prava u Beču. Na fakultetu je upoznala budućeg supruga Duška, ubeđenog komunistu, sa kojim je sklopila brak uprkos protivljenju porodice. Iako su odnosi sa roditeljima izglađeni, ubrzo su izbijanje Drugog svetskog rata, pad Kraljevine Jugoslavije i osnivanje NDH rasturili porodicu i doveli sve njih u veliku opasnost. Smilja sa suprugom beži iz Hrvatske, ali ostatak porodice biva izložen pritiscima i nasilju. Dojučerašnje komšije i prijatelji Hrvati pretvaraju se u krvožedne progonitelje i ustaške dželate. Smiljinog oca jedan kućni prijatelj hapsi i šalje u Jasenovac, gde je i ubijen. Sličnu stravičnu sudbinu doživelo je još najmanje deset pripadnika šire porodice. Velika porodična imovina je konfiskovana, a nakon oslobođenja nije ni delimično vraćena. Smilja je više puta javno govorila da je tačno znala u čijoj kući je završio nameštaj njene porodice, klavir njene majke i bogata kolekcija umetničkih slika, ali i da su joj „drugovi“ savetovali da ne govori o tome previše i da ne talasa. Po završetku rata posećuje Jasenovac, gde joj jedan bivši logoraš otkriva tačno gde i kako joj je skončao otac. To traumatično iskustvo joj je zauvek obeležilo život i usmerilo pravac naučnog delovanja i rada. Nakon rata postaje profesor međunarodnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu, ali i jedan od najvećih svetskih eksperata za problematiku genocida kao pravne kategorije. Radi na fakultetu, gde važi za jednog od najomiljenijih profesora, ali prikuplja istorijsku građu i naučnu literaturu za veliku studiju o genocidu nad Srbima u NDH. Zbog insistiranja na reči „genocid“ u predavanjima studentima i ukazivanja na monstruozne zločine u NDH profesorka Avramov trpi kritike dekana i kolega na fakultetu, a u jednom trenutku biva i isključena iz partije.
Kada se, 50 godina kasnije, nad Srbima u Hrvatskoj i BiH nadvila ista opasnost, Smilja Avramov je sva svoja znanja i sposobnosti stavila u službu svog naroda i zemlje u otporu tendencioznim lažima o dešavanjima u Jugoslaviji. U knjizi „Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“ (1998) detaljno su prikazani međunarodni kontekst i istorijske okolnosti u kojima se odigrao raspad SFRJ. Kumulativni efekti dugotrajnog procesa delovanja spoljnog faktora i ishitreno priznanje secesionističkih republika, protivno povelji UN i završnog akta iz Helsinkija, bili su zločin protiv mira u odnosu na SFRJ i, u normativnoj hijerarhiji međunarodnog poretka, „krovni zločin“ iz koga proizlaze svi ostali, kasniji zločini. Ona takođe daje izvanrednu i sveobuhvatnu analizu unutrašnjeg mehanizma razaranja države i neposredan uvid u dokumenta koja su prethodila građanskom ratu, s obzirom na to da je kao član srpskog pregovaračkog tima učestvovala u razgovorima sa Hrvatima, dogovorenim na sastanku Milošević–Tuđman u Karađorđevu, koje je Zagreb samoinicijativno napustio aprila 1991. nakon čega su usledili napadi na kasarne JNA i razbuktavanje sukoba. Ova knjiga je prava dokumentarna riznica koja ne samo da laicima omogućava da bolje i potpunije razumeju mehanizme krize već i legat za naučnike i istraživače koji će se u budućnosti baviti tom temom. „Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“ je, uz „Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava“ iz 1992, bio osnova njenog kasnijeg kapitalnog, dvotomnog dela „Genocid u Jugoslaviji 1941–1945, 1991–…“, sinteze svih njenih znanja i naučnih stremljenja, ali i krunu napora da stradanje svoje porodice i svog naroda otrgne od zaborava.
Na početku studije predstavljene su teorijske postavke genocida, istorijski prikaz razvoja normi novog međunarodnog krivičnog prava i izrada i usvajanje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Drugi deo prvog toma posvećen je genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu, od okupacije i podele Jugoslavije do oslobođenja. Posebno su prikazani zločini na prostorima pod nemačkom, mađarskom i bugarskom okupacijom, kao i genocid na Kosovu i Metohiji, a najveći deo posvećen je genocidu nad Srbima u NDH. Drugi tom posvećen je posleratnom periodu, genezi separatizma, novim oblicima genocida, kao i nastavku genocida nad Srbima. Na samom početku, profesorka piše o specifičnosti proučavanja genocida nad Srbima, koji je donedavno i u samoj Srbiji bio tabu tema. „Nedostatak naučno utemeljenih rasprava o genocidu u nekadašnjoj Jugoslaviji mnogo je složeniji problem, no što bi se to, na prvi pogled, moglo zaključiti. (…) Evidentno je da se bez empirijskih istraživanja ne mogu vršiti teorijska uopštavanja, a u atmosferi lažnog zanosa o ’bratstvu i jedinstvu svih naših naroda’ nije bilo mesta za opise zločina, stravičnih i neshvatljivih običnom čoveku. Kako prići genocidu van mogućnosti njegovog logičnog lociranja u bilo kojoj ravni odnosa: čoveka prema čoveku, čoveka prema Bogu i obrnuto. Kako objasniti Jasenovac, i druge koncentracione logore, te moderne fabrike smrti, Jadovno i druge kraške jame punjene srpskim leševima, čije je postojanje značilo krah svih moralnih pravila, pa i metafizičkih normi?“

ODGOVORNOST KATOLIČKE CRKVE Smilja Avramov objašnjava razliku između rata i genocida, genocida i pokolja, genocida i zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i Holokausta. Genocid je jednostrano masovno i ozakonjeno ubijanje od strane države, odnosno njenog birokratskog aparata. Izolovani pokolji zato ne mogu da se podvedu pod pojam genocida. Genocid je unapred planirana i dobro pripremljena akcija s određenom namerom, dok je pokolj spontani akt, trenutna operacija koja proizlazi iz datog trenutka i ograničenih ciljeva. U tom svetlu treba reći da masovna ubistva Srba u NDH zadovoljavaju sve kriterijume da budu kvalifikovani kao genocid. Ona taksativno navodi resriktivne zakone koje je NDH sprovodila nad Srbima, kao i odluke i rešenja koja su za jasan cilj imala konačno istrebljenje svih Srba na teritoriji pod hrvatskom kontrolom. „Genocid je uvek svesno opredeljenje i politika, on nikada nije istorijska slučajnost“, kako zaključuje Irving Luis Horovic, „a uspostavljanje genocidnog sistema je uslovljeno kulturom jedne sredine.“ Posebna odgovornost, prema njenim rečima, leži na katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, jer vera nije samo teološki sistem koji objašnjava odnose čoveka prema Bogu već i moralni kodeks koji reguliše odnose čoveka prema čoveku. Zatvorivši oči pred tim, ali i direktnim učešćem predstavnika klera u pokoljima, katolička crkva u Hrvatskoj pretvorila se u moćnu mašinu duhovne agresije kroz propagandu i davanja „oproštaja“ ustaškim koljačima, ali i kroz akciju pokrštavanja srpskog življa. Smilja Avramov navodi da je pokrštavanje bilo namenjeno samo Srbima, ali ne svima. Načelan stav vlade bio je da se u katoličanstvo prevedu siromašni slojevi. Računalo se s niskim obrazovnim stepenom ovih slojeva, pa se pretpostavljalo da bi oni bili spremni da za sitne ustupke bezrezervno slede ustašku politiku. „Učitelje, popove, trgovce, bogate obrtnike i seljake, i uopće inteligenciju treba zaobići sem u slučajevima kada se doista pokaže njihova osobna čestitost“, objavljeno je kao zvanično uputstvo u Katoličkom listu od 8. 8. 1941.
U masovnoj svakodnevnoj pogibiji Srba, koju opisuje i dokumentuje, teško je bilo postaviti preciznu granicu između ratnog zločina i zločina protiv čovečnosti. Srbi su masovno ginuli po svim linijama. U žiži kolektivnog terora nalazio se planirani i organizovani genocid koji je sprovodila NDH. Smilja Avramov nas, pored ostalog, upoznaje sa deklasifikovanom arhivskom građom u kojoj se nalaze malo poznati podaci o saradnji komunista i ustaša, vezama vrha NDH-a sa britanskom obaveštajnom službom, ali i potresna svedočanstva savremenika, od kojih možda najupečatljiviji utisak ostavljaju iskazi i pisma italijanskih vojnika koji se danas čuvaju u državnom Arhivu Italije u Rimu. Komandant divizije „Sasari“ general Martičeli u izveštaju od 16. juna 1941. o situaciji u Kninu opisuje životinjsku bestijalnost ustaša, uz konstataciju da je ovakav postupak izazvao kod zvaničnih italijanskih organa i vojnika osećanje prezira i gađenja. Đuzepe Anđelini, oficir u diviziji „Re“, opisuje: „Hiljade Jevreja deportovani su na ostrvo Pag da bi bili zaklani ili živi zakopani; Hiljade Srba oslepljenih i zlostavljanih; Čitave porodice masakrirane, bez ikakve razlike u pogledu pola i doba. Odlučio sam da takve stravične epizode fotografišem. Drevna mržnja, rasistička i verska izbijala je sa svim svojim besom pred očima preneraženih italijanskih vojnika…“ Komanda Okupacionih snaga Italije je vladi u Rimu dostavila više od 8.000 fotografija sa podacima o ubijenima i dželatima, ali, kako profesorka Avramov navodi, u Jugoslaviji i Srbiji nikada nije postojala politička volja da se do tog materijala dođe i da se eventualno upotrebi u krivičnim procesima.
Broj žrtava na teritoriji NDH do danas nije zvanično utvrđen, ne zato što ne postoje podaci i dokumentacija, kako se često tvrdi, nego zato što ne postoji politička volja. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača formirana je 1945, ali je ukinuta već 1948, ne slučajno. Izostao je konačan izveštaj o broju žrtava do koga se došlo na osnovu izvorne građe, pretežno iz obaveštajnih izvora i svedočenja preživelih logoraša. Strategija zaborava osmišljena je planski i vešto sprovođena u Brozovoj Jugoslaviji, u ime lažnog „bratstva i jedinstva“. Kraške jame, sa desetinama hiljada žrtava, zabetonirane su, po nalogu Broza, stratišta širom Hrvatske ostala su neobeležena, pa čak i obeščašćena. Jevreji su se odužili svojim žrtvama, identifikovali ih, podigli su veličanstvene muzeje u Jerusalimu i Vašingtonu, posvetili Dan sećanja na žrtve, na čemu im treba odati duboko priznanje. Ali u tim muzejima malo je pomena o srpskim žrtvama genocida, pa ni u slučajevima gde su zajedno pošli u smrt i položeni u iste jame. Taj greh ne treba pripisati Jevrejima; greh pada na dušu Srba. Prihvatili smo bez protesta strategiju zaborava i manipulaciju sopstvenom istorijom, što će imati svoj epilog u degradaciji nacije koju danas preživljavamo i licemernom prebacivanju odgovornosti sa dželata na žrtvu. Kada je konačno sredinom osamdesetih pokrenuto pitanje genocida nad Srbima, usledila je morbidna igra brojkama, koja je bila u funkciji onoga što će uslediti devedesetih. Danas se sprovodi nova strategija: relativizacija i odbijanje svake krivice. Ustaše su pred kraj rata uništile tragove svojih zločina, ali postoje prvorazredni izvori u arhivama Rima, Berlina (Frajburga), Londona i Vašingtona. Postoji Arhiv Jugoslavije sa 3.000 kutija, arhiv Vojnoistorijskog instituta, pa konačno lokalni arhivi srpskih zajednica u Hrvatskoj, koji su, dobrim delom, preneti u Beograd početkom 90-ih. Postoje brojna dela sa stotinama identifikovanih žrtava, ali i dželata. Savremena tehnička sredstva i dostupna građa omogućavaju da se dođe do približno tačnog broja žrtava genocida u NDH. General Glajz fon Horstenau u svojim memoarima navodi broj od 750.000 umorenih Srba. Prema italijanskim izvorima, ta cifra premašuje milion. Memorijalni centar „Jad Vašem“ u Jerusalimu počiva na geslu: „Dajmo mrtvima ime i mesto večnog počinka“. U Dvorani sećanja postavljen je kolektivni grob, gde su zapisana imena logora i stratišta i gde gori večni plamen. Srpski narod nije se odužio svojim žrtvama na dostojanstven i civilizovan način, a dok to ne učini, teško da će izaći iz kolektivne traume u koju je ušao u poslednjoj deceniji XX veka. To je naš kolektivni kategorički imperativ, a delo i moralni primer Smilje Avramov može da nam posluži kao dragoceni putokaz na putu nacionalnog osvešćenja i ozdravljenja.

[/restrict]