Смрт која ће неког усрећити

Пише Мара Кнежевић Керн

Како је смрт из биолошке категорије прешла у социолошку?

Док корисници медицинских услуга у Србији све теже остварују право на здравствену заштиту, са ТВ екрана нас бомбардују апелима на хуманост, очекујући да добровољно уђемо у донорски ланац понуде и потражње органа. Ове узнемирујуће, нетактичне и неетичке поруке – којима нас пред спавање подсећају да смо ми и наша деца смртни, и да ће та смрт „некога усрећити“ – представљају својеврсно ментално насиље.

ПРИВИЛЕГИЈЕ ЗА УМИРУЋЕ У атмосфери бахате неодговорности према „ходајућим“ пацијентима којима нису обезбеђене чак ни клупе у болничким чекаоницама полако јача свест да смо као људска бића изгубили сваку вредност и да само умирући или мртви имају шансу да ургентно и преко реда буду подвргнути „хуманитарном“ пројекту вађењу органа за трансплантацију. А након екстракције свих употребљивих делова тела – намењених глобалном тржишту органа и ткива – „некорисни“ посмртни остаци прослеђују се породици, да о свом трошку сахрани преостало – по пуној цени погребног завода. За „хумани гест“ донор не добија чак ни венац од оних што су из трансакције профитирали, или бар топли оброк за ожалошћену породицу, уколико је изгубила храниоца.

С обзиром на то да је идеалан донор млад здрав човек старости од 16 до 30 година, агитовање је проширено на школе и универзитете, како би се генерација која има „ризичне навике“ – уместо едукације како да их избегне – приволела да потпише донорску картицу.

Танатологија је преузела све поре друштва, флертујући са смрћу преко аквизитера – такозваних „мечмејкера“, специјализованих за повезивање неколико стотина корисника са потенцијалним донором, будући да једно тело може да задовољи потребе неколико стотина крајњих корисника. Након увида у ценовнике бројних „хуманитарних организација“, профилисаних за прикупљање и дистрибуцију делова људских тела, добија се само део слагалице са безброј недостајућих комада о којима се у Србији јавно не говори. Није пристојно?

[restrictedarea]

ПСИХОЛОШКА ПРИПРЕМА РОДБИНЕ Јавно се не износе ни подаци из извештаја Светске здравствене организације о криминалним делатностима везаним за нелегалну трговину органима: Преко 10.000 органа годишње се испоручи мимо регуларне процедуре, токовима црног тржишта, при чему је реч неретко о органима насилно извађеним анонимним жртвама из ратом погођених подручја. СЗО извештава о драстичној разлици између висине цене бубрега – коју плаћају богати примаоци – и цене коју прихватају донори широм Индије, Кине, Пакистана… Организоване банде наплаћују на десетине хиљада долара за бубрег, који су преузели од сиротиње за ситне новце, често их на превару остављајући без икакве надокнаде. Мафија се, уз минималне трошкове, снабдева и органима убијених жена, прокријумчарених из Источне Европе у Велику Британију, а пошто потражња расте, према извештају Армије спаса, 75 одсто бубрега се преузме на црном тржишту. Др Лук Ноел из СЗО признаје да је „улог толико велики, а профит астрономски, да не постоје механизми који би ову трговину спречили“.

Брокер из Њу Џерсија Исак Розенбаум откупљивао је органе од сиромашних Израелаца, по цени од 10.000 долара да би их пацијентима широм Америке продавао за 160.000 долара. Овај уговарач послова себе назива „мечмејкером“, а корист од његовог бизниса имају само богати примаоци органа, „мечмејкери“, лекари и болничка администрација.

У ЕУ је покренут програм за очување органа без потребе изричите сагласности, како би се купило време за накнадно убеђивање породице „умирућег“. С обзиром на то да су овлашћене особе за давање сагласности у кључним тренуцима најчешће у шоку, израђено је упутство за начин комуникације с њима. Један приступ је за оне који су претходно дали сагласност (њихово име се налази у регистру донора), за које ће овлашћене особе највероватније дати сагласност. Другачији се приступ примењује према родбини оних који нису дали сагласност за живота. Прво им се понуди на потпис сагласност за припрему тела за евентуалну донацију, уз психолошки притисак како би схватили социјалну и хуману димензију донорства. Након неколико сати професионални психолог поново успоставља комуникацију са родбином, убеђујући их да дају коначну сагласност.

ТВОЈА ДУЖНОСТ ЈЕ ДА УМРЕШ Др Тод Пасавента се у чланку под насловом „Суочени с недостатком донора пацијенти би морали да буду креативнији“ (октобар 2015) обраћа пацијентима, признајући да се број донора већ десет година не повећава, а трансплантације са живих донора пале су за 16 одсто. Лекари са Државног универзитета Охајо подстичу оболеле да се мало више ангажују на социјалним мрежама, како би привукли потенцијалне доноре, а у многим земљама се приликом продужења возачке дозволе нуди донорска картица. Држава се такође активно укључила у мобилизацију потенцијалних донора доношењем Organ Donation Awareness and Promotion Act-а прошле године. Америчка држава потенцијалне доноре упућује на сајт DMV.ORG – који за себе тврди да је приватна веб-страна која нема никакве везе с државом – привлачећи их слоганом „Донори органа су наши хероји“.

У књизи „Култура смрти: Век ’чини зло’ медицине“ консултант Центра за биоетику и културу Весли Смит тврди да се америчка медицина променила „из система базираног на светости живота у утилитаристички модел у којем је пацијент за ког нема наде посматран као неко ко не само да нема право на живот већ му је ’дужност’ да умре“. Смит наводи начине на које биоетичари врше притисак на промену друштвене свести, како би се прихватила идеја „нове танатологије“ у циљу задовољавања интереса кругова што зарађују на „жетви органа“. У есеју „Потрошачки водич кроз Врли нови свет“ Смит указује на недостатак морала у науци и лекарској професији, упозоравајући на злоупотребе Теорије узалудне неге која омогућава лекарима да своје одлуке доносе на основу процене о пацијентовом „квалитету живота“, што често доводи до процене да је „никаква нега најбоља нега“.

Свесни потребе да нам ипак дају неке аргументе за промену дефиниције смрти и живота, којима бране овај профитабилни пројекат, „експерти“ за живот и смрт су приступили изради студија, анализа и експертиза како би нас убедили да методе наших предака нису валидне и да смрт не наступа онако како су нас учили – нестанком трагова даха на огледалу.

 

РЕДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМА СМРТИ Весли Смит каже да „задржавање концепта ’смрти’ у оквиру биолошког, а не социолошког феномена, представља последњу препреку за експлоатацију људског тела као најосетљивијег и најрањивијег природног ресурса. Ако би се смрт ’редефинисала’, коначно би се реализовао биоетички пројекат којим се промовише крај субјективног концепта бити ’особа’, што омогућава да се нерођене бебе не третирају као људска бића. Ово се односи и на оне који су услед повреда или болести изгубили способност манифестовања своје личности, те могу да их прогласе мртвима или да их третирају као да су мртви.“

Овакав приступ доводи до тога да фактички живе особе буду искоришћене и третиране као да су мртве, што не значи да ће се органи узимати од несвесних или делимично свесних људских бића (свест је крајње субјективна категорија и није могуће детектовати је инструментима). Напротив, медицински експерименти ће се спроводити над живим телима (као нпр. у индијској болници над 20 „мртвих“ којима срце и крвоток раде). Експерименти се врше и над живим фетусима и већ оформљеним нерођеним бебама за које се тврди да још нису „жива бића“ јер немају развијену свест.

Бернис Џоунс из фондације Очувајмо живот указује на манипулације којима се „испод стерилног, углађеног, блиставог ентеријера одвија ружна, застрашујућа трговина“. Њен син је на основу проблематичних критеријума проглашен мртвим да би као умирући донор данима био одржаван у „животу“. Његово срце и крвоток су све време радили како би служио као контејнер сопствених органа све док се не пронађе одговарајући клијент за њихову примопредају.

Мрачна тајна др Кристијана Барнарда, везана за прву трансплантацију срца 1967, случај Дениз Дарвал, младе жене тешко повређене у саобраћајној несрећи, била је стање Денизиног срца – оно није престајало да куца, што је према традиционалној дефиницији смрти значило да је још жива. Барнард је сакрио чињеницу да је био присиљен да након отварања грудног коша убризга концентровану дозу калијума, како би парализовао срце учинивши је клинички мртвом и пресадио га (након сагласности жртвиног оца) Луису Вашканском.
Чини се да је последњи тренутак за отворен разговор о томе да ли ће наше друштво прихватити промену смрти из биолошке у социолошку категорију, што према мишљењу биоетичара отвара врата зла.

 

[/restrictedarea]