Smrt koja će nekog usrećiti

Piše Mara Knežević Kern

Kako je smrt iz biološke kategorije prešla u sociološku?

Dok korisnici medicinskih usluga u Srbiji sve teže ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu, sa TV ekrana nas bombarduju apelima na humanost, očekujući da dobrovoljno uđemo u donorski lanac ponude i potražnje organa. Ove uznemirujuće, netaktične i neetičke poruke – kojima nas pred spavanje podsećaju da smo mi i naša deca smrtni, i da će ta smrt „nekoga usrećiti“ – predstavljaju svojevrsno mentalno nasilje.

PRIVILEGIJE ZA UMIRUĆE U atmosferi bahate neodgovornosti prema „hodajućim“ pacijentima kojima nisu obezbeđene čak ni klupe u bolničkim čekaonicama polako jača svest da smo kao ljudska bića izgubili svaku vrednost i da samo umirući ili mrtvi imaju šansu da urgentno i preko reda budu podvrgnuti „humanitarnom“ projektu vađenju organa za transplantaciju. A nakon ekstrakcije svih upotrebljivih delova tela – namenjenih globalnom tržištu organa i tkiva – „nekorisni“ posmrtni ostaci prosleđuju se porodici, da o svom trošku sahrani preostalo – po punoj ceni pogrebnog zavoda. Za „humani gest“ donor ne dobija čak ni venac od onih što su iz transakcije profitirali, ili bar topli obrok za ožalošćenu porodicu, ukoliko je izgubila hranioca.

S obzirom na to da je idealan donor mlad zdrav čovek starosti od 16 do 30 godina, agitovanje je prošireno na škole i univerzitete, kako bi se generacija koja ima „rizične navike“ – umesto edukacije kako da ih izbegne – privolela da potpiše donorsku karticu.

Tanatologija je preuzela sve pore društva, flertujući sa smrću preko akvizitera – takozvanih „mečmejkera“, specijalizovanih za povezivanje nekoliko stotina korisnika sa potencijalnim donorom, budući da jedno telo može da zadovolji potrebe nekoliko stotina krajnjih korisnika. Nakon uvida u cenovnike brojnih „humanitarnih organizacija“, profilisanih za prikupljanje i distribuciju delova ljudskih tela, dobija se samo deo slagalice sa bezbroj nedostajućih komada o kojima se u Srbiji javno ne govori. Nije pristojno?

[restrictedarea]

PSIHOLOŠKA PRIPREMA RODBINE Javno se ne iznose ni podaci iz izveštaja Svetske zdravstvene organizacije o kriminalnim delatnostima vezanim za nelegalnu trgovinu organima: Preko 10.000 organa godišnje se isporuči mimo regularne procedure, tokovima crnog tržišta, pri čemu je reč neretko o organima nasilno izvađenim anonimnim žrtvama iz ratom pogođenih područja. SZO izveštava o drastičnoj razlici između visine cene bubrega – koju plaćaju bogati primaoci – i cene koju prihvataju donori širom Indije, Kine, Pakistana… Organizovane bande naplaćuju na desetine hiljada dolara za bubreg, koji su preuzeli od sirotinje za sitne novce, često ih na prevaru ostavljajući bez ikakve nadoknade. Mafija se, uz minimalne troškove, snabdeva i organima ubijenih žena, prokrijumčarenih iz Istočne Evrope u Veliku Britaniju, a pošto potražnja raste, prema izveštaju Armije spasa, 75 odsto bubrega se preuzme na crnom tržištu. Dr Luk Noel iz SZO priznaje da je „ulog toliko veliki, a profit astronomski, da ne postoje mehanizmi koji bi ovu trgovinu sprečili“.

Broker iz Nju Džersija Isak Rozenbaum otkupljivao je organe od siromašnih Izraelaca, po ceni od 10.000 dolara da bi ih pacijentima širom Amerike prodavao za 160.000 dolara. Ovaj ugovarač poslova sebe naziva „mečmejkerom“, a korist od njegovog biznisa imaju samo bogati primaoci organa, „mečmejkeri“, lekari i bolnička administracija.

U EU je pokrenut program za očuvanje organa bez potrebe izričite saglasnosti, kako bi se kupilo vreme za naknadno ubeđivanje porodice „umirućeg“. S obzirom na to da su ovlašćene osobe za davanje saglasnosti u ključnim trenucima najčešće u šoku, izrađeno je uputstvo za način komunikacije s njima. Jedan pristup je za one koji su prethodno dali saglasnost (njihovo ime se nalazi u registru donora), za koje će ovlašćene osobe najverovatnije dati saglasnost. Drugačiji se pristup primenjuje prema rodbini onih koji nisu dali saglasnost za života. Prvo im se ponudi na potpis saglasnost za pripremu tela za eventualnu donaciju, uz psihološki pritisak kako bi shvatili socijalnu i humanu dimenziju donorstva. Nakon nekoliko sati profesionalni psiholog ponovo uspostavlja komunikaciju sa rodbinom, ubeđujući ih da daju konačnu saglasnost.

TVOJA DUŽNOST JE DA UMREŠ Dr Tod Pasaventa se u članku pod naslovom „Suočeni s nedostatkom donora pacijenti bi morali da budu kreativniji“ (oktobar 2015) obraća pacijentima, priznajući da se broj donora već deset godina ne povećava, a transplantacije sa živih donora pale su za 16 odsto. Lekari sa Državnog univerziteta Ohajo podstiču obolele da se malo više angažuju na socijalnim mrežama, kako bi privukli potencijalne donore, a u mnogim zemljama se prilikom produženja vozačke dozvole nudi donorska kartica. Država se takođe aktivno uključila u mobilizaciju potencijalnih donora donošenjem Organ Donation Awareness and Promotion Act-a prošle godine. Američka država potencijalne donore upućuje na sajt DMV.ORG – koji za sebe tvrdi da je privatna veb-strana koja nema nikakve veze s državom – privlačeći ih sloganom „Donori organa su naši heroji“.

U knjizi „Kultura smrti: Vek ’čini zlo’ medicine“ konsultant Centra za bioetiku i kulturu Vesli Smit tvrdi da se američka medicina promenila „iz sistema baziranog na svetosti života u utilitaristički model u kojem je pacijent za kog nema nade posmatran kao neko ko ne samo da nema pravo na život već mu je ’dužnost’ da umre“. Smit navodi načine na koje bioetičari vrše pritisak na promenu društvene svesti, kako bi se prihvatila ideja „nove tanatologije“ u cilju zadovoljavanja interesa krugova što zarađuju na „žetvi organa“. U eseju „Potrošački vodič kroz Vrli novi svet“ Smit ukazuje na nedostatak morala u nauci i lekarskoj profesiji, upozoravajući na zloupotrebe Teorije uzaludne nege koja omogućava lekarima da svoje odluke donose na osnovu procene o pacijentovom „kvalitetu života“, što često dovodi do procene da je „nikakva nega najbolja nega“.

Svesni potrebe da nam ipak daju neke argumente za promenu definicije smrti i života, kojima brane ovaj profitabilni projekat, „eksperti“ za život i smrt su pristupili izradi studija, analiza i ekspertiza kako bi nas ubedili da metode naših predaka nisu validne i da smrt ne nastupa onako kako su nas učili – nestankom tragova daha na ogledalu.

 

REDEFINISANJE POJMA SMRTI Vesli Smit kaže da „zadržavanje koncepta ’smrti’ u okviru biološkog, a ne sociološkog fenomena, predstavlja poslednju prepreku za eksploataciju ljudskog tela kao najosetljivijeg i najranjivijeg prirodnog resursa. Ako bi se smrt ’redefinisala’, konačno bi se realizovao bioetički projekat kojim se promoviše kraj subjektivnog koncepta biti ’osoba’, što omogućava da se nerođene bebe ne tretiraju kao ljudska bića. Ovo se odnosi i na one koji su usled povreda ili bolesti izgubili sposobnost manifestovanja svoje ličnosti, te mogu da ih proglase mrtvima ili da ih tretiraju kao da su mrtvi.“

Ovakav pristup dovodi do toga da faktički žive osobe budu iskorišćene i tretirane kao da su mrtve, što ne znači da će se organi uzimati od nesvesnih ili delimično svesnih ljudskih bića (svest je krajnje subjektivna kategorija i nije moguće detektovati je instrumentima). Naprotiv, medicinski eksperimenti će se sprovoditi nad živim telima (kao npr. u indijskoj bolnici nad 20 „mrtvih“ kojima srce i krvotok rade). Eksperimenti se vrše i nad živim fetusima i već oformljenim nerođenim bebama za koje se tvrdi da još nisu „živa bića“ jer nemaju razvijenu svest.

Bernis Džouns iz fondacije Očuvajmo život ukazuje na manipulacije kojima se „ispod sterilnog, uglađenog, blistavog enterijera odvija ružna, zastrašujuća trgovina“. Njen sin je na osnovu problematičnih kriterijuma proglašen mrtvim da bi kao umirući donor danima bio održavan u „životu“. Njegovo srce i krvotok su sve vreme radili kako bi služio kao kontejner sopstvenih organa sve dok se ne pronađe odgovarajući klijent za njihovu primopredaju.

Mračna tajna dr Kristijana Barnarda, vezana za prvu transplantaciju srca 1967, slučaj Deniz Darval, mlade žene teško povređene u saobraćajnoj nesreći, bila je stanje Denizinog srca – ono nije prestajalo da kuca, što je prema tradicionalnoj definiciji smrti značilo da je još živa. Barnard je sakrio činjenicu da je bio prisiljen da nakon otvaranja grudnog koša ubrizga koncentrovanu dozu kalijuma, kako bi paralizovao srce učinivši je klinički mrtvom i presadio ga (nakon saglasnosti žrtvinog oca) Luisu Vaškanskom.
Čini se da je poslednji trenutak za otvoren razgovor o tome da li će naše društvo prihvatiti promenu smrti iz biološke u sociološku kategoriju, što prema mišljenju bioetičara otvara vrata zla.

 

[/restrictedarea]