Чекајући стаклену башту

Завршио се још један климатски самит, у Глазгову спустише вашарске шатре, а народ – о чијем трошку су „спасиоци Планете“ кували зелену клин чорбу – остаје у стању куване жабе, која не схвата да јој раде о глави

Kлин у тој чорби – CO2 – послужио је сврси; Грета Тунберг вапи: учините нешто, а застрашен народ излази на тргове, тражећи од богова с Волстрита да укроте зле силе што нам доносе поплаве, сушу, олују, земљотресе, буде вулкане, загревају па хладе…
Више нико не спомиње Климагејт – највећи скандал у савременој науци, који је обелодањен захваљујући упаду хакера у компјутерски систем Сектора за климатска истраживања (CRU) Универзитета Ист Англија. Том приликом је ослобођен 61 мегабајт поверљивих извештаја, који сведоче о лажирању научних резултата везаних за климатске промене. Објављени су и докази о умешаности Владе у организацију мреже унајмљених научника, плаћених да за рачун корпорација застрашују јавност, не би ли нам – у име „спасавања Планете“ – извукли и последњи цент.

ОБЕШТЕЋЕЊЕ ПРИРОДЕ У мрежу су уплетени и међународни климатски бизнис форуми, на којима се подгрева зелена корпоративна чорба, у коју се убацују све љући зачини. Јадан од њих је промовисан уочи климатског самита у Глазгову, када је објављена епохална вест да ће Природа бити спасена само ако направимо „ценовник услуга природе“, којим ће екосистем бити „обештећен“ за свој рад. Ауторски потпис на овај визионарски пројекат ставила је Рокфелер фондација подржана Њујоршком берзом, обзнањујући да се на Природу мора гледати из перспективе зеленог банкомата.
Да ова бизарна идеја није у функцији сценарија за научнофантастични филм, потврђује оснивање Компаније за природна добра (Natural Asset Company – NAC) која објављује преузимање улоге ексклузивног заступника интереса Природе, борећи се за њена права. NAC преузима вођење књиговодства за свог „клијента“, као и формирање ценовника за све услуге екосистема.
Идеју су почели да реализују пре три године, након оснивања Intrinsic Exchange Group (IEG), у којој NAC има мањински удео, а у међувремену су је „запратила“ три инвеститора: Интерамеричка развојна банка (IADB), Фондација Рокфелер и фирма Aberdare Ventures фокусирана на дигитални здравствени простор. Мисија IEG-a се фокусира на „увођење нове класификације имовине засноване на природним добрима и механизмима за њихово претварање у финансијски капитал“, што ће – према тврдњама довитљивих предузимача – „учинити живот на Земљи могућим и пријатним“.
Њихов надзор над екосистемом подразумева „преузимање трговине биолошким системима, који обезбеђују чист ваздух, воду, храну, лекове, стабилну климу, људско здравље и свеукупан друштвени потенцијал“. Другим речима: они неће само легализовати претварање екосистема у финансијску имовину, већ ће преузети и права на „услуге екосистема“ – претварајући у робу и користи које људи добијају од природе. То укључује производњу хране, чисту воду, биодиверзитет, преузимање управе над угљеником…
Увођењем својеврсног робовласништва над екосистемом, корпорације ће наплаћивати услуге природе као што су чиста вода, ветар, киша, сунце, рад пчела на опрашивању, цвркут птица, рад инсеката, фотосинтеза… Њихов кредо гласи: човек је немаран према природи зато што њене услуге добија бесплатно, кад им одредимо цену, другачије ће се понашати. У капитализму нема ништа џабе, па ће и за услуге природе коначно морати да се плати. С обзиром на то да природа нема рачун у банци, новац ће се сливати у руке „чувара природе“, алијас компаније NAC.
Јагма за преузимањем најпрофитабилнијих послова већ је почела. Анимирање клијентеле и манипулација јавним мњењем врши се познатим слоганима: „одрживост“, „очување“, „одрживо улагање“, да би се прикрила права природа бизниса века. Једна од најављених метода је секвестрација – што у овом случају значи одузимање права људском роду над целокупном имовином наше планете, с намером да новопечени власници њом тргују.
IEG је тренутно у партнерству с владом Костарике. Министар за животну средину А. Муриљо изјављује да ће овај пилот-пројекат „продубити економску анализу давања природи економских вредности“, уз обећање да ће штитити права природе усмеравањем финансијских токова за њено очување.
Протокол предвиђа да се прво приступи идентификацији природног добра, као што су шума или језеро, да би се природно добро увело у специфичан протокол. Такве протоколе су већ развиле сродне групе као што су Capitals Coalition, Светски економски форум и разне коалиције мултинационалних корпорација. Затим се креира политика доделе права на продуктивност тог природног добра, као и права одлучивања ко ће и како тим природним добром управљати.
Главни оперативни директор NAC-а Мајкл Блаугрунд не крије намеру да од овог пројекта направи уносан бизнис: „Надамо се да ће оснивање Компаније за природна добра омогућити ширем кругу инвеститора да улажу у нешто суштински вредно, а што је до сада било искључено са финансијског тржишта.“ NAC обећава да ће харач који прикупи трошити искључиво за „обнову и очување природних добара која чине темељ живота на земљи“.
Сазнајемо да организатори својеврсног пописа имовине наше планете нису нужно и власници конкретног природног добра, већ само емитенти (они који пуштају у оптицај хартије од вредности), док потенцијални купци природног добра могу бити банке, корпорације, појединци, институције… Чини се да нико више не може зауставити овај процес којим се омогућава компанијама, попут Blackrock-a (тренутно послује и у Србији), које већ поседују већи део света да постану власници природних процеса који ће ускоро бити монетизовани.
Увидом у веб-страницу IEG-а може се закључити да нема речи о заштити природе већ је циљ удруживања и бескрупулозна отимачина заједничких добара земљана, претварањем природних процеса и екосистема у предмет понуде и потражње. Акционари и инвеститори могу увећати профит продајом акција на берзи, чија вредност варира у зависности од тренутног стања у ком се добро налази.
У свету који граде ови предатори чак се и слобода преобликује тако да више није право већ „услуга“ коју нам продају господари живота, одређујући му цену.

КОРПОРАТИВНИ ГОСПОДАР ПРСТЕНОВА Још један од појасева за спасавање посусталом капитализму бачен је пре две деценије, ступањем на снагу опскурног међународног споразума Energy Charter Treaty (ECT). Овај споразум се приказује као цивилизацијски напредак у правцу рушења граница за велике корпоративне подухвате. Наравно – за опште добро!
Познаваоци суштине овог споразума, који имају искуства с читањем међу редовима, упоређују га с прстеном из Господара прстенова којим ће корпорације – у чијим је рукама – добити моћ да завладају светом: ЕCТ превасходно штити интересе инвеститора у енергетском сектору, дајући им право да туже државу која им је својим поступцима угрозила остваривање профита. „Оштећени“ подносе тужбу међународним судовима, с три приватна адвоката, арбитра, а пракса показује да средства одштете достижу вртоглаве износе.
Све је више новца у игри, а међу најскупљим тужбама у историји ISDS (Investor-state dispute settlement) јесте она против Немачке, коју Vattenfall тужи због изласка из производње нуклеарне енергије (преко пет милијарди долара), као и 50 милијарди долара потраживаних од Русије у случајевима везаним за Yukos.
Нафтна и гасна компанија Rockhopper тужила је Италију због забране експлоатације нафте у мору, потражујући 40–50 милиона долара за трошкове истраживања, као и исплату компензације за губитак „будућег планираног профита“ у вредности од 200 до 300 милиона долара.
Oвај споразум се може користити за напад на владе које намеравају да смање енергетско сиромаштво и учине цену електричне енергије приступачном свим слојевима становништва. Неколико комуналних предузећа тужило је Бугарску, након што је влада смањила растуће трошкове енергије за потрошаче.
Укупни неизмирени захтеви ЕCT достигли су 35 милијарди америчких долара, што премашује суму коју је потребно годишње дати Африци да се прилагоди захтевима зелене агенде. Од кад је овај споразум изашао у јавност (2018) забележено је 114 корпоративних тужби против „некооперативних“ држава, а број тужби непрекидно расте. Док су раније тужене претежно земље Централне и Источне Европе и Централне Азије, данас су на мети Шпанија и Италија, против којих је поднето највише тужби.
Данас се ЕCТ примењује у скоро 50 земаља – од Западне Европе преко Централне Азије до Јапана. Камен темељац овог споразума су одредбе које се тичу страних улагања у енергетски сектор.
Процес проширења чланства агресивно промовишу Секретаријат ЕCТ, ЕУ и арбитражна индустрија пошто желе да се докопају енергетских ресурса на Глобалном Југу, како би повећали могућност профитирања. Они промовишу Споразум као неопходан услов за привлачење страних инвестиција, посебно у сектор чисте енергије. Неке земље су потписале необавезујућу политичку декларацију, која је само корак ка обавезујућем уговору о енергетској повељи, а међу земљама посматрачима које чекају у реду на пријем у ЕCT налази се и Србија.
Добра вест је што ексклузивна права ЕCТ више нису тајна, па су бројни активисти, академици и парламентарци започели кампању против легализоване корпоративне пљачке, а све више земаља почиње да следи пример Русије и Италије, што даје наду да ће човечанство, по угледу на удружене Фродове следбенике, успети да заједничким снагама уништи прстен моћи.

„ЗАШТИЋЕНЕ ОБЛАСТИ“ У ФУНКЦИЈИ ИЗГОНА ЧОВЕКА Досије великих зелених лажи допуњен је одлуком Конвенције за биолошку различитост (објављено у октобру 2021) да се 30% површина на планети претвори у заштићене области. Ова мера је само део Агенде 21 којом су УН наговестиле потребу измештања човека из природе „да би је спасли“.
Ова отимачина земље биће само римејк „зеленог подухвата“ из XIX века, кад је окупирана индијанска територија проглашена за национални парк. Данас се – у име „самоодрживости“ – протерују из природе народи који једини живе на самоодржив начин, и који су заслужни за очување 80% биодиверзитета на планети. Широм Африке и Азије спроводи се ова корпоративна агенда, иако ти народи имају најнижи карбонски отисак.
Приступ националним парковима имаће само туристи, за које се граде путеви кроз џунглу како би џиповима могли да крстаре природом, као и компаније које се баве истраживањем и експлоатацијом рудног богатства. Некадашњи рибари, ратари, ловци… уз мало среће могу да опслужују белосветски џет-сет и прикладно разголићени позирају.
Аутор Раскринканог матрикса Џон Рапапорт, бавећи се анализом психолошког профила људи заробљених у виртуелном свету лажи и обмана, закључује да ефикасност обмане зависи од броја „угледних“ играча спремних на сарадњу. Утолико су значајнији поступци научника који су се усудили да дигну глас против обмана, као што је то учинио један од оснивача Гринписа др Патрик Мур. Овај научник је напустио организацију, јавно се оградивши од актуелне политике „ненаучног приступа еколошким проблемима везаним за проблем наводног климатског загревања, генетског инжењеринга и односа према пољопривреди“. Своје ставове је изнео у књизи Исповест о промени курса Гринписа, објавивши најновију научну студију којом се доказује да je управо CO2 заслужан за регулацију температуре на планети и спречавање глобалног загревања.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *