Агенда 2030 по мери WWF и браће Рокфелер

Поводом седамдесет година од оснивања УН, 2015. одржана је седница Генералне скупштине на којој је усвојена Агенда одрживог развоја за период 2015–2030. године. Агенда 2030 је најављена као „логични наставак миленијумских циљева“, али је наглашено да за испуњење обавеза недостаје новац

Око новца се несумњиво врти цео миленијумски пројекат, па не чуди закључак УН да „треба хитно увећати фондове“. Џина Макарти из ЕПА (Environmental Protection Agency) отворено признаје да се све врти око новца: „Ми гледамо на климатске промене као на прилику да повећамо број радних места и унапредимо економију“, што у преводу значи да је посусталом капитализму неопходан допинг. За „хитно увећање фондова“ послужиће и озлоглашена Србија, којој је указана част да партиципира у прикупљању харача.
Добровољним националним извештајем Србија се обавезала на широки спектар прилагођавања и усаглашавања, уз значајно издвајање средстава чија се висина не може сагледати, с обзиром на то да се ради о „флуидном“ процесу који тече до 2050. године. Анализом Споразума не може се утврдити шта Србија добија заузврат, поготово се то не види из његовог поднаслова – „Ка једнакости одрживих могућности за свакога и свуда у Србији прерастањем у одрживост“.
Споразум нам је донео и нове термине, као што је Хаб локалних заједница (Local communitu-led hub), замишљен као „заметак нових принципа спровођених под патронатом Сталне конференције градова и општина СКГО (Савез градова и општина Србије)“. Ту је и термин „друштвена инклузивност“, а напори које у том правцу свесно и добровољно предузимамо показаће „колико смо стварно привржени стварању нових прилика за доступне одрживе могућности бољих животних избора“. Немуштим језиком је најављена и дигитална платформа ЦОР – замишљена као „подлога заснивању национално инклузивне, потпуно партиципативне делиберације…“ Овај колоплет речи и реченица неодољиво подсећа на ону дечију: Коларићу Панићу, плетемо се самићу, али овде се не ради о игри већ о устоличењу култа 2030, с паством која обећава беспоговорну послушност: „Успех оваквог усклађеног деловања на одговорном спровођењу Агенде 2030 гарантују цела влада и цело друштво Србије, привржено вредностима и принципима Агенде 21… Србија ће неустрашивим, амбициозним чињењима прерастања у одрживост стварно постићи ново поглавље одрживог развоја… уз обећање да ниједна препрека никога не обесхрабрује у постојаном опредељењу за одрживи развој.“

МИЛЕНИЈУМСКИ ПРОЈЕКАТ Приступницом друштву зелених манипулатора обавезали смо се да ћемо „испунити задате миленијумске циљеве“, што се већ увелико одвија кроз ангажовање небројених консултаната, ревизора, аналитичара, стручних и иних саветника, цртача графикона, састављача упитника, организатора радионица, слушаоница и радних група уз логистику спонзора и ментора као и неизбежних НВО подвижника, а све то под патронатом Београдске отворене школе (БОШ).
Миленијумски пројекат је – кажу – синхронизован с правним тековинама ЕУ (с којима већ имамо богато искуство), а заузврат добијамо захвалницу што се жртвујемо за добробит човечанства. Аутор текста скреће пажњу на поглавље 27, које се тиче животне средине и климатских промена, у ком нас из светлозеленог убацују у програм Снажно зелено: „Ово поглавље представља најзахтевније поглавље због значајних средстава која треба издвојити. За сада тај новац иде на пројекте из шест тематских области, а програм Снажно зелено има за циљ да дели корисна упутства за успешно финансијско управљање пројектима. Њихов допринос општој ствари биће укључен у Извештај из сенке коалиције 27.“
Сем савета којима се поспешује зелени бизнис, на радионицама се усавршавају методе за насилно „формирање прехрамбених навика код деце уз мењање начина мишљења“, што би се обавило „помоћу популарних личности, дигиталних технологија, специјализованих апликација и интернета“. Улога родитеља, шире породице, традиције потпуно је искључена из овог педагошког перформанса, а њихову улогу преузимају експерти за Велики ресет из БОШ радионица, опремљених технолошким алатом за испирање мозга. Методолошки приступ коришћен за добијање увида у допринос организација грађанског друштва био је анкетни упитник, али се ширење утицаја врши и преко инстаграм профила.
У једној од БОШ-ових радионица курсистима се – током наставне јединице мењање начина мишљења – шаље порука којом се угрожава енергетска безбедност Србије: „Важно је да будемо свесни да коју год активност предузмемо у току дана, неко за то убаци лопату угља у Обреновцу – било да кувамо кафу, пунимо телефон, гледамо телевизију – сви свакодневно доприносимо емисији CO2.“ Ова опаска стиже управо у тренутку кад цео енергетски сектор улаже натчовечанске напоре да заштити грађане од хирова слободног зеленог тржишта, и сачува право на коришћење угља. Порука коју нам шаљу БОШ радионице има за циљ промену начина мишљења полазника, у складу с обећањем да ћемо „свесно испунити преузете одговорности према својим грађанима и грађанима света“. И док су очи ЕУ – преко еколошки освешћене српске младежи – упрте у Обреновац, енглеска краљица проширује површинске копове рудника угља у Бангладешу, немилице уништавајући пољопривредно земљиште уз протеривање 200.000 староседелаца.
Србијом и њеном енергетском будућношћу бави се и „Франкфуртер алгемајне цајтунг“. У тексту „Тамо где се субвенционише угаљ“ аутор чланка прозива нашу владу што још, уз помоћ значајних државних субвенција, подржава коришћење угља у енергетици. Директору Европске енергетске заједнице Јанезу Копачу смета што Србија не одустаје од угља, и што најављује појачану подршку овом енергенту. „У Србији се 66% енергије производи на угаљ, што се коси са смерницама Париске конвенције о клими“, каже нам Немац, упућујући озбиљне замерке што „Влада даје субвенције произвођачима енергије на угаљ, као и гаранције за кредите, уз додатну помоћ…“ – што се сматра за јерес. Светска банка је одмах покренула иницијативу да „помогне“ Србији, како би је ослободила зависности од угља.
Нема сумње да ће – за пристојне хонораре – армија активиста, следбеника култа Грете Тунберг, извршити удар на Обреновац, како би „заштитили грађане света“, али се нико од њих неће појавити с транспарентом којим се од НАТО-а тражи плаћање еколошке таксе Србији за биолошки рат што се током пролећа 1999. водио против наше земље.

ЕКОЛОШКИ РЕКЕТ Узимајући у обзир информацију да иза нејасног и увелико компромитованог термина „одрживост“ стоји Фонд браће Рокфелер, с неизбежним чуварем зелених илузија WWF (World Wildlife Fund) – лоше нам се пише. О Рокфелерима и банкарима што се сјатише око вруће миленијумске каше довољно знамо, али је Фонд за бригу о дивљим животињама, што под слоганом For a Living Planet деценијама рекетира Планету, прикупивши годишње 500 милиона евра, сачувао имиџ заштитника. У документарном филму „Тишина о пандама – оно што WWF није рекао“, Вилфред Хјуисман је показао право лице „зеленог менаџмента“, откривши податак да се на кормилу WWF-а налази британска аристократија, с принцем Филипом и холандским принцем Бернардом – познатом по томе што пасионирано криволови дивљач у Африци. Овај „заштитник природе“ је зеленим новцем финансирао командосе да се боре против локалног становништва, одлучног да отера ловокрадице са заштићене територије.
Судбина Аргентине – у којој је биолошки рат почео 2003, након што је WWF Aргентине, уз благослов Владе, започео дијалог с индустријом – прети свим земљама чија одрживост у буквалном смислу зависи од производње хране. Аргентина је некада имала развијено сточарство, велике површине под пашњацима и прехрамбену индустрију. Али све се драстично изменило кад су еко-френдли босови насилно преузели обрадиве површине и пашњаке. Зелена мафија је, уз помоћ банака, добила сертификате о одрживости захваљујући донацији од 100 милиона долара уплаћених од WWF-а за „сарадњу у пословима с климом“. По истом принципу сертификат о „одрживости“ добила је и генетички модификована соја намењена производњи биогорива. Потпредседник WWF-a др Џејсон Клеј отворено подржава прелазак аргентинске пољопривреде на генетички модификовану храну. Тим поводом је 2010. изјавио: „Потребно је 15 година да се ГМ производи лансирају на тржиште, сат откуцава, покренимо се.“ Први човек WWF Аргентина др Хектор Лоренс заступа истовремено „Монсанто“ и произвођача пестицида „Пионир“, чијим деловањем је Аргентина претворена у полигон за згртање зеленог новца, а WWF je својим „угледом“ допринео да се овај модел прикаже као социјално прихватљив. Док прогнани сељаци, сатерани у градове, лутају као бескућници, WWF тврди да индустрија и заштита природе могу да иду заједно.
WWF је подржао и развојни пројекат за садњу палми на „еко-плантажама“, како би се из уља добило биогориво, што је довело до уништења читавог екосистема. Угрожени становници су се самоорганизовали и сукобили с плаћеницима који су бранили интересе „зелених“ компанија.
Миленијумским пројектом се најављује и модификација исхране по Билу Гејтсу – који нам припрема протеинску шницлу из лабораторије, „јефтину и еколошки прихватљиву“, не би ли се сиротињи одузела могућност да преживи у екстремним климатским условима, што се одвајкада превазилазило захваљујући суживоту с домаћим животињама. Пропагандни рат против исхране месом само је први корак ка миленијумском ресету, којим се планира изгон пољопривредних произвођача у градове, што би довело до проширења „заштићених зона“ или зона под контролом картела који остварују енорман профит производњом биогорива.
А за то време БОШ радионица промовише мале локалне произвођаче који производе „без отпада“. Подељени су и репрезентативни узорци: блокови и оловке направљени су од природних материјала, док су сапуни, футроле за визиткарте и врећице за мерење воћа направљени од старих завеса, тетрапак амбалаже, искоришћеног уља… Злонамерне, који би могли помислити да се овде неко игра, подсећамо на чувени узвик астронаута при слетању на Месец, који бисмо овом приликом парафразирали: „Врећице од старих завеса су мали корак за човека а велики за корпоративни зелени бизнис.“ С вером у боље сутра завршићемо слоганом из Извештаја: „Од сада до одрживости.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.