Зелене стране – Јавна научна кућа

Пише Мара Кнежевић Керн

Да ли је Хирошима била тек почетак нуклеарне игре с цивилима?

Током комеморијалних свечаности поводом годишњице трагедије јапанског народа, чија је земља пре седам деценија претворена у полигон за први нуклеарни експеримент in vivo, сем извињења јапанских политичара онима који су их бомбардовали, није се чула ни реч о деценијама развијаним нуклеарним пројектима уз помоћ све смртоноснијих и све „ефикаснијих“ технологија. Иако је генерал Ли Меј рекао Труману да бацање бомбе није неопходно, Труман је наредио да „то ипак уради“, с обзиром да је у војним и политичким круговима преовладало мишљење да „ако већ одлучимо да убијамо људе, није важно којим ће се оружјем то обавити. Важно је само да то обавимо што ефикасније и брже“.

 

ГРАДОВИ ЗА ШАКУ ДОЛАРА

У исцрпној анализи злочиначког карактера нуклеарног пројекта „Менхетн“, у извођењу научника из Ливермор лабораторије за развој нуклеарног наоружања, научница Лорин Море, и сама учесник и сведок збивања о којима је реч, посебно је забринута због правца у којем се ова технологија даље усавршава. Медији се и данас понашају на сличан начин као после нуклеарног геноцида над јапанским народом, о чему сведочи вест објављена у „Њујорк тајмсу“ (13. септембра 1945.) да „никакви трагови  радиоактивности нису детектовани у рушевинама Хирошиме“.

Лорен Морет је потражила одговор на питање: због чега је бомба бачена баш на Катедралу Свете Марије, највећу хришћанску цркву у источној Азији, у округу с 12.000 хришћана, од којих је удар преживело само 3.500 људи? После три дана – 15. августа 1945. (на Дан Успења Богородице којој је катедрала била посвећена) – цар Хирохито је објавио капитулацију Јапана.

Узимајући у обзир да се хришћанство, пре Другог светског рата, као ватра ширило Азијом, она открива везу лондонских финансијских магната са избором епицентра, имајући у виду традиционалну окренутост хришћана Совјетској Русији, Немачкој и САД (тадашње три највеће хришћанске државе).

[restrictedarea]

Одлучивање о циљевима преузео је Хенри Стимпсон, члан тајног друштва „Лобања и кости“ са Јејла, тесно повезан с Вол Стрит банкарима, лондонским Ситијем и Винстоном Черчилом, што недвосмислено указује на симболику одабране мете.

По завршетку рата Рокфелер је кренуо у отимачину спржене земље Хирошиме и Нагасакија, купујући  контаминиране градове за шаку долара. Велико богатство стечено је обновом уништених градова и продајом контаминираних непокретности сантиметар по сантиметар. Упоредо с овим бизнисом, Рокфелер је радио на преузимању великих компанија, међу којима је и SONY (Standard Oil New York) за који се верује да припада Јапанцима.

Овај потез му је обезбедио место у врху јапанске економије, као и чињеница да је током периода званичне окупације Јапана преузео војно управљање токијским међународним аеродромом.

Након капитулације Јапана, опљачкано благо југоисточне Азије и Кине, делимично смештено испод Хирохитове палате (део у филипинским џунглама) Американци су поделили у два тајна фонда. Један је коришћен за постављање политичке гарнитуре састављене од ратних криминалаца, а други део фонда употребљен је за политичке акције широм некомунистичког света. Ово благо, у пратњи два ЦИА агента, пребачено је бродовима у банке 42 земље.

Рокфелер је свој предаторски инстинкт након нуклеарног усмерио на поље контроле ума уз помоћ Теслиних изума и ХААРП инсталација, учествујући у договорима око претварања центра за експерименте са животињама Дејвис манки колони у центар за експерименте с децом у Ливермору (1977).

ДЕПОПУЛАЦИОНА АГЕНДА

Тајни пројекат „Саншајн“ (Сунчева светлост) спроведен 1953. у организацији РАНД корпорације (под патронатом америчке владе) имао је за циљ прикупљање узорака ткива преминулих контаминираних беба, деце и одраслих, ради студије о понашању радиоактивног стронцијума 90 и његовој дистрибуцији у природно окружење. Мајке су биле шокиране приликом преузимања мртве деце, приметивши да им недостају делови тела, а читаву нелегалну операцију спроводио је нобеловац др Вилард Либи, запослен код Рокфелера на Универзитету „Чикаго“.

И становници Маршалских острва били су стављени у позицију покусних кунића, намерно изложених дејству нуклеарних тестова, после чега је америчка влада покренула „пројекат за проучавање медицинских последица нуклеарног оружја на становнике Маршалских острва“. Острвљанима је поручено да могу да се врате на контаминирану земљу како би пратили утицај загађене животне средине на њихово здравље, а директор Агенције, др Мерил Ајзенбуд је том приликом приметила да су домороци  „упркос другачијем, примитивном начину живота – ипак сличнији нама него мишеви“.

Први експеримент контроле свести изведен је 1978. у једном градићу у Орегону, изазивањем епидемије  самоубистава, да би се накнадно дошло до сазнања да је град био преплављен микроталасима који делују на промену људског расположења. Једна од жртава  програма „Мк ултра програма за контролу ума“, Дејв Силви, посведочила је да су се експерименти  у „сигурној кући“ Ливермор одвијали у условима идентичним каснијем ХААРП постројењу у Гакони (Аљаска). С обзиром да је петнаест кључних ХААРП патената власништво Велике Британије, јасно је ко стоји иза ХААРП експеримената и ко је одговоран за злочине почињене овим експерименталним програмом. Уместо национализације војне индустрије по угледу на Британију и Француску, САД су пренеле војни научноистраживачки рад на приватни сектор, правдајући то бржом и јефтинијом варијантом. Захваљујући овом трансферу технологије, Теслина открића су прослеђена корпорацијама у циљу развоја нуклеарног оружја, укључујући ХААРП систем за претварање јоносфере у оружје.

После потписивања Парцијалног споразума о забрани тестова, спровођени су атмосферски нуклеарни тестови  високо у атмосфери , где је спора циркулација без олуја онемогућавала спуштање радиоактивних честица на земљу, кроз кишу и снег. 50 година касније мерењем се утврдило да је 85 одсто нуклеарног загађења још увек у горњој атмосфери,  док је 15 одсто ослобођено у биосферу.

Резултати студије угледних научника из Ливермор лабораторије, др Џона Гофмана и др Артура Тамплина о биолошким ефектима радијације настале током развоја нуклеарног програма, нису одговарали наручиоцима, што је приморало научнике да своја открића објаве у књизи  „Контрола популације“ уз помоћ нуклеарног загађења. Тако је истина о депопулационој агенди изашла на светло дана, скидајући вео са дела тајни развоја нуклеарне технологије и скраћивања животног века као главне последице нуклеарног загађења.

 

ГЛОБАЛНИ НУКЛЕАРНИ РАТ

Седам деценија после Хирошиме, узнапредовала нуклеарна технологија поприма нове стравичне форме: изручивање фине уранијумске прашине врши се уз помоћ природних процеса у тропосфери, у зависности од времена и географије, што се показало као најефикаснија форма нуклеарног рата. На тај начин се кроз кишу и снежне падавине изручује 95 одсто нуклеарног загађења, свежим и опасним неутронским садржајем из четврте генерације нуклеарног оружја. Ова нуклеарна стратегија резултира хроничним излагањем становништва високим нивоима радијације, током два и по месеца од испуштања.

Ради се о интензивном – не више локалном и регионалном – већ глобалном нуклеарном рату, с којим је упознат само узак круг људи. Овај рат изазива систематска биолошка оштећења, захваљујући хроничном излагању ниском нивоу радијације уз додатак непознатих егзотичних састојака. Да се ради о глобалном нуклеарном рату, говоре следећи подаци: након бомбардовања Авганистана и Ирака 2007, у Кини је у једној години дошло до пораста броја оболелих од дијабетеса за 20 одсто,  док је у Калифорнији дуплиран ниво контаминације пијаће воде.

Сведочење оца америчке поморске нуклеарне технологије, развијане за подморнице, одржано пред Конгресом јануара 1982. представља драматично упозорење о које се оглушује војна машинерија свих земаља што ту технологију могу себи да приуште:

„Пре два билиона година живот на Планети није био могућ због огромне количине радијације… временом је овај ниво смањен и доведен у оквире који омогућавају настанак живота. Враћајући се нуклеарној енергији, ми стварамо нешто што је природа одбацила у циљу настанка живота. Уколико желимо да преживимо, мораћемо да се ослободимо тог зла. Могли бисте да ме питате због чега сам радио на развоју програма за изградњу  бродова на нуклеарни погон. То је неопходно зло, рекли би стратези, а ја бих их све потопио.“

Манипулација информацијама обавља се и званичним снижавањем нивоа „дозвољене“ радијације, што представља трик којим се скрива истина да „нема познатог нивоа толеранције на радијацију“. Лорен Море подсећа на речи колеге из Ливермор лабораторије, др Гофмана, изговорене приликом једног интервјуа: „Ливермор нуклеарна лабораторија је научна јавна кућа.“

[/restrictedarea]