Чији су протести?

На другом по реду протесту „Србија против насиља“, одржаном прошлог петка у Београду у организацији дела опозиције, окупило се више десетина хиљада људи

Овај протест око којег власт и опозиција бију љуту битку, једни умањујући, други глорификујући његов „политички“ капитал, у свему се надгорњавајући око тога „коме би ови људи могли доћи главе“ највећим делом је спонтани скуп грађана, оних очајних и шокираних масакром у Основној школи „Владислав Рибникар“ и трагедијом која се злочином још једног српског масовног убице слегла над Младеновцем. Повод је заборављен истог тренутка када су медији супротног тока почели агресивно да убеђују своје гледаоце да се иза израза туге и оправданог беса крију подле намере страначких ривала. Да ли су странке могле да одмере своју моћ на неком другом месту и другим поводом? Свакако да јесу. Ипак, опозиција је одлучила да неукусним наметањем својих захтева капитализује народ, а власт да оспори његову моћ. Трагедија која је ујединила Србију претворена је у политичко питање пар екселанс. Док владајућа странка оптужује окупљене у шетњи да помажу опозицији у покушају да институције и власт смени на улици, опозиција узвраћа ударцем да се власт плаши својих грађана. Народ је заборављен. Невиних нема.
И није све тек безазлена игра. О томе нас је преко друштвених мрежа обавестила Украјинка Ирина Сјеидханова, која се представља као новинарка, правница и блогерка – позивом упућеним грађанима Србије да насилно свргну власт, као што су то Украјинци урадили на Мајдану. Видели смо, затим, изјаву председника Александра Вучића, који је рекао да у Србији „неће бити Мајдана“, а онда се огласила и Амбасада Украјине чудним саопштењем. Уместо да осуди позив блогерке Сјеидханове народу Србије да свргне своју власт, Амбасада је замерила што се у нашој земљи демонстрације на кијевском Мајдану помињу у негативном светлу. Да ли ово саопштење нуди ново тумачење позадине употребе стравичне трагедије која је потресла Србију?