Čiji su protesti?

Na drugom po redu protestu „Srbija protiv nasilja“, održanom prošlog petka u Beogradu u organizaciji dela opozicije, okupilo se više desetina hiljada ljudi

Ovaj protest oko kojeg vlast i opozicija biju ljutu bitku, jedni umanjujući, drugi glorifikujući njegov „politički“ kapital, u svemu se nadgornjavajući oko toga „kome bi ovi ljudi mogli doći glave“ najvećim delom je spontani skup građana, onih očajnih i šokiranih masakrom u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i tragedijom koja se zločinom još jednog srpskog masovnog ubice slegla nad Mladenovcem. Povod je zaboravljen istog trenutka kada su mediji suprotnog toka počeli agresivno da ubeđuju svoje gledaoce da se iza izraza tuge i opravdanog besa kriju podle namere stranačkih rivala. Da li su stranke mogle da odmere svoju moć na nekom drugom mestu i drugim povodom? Svakako da jesu. Ipak, opozicija je odlučila da neukusnim nametanjem svojih zahteva kapitalizuje narod, a vlast da ospori njegovu moć. Tragedija koja je ujedinila Srbiju pretvorena je u političko pitanje par ekselans. Dok vladajuća stranka optužuje okupljene u šetnji da pomažu opoziciji u pokušaju da institucije i vlast smeni na ulici, opozicija uzvraća udarcem da se vlast plaši svojih građana. Narod je zaboravljen. Nevinih nema.
I nije sve tek bezazlena igra. O tome nas je preko društvenih mreža obavestila Ukrajinka Irina Sjeidhanova, koja se predstavlja kao novinarka, pravnica i blogerka – pozivom upućenim građanima Srbije da nasilno svrgnu vlast, kao što su to Ukrajinci uradili na Majdanu. Videli smo, zatim, izjavu predsednika Aleksandra Vučića, koji je rekao da u Srbiji „neće biti Majdana“, a onda se oglasila i Ambasada Ukrajine čudnim saopštenjem. Umesto da osudi poziv blogerke Sjeidhanove narodu Srbije da svrgne svoju vlast, Ambasada je zamerila što se u našoj zemlji demonstracije na kijevskom Majdanu pominju u negativnom svetlu. Da li ovo saopštenje nudi novo tumačenje pozadine upotrebe stravične tragedije koja je potresla Srbiju?