ЧОВЕК ЗВАНИ КУЛА НЕБОЈША – ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ НЕБОЈШЕ М. КРСТИЋА

Ове, 2021, о Ваведењу, навршава се две деценије од када је српски мислилац и хришћански родољуб Небојша М. Крстић пао на бранику отаџбине у, по свему судећи, подметнутој саобраћајној несрећи у близини родног Ниша

Стари Латини су говорили да је име знамење. Небојша, син Милутинa и Ружице из Ниша, био је од рода Крстића. Живот му је протекао у неустрашивом ставу према животу – био је Небојша пред лицем набујалог зла глобалистичког нихилизма, чији је циљ да устоличи антихриста, последњег лажног месију у зло огрезлог човечанства. Волео је Светог краља Милутина, који је Србији служио с мачем у једној и крстом у другој руци. Знао је да је вера основа наде и љубави, без којих нема Небеске Србије. И био је слуга Крста часног, с којим је једино и могућа слобода златна. Зато је, као и његов славни земљак Стеван Синђелић, узидао свој живот у вечиту Небојшину кулу нашег косовског завета. Ако икад буде Србије каквој је стремио, о њему ће се учити и о њему ће се говорити. А ако свега тога не буде, он ће остати у вечном памћењу Божјем.
Небојша Крстић се родио 1964. Основао је и уређивао часопис Логос, гласило студената Богословског факултета. Био је и члан редакција Светигоре, Византијског огледала, Београдског дијалога, као и часописа Збиља – лист за културу, уметност и друштвена питања. Објављивао је чланке у готово свим православним и националним часописима и новинама. Приређивач је, првог у нас, зборника православних богословских радова посвећених теми Православље и политика, као и зборника чланака Св. вл. Николаја Велимировића Православље и политика. Основао је и био главни и одговорни уредник православно-националног часописа Образ, који је излазио 1994–1997. при Мисионарској школи Цркве Св. Александра Невског у Београду. Покретач је библиотеке Политика и образ у којој је, с благословом еп. Данила Крстића, нашој православној јавности представио мисао нашег еминентног емигрантског теолога-филозофа Марка С. Марковића (Православље и Нови светски поредак, Истина о Француској револуцији…). Објавио је књиге Политика и образ – за васкрс распетог Српства и Победити или нестати. Погинуо је у ноћи 3. на 4. децембра 2001, у тешкој саобраћајној несрећи, недалеко од родног Ниша. Остаће запамћен у нашој православној јавности по богословским есејима који су се одликовали дубином мисли, јасноћом стила и сажетошћу израза.
Био је оснивач и председник Отачаственог покрета Образ. Од 1998. активно је учествовао у политичком животу Отачаства, трудећи се да допринесе хришћанско-државотворној обнови нашег народа.
Као што му је Бог назначио у имену и презимену, трудио се да живи храбро у озрачју неба и у сенци Крста Христовог, свога личног и свога многострадалног рода, подносећи све тескобности, тегобности и невоље наше историје с краја 20. века, и при томе непрекидно се надахњујући речима Светог владике Николаја, које је неуморно понављао: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак ко је српски родољуб пашти да добије Царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време.“

ВЕРА ХРИШЋАНСКА И ИМЕ СРПСКО Не може преживети ниједна цивилизација у којој дванаестогодишњаци добијају децу, четрнаестогодишњаци се дрогирају, петнаестогодишњаци убијају, а седамнаестогодишњаци добијају школске дипломе које нису у стању сами да прочитају, а све то дешава се у данашњој Америци – овим речима је недавно спикер Представничког дома америчког Конгреса Њут Гингрич исказао суштину духовно-цивилизацијског ужаса који данас хара америчким друштвом. Није мало оних који ће, не без разлога, приметити да је горе описано погубно стање америчког националног организма у ствари природни и логични резултат обесне политике интервенционизма коју САД бескрупулозно проводе на глобалном нивоу свим расположивим (крипто)политичким и војним средствима. Наиме, сасвим је сигурно да не може бити срећно и духовно здраво становништво оне земље која у име тобожњег мира и демократије константно унесрећује друге земље поништавајући њихов национално-државни суверенитет разним облицима окупације, који се крећу у распону од перфидног разарања духовно-културних идентитета до бруталног бомбардовања оних држава које су одлучно рекле „не“ Новом светском поретку. Али за нас је, овде и сада, нешто друго много страшније и, самим тиме, забрињавајуће. Наиме, ако у горе цитираној Гингричовој изјави уместо речи „Америка“ прочитамо „Србија“, онда ће нам се од неумољиве истине одмах следити крв у жилама: прочитаћемо до болне прецизности тачну дијагнозу поразног стања српског народа. Нема никакве сумње да је потпуно лишен историјске и метаисторијске перспективе онај народ чија је младост – дакле, будућност – распета на крсту блуда, наркоманије, криминала и духовне слуђености. И чему добром се српство може надати, ако је његова будућност већ сада догледна и извесна у најцрњем и најгорем могућем виду – нестанак у агонији безверја и безбожја? Шта добро може да очекује народ којем се на званичним државним медијима у најгледанијим емисијама промовишу и препоручују некаква подземна пећинска венчања у Ресавској пећини уместо у оближњој великој српској светињи задужбини Светог деспота Стефана Лазаревића, манастиру Манасија (емисија „Ипак се окреће“, први програм РТС, 6. 10. 1996)? Не обузима ли паклени мрак онај народ који се одрекао свог духовног вида и престао да разликује Истину од лажи? Може ли један некада крштени и крстоносни народ да опстане ако не остане веран заветним вредностима својих благоверних и христољубивих предака који у хришћанским подвизима живљаху и јуначки и мученички умираху за Крст Часни и Слободу златну? Авај, и сто пута авај, јер ништа добро не предстоји таквом духовно раслабљеном народу, који је безумно презрео и неразумно одбацио Богомдани талант дрско га закопавши у заборав свог истинског небоземног призива. Апостол Павле каже: „Мрзећи зло држите се добра. Не дај да те зло победи него победи зло добрим! (Римљ. 12, 9; 21).“ Зло се распомамило и распрострло у српским душама и срцима. Зло, које проговара из безбожја, безверја, безобразја… Зло, које хоће да српство трули у блату мржње, да хули на Бога, да бесомучно разара себе, да се батрга без благодати и благослова Божијег… Ако нас – не дао Бог – надјача паклени мрак богомржње и србомржње, десиће се недогођено пострадање из којега нам неће бити више опоравка. Никада. Зло се може савладати и победити само борбом која се води због добра и ради добра. Појединац или народ који посустане у тој светој и Богом благословеној борби за добро против зла, неминовно ће нестати. Пред лице Бога Живог и Истинитог изићи ће само они који су се животом својим непоколебиво борили за Истину и Смисао. По свој прилици, судећи по силовитим догађајима који незаустављиво куљају, ми заиста нисмо далеко од дана када ће се све што има икакве везе са хришћанством и православном црквом прогласити не само назадним и анахроним већ изузетно штетним, фундаменталистичким, мирорушитељским. Можда ћемо, скољени небројеним искушењима, ми поклекнути и пасти по слабостима својим – али неће нимало поклекнути, пропасти она Света Србија која дише пуним плућима заветне светосавске побожности и која непопустљиво чврсто држи српски крсташ барјак који свима и свагда неућутно сведочи о томе да Српство зна свој пут – пут Богочовека. Са тога крстоносног пута нема нам одступања, јер онај ко одступи одриче се своје вере православне и својег имена српскога. А неверни и безимени нису потребни ни Богу ни људима. (Извор: „Светигора“, 1996)

ЗАШТО ЈЕ УБИЈЕН? Зналци сматрају да је основни „грех“ Небојше Крстића, о чему говори и његово име, то што се, у време када је постреволуционарни систем устројаван на страху, није бојао – пише Милош Анђелић, у досад можда најбољем тексту написаном о смрти Небојше Крстића, под насловом „Убиство с предумишљајем“. „Када су се многи разбежали (плашећи се поистовећења свога српства са Милошевићевим или било којим другим режимом), када су се одрекли својих снова и уверења, извршили пластичну операцију личности, Небојша Крстић је храбро газио својим путем. Нису га интересовале моде, калкулације, дилови. Од почетка до краја, следећи Светог владику Николаја Велимировића, тражио је политику са поштењем, школу са вером, војску с родољубљем и државу с Божјим благословом. У раздобљу идеолошког терора денацификатора, он је зналачки предводио свој покрет заснован на светосавском национализму и, према свим показатељима, нагло стицао велики број нових присталица.“ Да ли је све то било уочено? Да ли су центри моћи желели Крстића за саговорника, да ли су му стављали на сто политичке и друге понуде? Да ли је опомињан да такво јачање изворне и исконске духовне деснице у Србији „не може бити по вољи Гувернеру“? „Један од главних праваца у истрази води сигурно ван граница наше земље“, отворено је још јесенас (2003) изјавио потпредседник Образа Ненад Јовановић. „Доказ за то је чињеница да је само месец дана пре убиства Крстић био на информативном разговору у Београду са изаслаником Хавијера Солане, извесним Лунделом. Тај човек је у Србији познат као најпоузданији Соланин оперативац. Небојша је најближим сарадницима рекао шта му је Лундел нудио и због чега му је претио.“ „Небојша Крстић је ликвидиран из политичких разлога“, додао је Јовановић. Неопрезно би било уперити прстом у било кога, чак и у оне који су током „Сабље“ осумњичени. Али, вели, зна се ко је обављао те послове и за Милошевићев и за ДОС-ов режим. Изгледа да је постојала и међународна клијентела. (Извор: Магазин „Принцип“, 2004)

ПРАВОСЛАВЉЕ И ПОЛИТИКА Погледи: Мада су за то потребне вишетомне студије и врло озбиљни разговори стручњака, по својој новинарској дужности питам вас: какав је однос Православља и политике? Сме ли православац да јој се окреће?  Сматрам да се ваше веома умесно питање може заоштрити и поставити у следећем облику: да ли је могућа православна политика? Верујем и знам да не само што је могућа у конкретном реалном смислу већ је и преко потребна. Поготову данас, када је наш примарни и најургентнији политичко-образовни задатак казивати, доказивати и показивати (пре свега духовно пробуђеној надолазећој српској младежи, јер једино она није унакажена губом политичког лицемерја) да наше постојеће политичко безнађе није и безнађе политике. Другим речима, само политика са хришћанском етиком није блудница, те зато само људи са образом могу и смеју бити у политици, јер само људи са образом могу образовати по милости Божијој благообразни политички поредак. За хришћанског политичара, који је увек политичар са образом, политика је пре свега и понајпре човекољубива пожртвованост у корист Отачаства. Православни хришћани, а поготову православни политичари, поучени речима Апостола Павла врло добро знају да је њихова крајња „политика на небесима“ (Посл. Филипљанима 3,20) одакле очекујемо Други и коначни долазак јединог Владара, Цара царева и Господа господара — Богочовека Христа. Али, такође, они одлично знају да се, грубо речено, права за учешће у тој политици Царства Небеског стичу још овде и сада кроз конкретни, делотворни подвиг. Православни, дакле, знају да се кроз земаљско житије задобија небеско битије. И зато, ако смо заиста потомци и наследници наших Светих богољубивих владара, и ако косовско заветно определење Светог кнеза Лазара није само једна фраза на нашим скврним уснама, онда знајмо да се Небеско отачаство, које је, како народни песник каже, „увек и до века“, не задобија и не стиче без старања и марења за земаљско отачаство иако је оно „за малена“. То је онда уистину она његошевска „борба непрестана”, то је бивање онога што без Божије помоћи бити не може. Укратко речено, без православних политичара, или како Свети Николај Жички каже, без „политичара са Крстом”, неминовно су и народ и држава крваво распети на крсту економско-социјално-културне голготе. Наша ужасна свакодневица то, нажалост, најочитије потврђује. (Извор: „Погледи“, 1994)

ДЕСЕТ ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА „Спознаћете Истину, и Истина ће вас ослободити.“ Та реченица из Јеванђеља по Јовану (8:32) мото је петиције коју је 21. јануара 2002, подржавајући захтев Отачаственог покрета „Образ“ за откривање истине о смрти Небојше Крстића и његових сапутника, потписало више од стотину угледних писаца, научника, свештеника, професора универзитета, спортиста, новинара, политичара… У тој петицији, под насловом Зашто убијају родољубиве Србе, постављено је и десет питања јавности, односно надлежним државним органима. 1. Зашто се прикрива истина о правом узроку смрти Небојше М. Крстића? 2. Зашто се прикрива истина о правом узорку наводне саобраћајне незгоде? 3. Зашто није извршено детаљно вештачење возила? 4. Зашто истражни судија није изашао на место погибије, иако је био упознат са чињеницом ко је Небојша М. Крстић на српској политичкој сцени? 5. Зашто се ћути о пореклу онога што је, према полицијском записнику, „траг црвене боје, налик на људску крв“, а који је нађен на лицу места? 6. Зашто је полицијски записник постао доступан тек након смрти јединог сведока, Споменке Ђурић, која је подлегла повредама 6. јануара 2002, односно тридесет три дана након наводне несреће? 7. Зашто још увек нису доступни резултати обдукције Небојше М. Крстића? 8. Зашто је вест о погибији Небојше Крстића стигла до породице посредним путем, и то 11 часова након наводног удеса? 9. Зашто личне ствари Небојше М. Крстића нису враћене породици преко овлашћеног лица и са пратећом документацијом? 10. Зашто је читав случај плански маргинализован и поред његове велике национално-политичке важности? (Извор: Магазин „Принцип“, 2015)