ČOVEK ZVANI KULA NEBOJŠA – DVE DECENIJE OD SMRTI NEBOJŠE M. KRSTIĆA

Ove, 2021, o Vavedenju, navršava se dve decenije od kada je srpski mislilac i hrišćanski rodoljub Nebojša M. Krstić pao na braniku otadžbine u, po svemu sudeći, podmetnutoj saobraćajnoj nesreći u blizini rodnog Niša

Stari Latini su govorili da je ime znamenje. Nebojša, sin Milutina i Ružice iz Niša, bio je od roda Krstića. Život mu je protekao u neustrašivom stavu prema životu – bio je Nebojša pred licem nabujalog zla globalističkog nihilizma, čiji je cilj da ustoliči antihrista, poslednjeg lažnog mesiju u zlo ogrezlog čovečanstva. Voleo je Svetog kralja Milutina, koji je Srbiji služio s mačem u jednoj i krstom u drugoj ruci. Znao je da je vera osnova nade i ljubavi, bez kojih nema Nebeske Srbije. I bio je sluga Krsta časnog, s kojim je jedino i moguća sloboda zlatna. Zato je, kao i njegov slavni zemljak Stevan Sinđelić, uzidao svoj život u večitu Nebojšinu kulu našeg kosovskog zaveta. Ako ikad bude Srbije kakvoj je stremio, o njemu će se učiti i o njemu će se govoriti. A ako svega toga ne bude, on će ostati u večnom pamćenju Božjem.
Nebojša Krstić se rodio 1964. Osnovao je i uređivao časopis Logos, glasilo studenata Bogoslovskog fakulteta. Bio je i član redakcija Svetigore, Vizantijskog ogledala, Beogradskog dijaloga, kao i časopisa Zbilja – list za kulturu, umetnost i društvena pitanja. Objavljivao je članke u gotovo svim pravoslavnim i nacionalnim časopisima i novinama. Priređivač je, prvog u nas, zbornika pravoslavnih bogoslovskih radova posvećenih temi Pravoslavlje i politika, kao i zbornika članaka Sv. vl. Nikolaja Velimirovića Pravoslavlje i politika. Osnovao je i bio glavni i odgovorni urednik pravoslavno-nacionalnog časopisa Obraz, koji je izlazio 1994–1997. pri Misionarskoj školi Crkve Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu. Pokretač je biblioteke Politika i obraz u kojoj je, s blagoslovom ep. Danila Krstića, našoj pravoslavnoj javnosti predstavio misao našeg eminentnog emigrantskog teologa-filozofa Marka S. Markovića (Pravoslavlje i Novi svetski poredak, Istina o Francuskoj revoluciji…). Objavio je knjige Politika i obraz – za vaskrs raspetog Srpstva i Pobediti ili nestati. Poginuo je u noći 3. na 4. decembra 2001, u teškoj saobraćajnoj nesreći, nedaleko od rodnog Niša. Ostaće zapamćen u našoj pravoslavnoj javnosti po bogoslovskim esejima koji su se odlikovali dubinom misli, jasnoćom stila i sažetošću izraza.
Bio je osnivač i predsednik Otačastvenog pokreta Obraz. Od 1998. aktivno je učestvovao u političkom životu Otačastva, trudeći se da doprinese hrišćansko-državotvornoj obnovi našeg naroda.
Kao što mu je Bog naznačio u imenu i prezimenu, trudio se da živi hrabro u ozračju neba i u senci Krsta Hristovog, svoga ličnog i svoga mnogostradalnog roda, podnoseći sve teskobnosti, tegobnosti i nevolje naše istorije s kraja 20. veka, i pri tome neprekidno se nadahnjujući rečima Svetog vladike Nikolaja, koje je neumorno ponavljao: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božijim blagoslovom. Neka se svako vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak ko je srpski rodoljub pašti da dobije Carstvo nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.“

VERA HRIŠĆANSKA I IME SRPSKO Ne može preživeti nijedna civilizacija u kojoj dvanaestogodišnjaci dobijaju decu, četrnaestogodišnjaci se drogiraju, petnaestogodišnjaci ubijaju, a sedamnaestogodišnjaci dobijaju školske diplome koje nisu u stanju sami da pročitaju, a sve to dešava se u današnjoj Americi – ovim rečima je nedavno spiker Predstavničkog doma američkog Kongresa Njut Gingrič iskazao suštinu duhovno-civilizacijskog užasa koji danas hara američkim društvom. Nije malo onih koji će, ne bez razloga, primetiti da je gore opisano pogubno stanje američkog nacionalnog organizma u stvari prirodni i logični rezultat obesne politike intervencionizma koju SAD beskrupulozno provode na globalnom nivou svim raspoloživim (kripto)političkim i vojnim sredstvima. Naime, sasvim je sigurno da ne može biti srećno i duhovno zdravo stanovništvo one zemlje koja u ime tobožnjeg mira i demokratije konstantno unesrećuje druge zemlje poništavajući njihov nacionalno-državni suverenitet raznim oblicima okupacije, koji se kreću u rasponu od perfidnog razaranja duhovno-kulturnih identiteta do brutalnog bombardovanja onih država koje su odlučno rekle „ne“ Novom svetskom poretku. Ali za nas je, ovde i sada, nešto drugo mnogo strašnije i, samim time, zabrinjavajuće. Naime, ako u gore citiranoj Gingričovoj izjavi umesto reči „Amerika“ pročitamo „Srbija“, onda će nam se od neumoljive istine odmah slediti krv u žilama: pročitaćemo do bolne preciznosti tačnu dijagnozu poraznog stanja srpskog naroda. Nema nikakve sumnje da je potpuno lišen istorijske i metaistorijske perspektive onaj narod čija je mladost – dakle, budućnost – raspeta na krstu bluda, narkomanije, kriminala i duhovne sluđenosti. I čemu dobrom se srpstvo može nadati, ako je njegova budućnost već sada dogledna i izvesna u najcrnjem i najgorem mogućem vidu – nestanak u agoniji bezverja i bezbožja? Šta dobro može da očekuje narod kojem se na zvaničnim državnim medijima u najgledanijim emisijama promovišu i preporučuju nekakva podzemna pećinska venčanja u Resavskoj pećini umesto u obližnjoj velikoj srpskoj svetinji zadužbini Svetog despota Stefana Lazarevića, manastiru Manasija (emisija „Ipak se okreće“, prvi program RTS, 6. 10. 1996)? Ne obuzima li pakleni mrak onaj narod koji se odrekao svog duhovnog vida i prestao da razlikuje Istinu od laži? Može li jedan nekada kršteni i krstonosni narod da opstane ako ne ostane veran zavetnim vrednostima svojih blagovernih i hristoljubivih predaka koji u hrišćanskim podvizima življahu i junački i mučenički umirahu za Krst Časni i Slobodu zlatnu? Avaj, i sto puta avaj, jer ništa dobro ne predstoji takvom duhovno raslabljenom narodu, koji je bezumno prezreo i nerazumno odbacio Bogomdani talant drsko ga zakopavši u zaborav svog istinskog nebozemnog priziva. Apostol Pavle kaže: „Mrzeći zlo držite se dobra. Ne daj da te zlo pobedi nego pobedi zlo dobrim! (Rimlj. 12, 9; 21).“ Zlo se raspomamilo i rasprostrlo u srpskim dušama i srcima. Zlo, koje progovara iz bezbožja, bezverja, bezobrazja… Zlo, koje hoće da srpstvo truli u blatu mržnje, da huli na Boga, da besomučno razara sebe, da se batrga bez blagodati i blagoslova Božijeg… Ako nas – ne dao Bog – nadjača pakleni mrak bogomržnje i srbomržnje, desiće se nedogođeno postradanje iz kojega nam neće biti više oporavka. Nikada. Zlo se može savladati i pobediti samo borbom koja se vodi zbog dobra i radi dobra. Pojedinac ili narod koji posustane u toj svetoj i Bogom blagoslovenoj borbi za dobro protiv zla, neminovno će nestati. Pred lice Boga Živog i Istinitog izići će samo oni koji su se životom svojim nepokolebivo borili za Istinu i Smisao. Po svoj prilici, sudeći po silovitim događajima koji nezaustavljivo kuljaju, mi zaista nismo daleko od dana kada će se sve što ima ikakve veze sa hrišćanstvom i pravoslavnom crkvom proglasiti ne samo nazadnim i anahronim već izuzetno štetnim, fundamentalističkim, mirorušiteljskim. Možda ćemo, skoljeni nebrojenim iskušenjima, mi pokleknuti i pasti po slabostima svojim – ali neće nimalo pokleknuti, propasti ona Sveta Srbija koja diše punim plućima zavetne svetosavske pobožnosti i koja nepopustljivo čvrsto drži srpski krstaš barjak koji svima i svagda neućutno svedoči o tome da Srpstvo zna svoj put – put Bogočoveka. Sa toga krstonosnog puta nema nam odstupanja, jer onaj ko odstupi odriče se svoje vere pravoslavne i svojeg imena srpskoga. A neverni i bezimeni nisu potrebni ni Bogu ni ljudima. (Izvor: „Svetigora“, 1996)

ZAŠTO JE UBIJEN? Znalci smatraju da je osnovni „greh“ Nebojše Krstića, o čemu govori i njegovo ime, to što se, u vreme kada je postrevolucionarni sistem ustrojavan na strahu, nije bojao – piše Miloš Anđelić, u dosad možda najboljem tekstu napisanom o smrti Nebojše Krstića, pod naslovom „Ubistvo s predumišljajem“. „Kada su se mnogi razbežali (plašeći se poistovećenja svoga srpstva sa Miloševićevim ili bilo kojim drugim režimom), kada su se odrekli svojih snova i uverenja, izvršili plastičnu operaciju ličnosti, Nebojša Krstić je hrabro gazio svojim putem. Nisu ga interesovale mode, kalkulacije, dilovi. Od početka do kraja, sledeći Svetog vladiku Nikolaja Velimirovića, tražio je politiku sa poštenjem, školu sa verom, vojsku s rodoljubljem i državu s Božjim blagoslovom. U razdoblju ideološkog terora denacifikatora, on je znalački predvodio svoj pokret zasnovan na svetosavskom nacionalizmu i, prema svim pokazateljima, naglo sticao veliki broj novih pristalica.“ Da li je sve to bilo uočeno? Da li su centri moći želeli Krstića za sagovornika, da li su mu stavljali na sto političke i druge ponude? Da li je opominjan da takvo jačanje izvorne i iskonske duhovne desnice u Srbiji „ne može biti po volji Guverneru“? „Jedan od glavnih pravaca u istrazi vodi sigurno van granica naše zemlje“, otvoreno je još jesenas (2003) izjavio potpredsednik Obraza Nenad Jovanović. „Dokaz za to je činjenica da je samo mesec dana pre ubistva Krstić bio na informativnom razgovoru u Beogradu sa izaslanikom Havijera Solane, izvesnim Lundelom. Taj čovek je u Srbiji poznat kao najpouzdaniji Solanin operativac. Nebojša je najbližim saradnicima rekao šta mu je Lundel nudio i zbog čega mu je pretio.“ „Nebojša Krstić je likvidiran iz političkih razloga“, dodao je Jovanović. Neoprezno bi bilo uperiti prstom u bilo koga, čak i u one koji su tokom „Sablje“ osumnjičeni. Ali, veli, zna se ko je obavljao te poslove i za Miloševićev i za DOS-ov režim. Izgleda da je postojala i međunarodna klijentela. (Izvor: Magazin „Princip“, 2004)

PRAVOSLAVLJE I POLITIKA Pogledi: Mada su za to potrebne višetomne studije i vrlo ozbiljni razgovori stručnjaka, po svojoj novinarskoj dužnosti pitam vas: kakav je odnos Pravoslavlja i politike? Sme li pravoslavac da joj se okreće?  Smatram da se vaše veoma umesno pitanje može zaoštriti i postaviti u sledećem obliku: da li je moguća pravoslavna politika? Verujem i znam da ne samo što je moguća u konkretnom realnom smislu već je i preko potrebna. Pogotovu danas, kada je naš primarni i najurgentniji političko-obrazovni zadatak kazivati, dokazivati i pokazivati (pre svega duhovno probuđenoj nadolazećoj srpskoj mladeži, jer jedino ona nije unakažena gubom političkog licemerja) da naše postojeće političko beznađe nije i beznađe politike. Drugim rečima, samo politika sa hrišćanskom etikom nije bludnica, te zato samo ljudi sa obrazom mogu i smeju biti u politici, jer samo ljudi sa obrazom mogu obrazovati po milosti Božijoj blagoobrazni politički poredak. Za hrišćanskog političara, koji je uvek političar sa obrazom, politika je pre svega i ponajpre čovekoljubiva požrtvovanost u korist Otačastva. Pravoslavni hrišćani, a pogotovu pravoslavni političari, poučeni rečima Apostola Pavla vrlo dobro znaju da je njihova krajnja „politika na nebesima“ (Posl. Filipljanima 3,20) odakle očekujemo Drugi i konačni dolazak jedinog Vladara, Cara careva i Gospoda gospodara — Bogočoveka Hrista. Ali, takođe, oni odlično znaju da se, grubo rečeno, prava za učešće u toj politici Carstva Nebeskog stiču još ovde i sada kroz konkretni, delotvorni podvig. Pravoslavni, dakle, znaju da se kroz zemaljsko žitije zadobija nebesko bitije. I zato, ako smo zaista potomci i naslednici naših Svetih bogoljubivih vladara, i ako kosovsko zavetno opredelenje Svetog kneza Lazara nije samo jedna fraza na našim skvrnim usnama, onda znajmo da se Nebesko otačastvo, koje je, kako narodni pesnik kaže, „uvek i do veka“, ne zadobija i ne stiče bez staranja i marenja za zemaljsko otačastvo iako je ono „za malena“. To je onda uistinu ona njegoševska „borba neprestana”, to je bivanje onoga što bez Božije pomoći biti ne može. Ukratko rečeno, bez pravoslavnih političara, ili kako Sveti Nikolaj Žički kaže, bez „političara sa Krstom”, neminovno su i narod i država krvavo raspeti na krstu ekonomsko-socijalno-kulturne golgote. Naša užasna svakodnevica to, nažalost, najočitije potvrđuje. (Izvor: „Pogledi“, 1994)

DESET PITANJA BEZ ODGOVORA „Spoznaćete Istinu, i Istina će vas osloboditi.“ Ta rečenica iz Jevanđelja po Jovanu (8:32) moto je peticije koju je 21. januara 2002, podržavajući zahtev Otačastvenog pokreta „Obraz“ za otkrivanje istine o smrti Nebojše Krstića i njegovih saputnika, potpisalo više od stotinu uglednih pisaca, naučnika, sveštenika, profesora univerziteta, sportista, novinara, političara… U toj peticiji, pod naslovom Zašto ubijaju rodoljubive Srbe, postavljeno je i deset pitanja javnosti, odnosno nadležnim državnim organima. 1. Zašto se prikriva istina o pravom uzroku smrti Nebojše M. Krstića? 2. Zašto se prikriva istina o pravom uzorku navodne saobraćajne nezgode? 3. Zašto nije izvršeno detaljno veštačenje vozila? 4. Zašto istražni sudija nije izašao na mesto pogibije, iako je bio upoznat sa činjenicom ko je Nebojša M. Krstić na srpskoj političkoj sceni? 5. Zašto se ćuti o poreklu onoga što je, prema policijskom zapisniku, „trag crvene boje, nalik na ljudsku krv“, a koji je nađen na licu mesta? 6. Zašto je policijski zapisnik postao dostupan tek nakon smrti jedinog svedoka, Spomenke Đurić, koja je podlegla povredama 6. januara 2002, odnosno trideset tri dana nakon navodne nesreće? 7. Zašto još uvek nisu dostupni rezultati obdukcije Nebojše M. Krstića? 8. Zašto je vest o pogibiji Nebojše Krstića stigla do porodice posrednim putem, i to 11 časova nakon navodnog udesa? 9. Zašto lične stvari Nebojše M. Krstića nisu vraćene porodici preko ovlašćenog lica i sa pratećom dokumentacijom? 10. Zašto je čitav slučaj planski marginalizovan i pored njegove velike nacionalno-političke važnosti? (Izvor: Magazin „Princip“, 2015)