Милошевић је био предводник глобалног отпора

НАША ТЕМА l КОНФЕРЕНЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ КОМИТЕТА „,СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ“

Под називом „Милошевић – против НАТО злочина, за нови свет“ у Београду је протекле недеље одржана Међународна интернет-конференција поводом 80 година од рођења и 15 година од смрти Слободана Милошевића и поводом две деценије рада Међународног комитета „Слободан Милошевић“

У раду Конференције „Милошевић – против НАТО злочина, за нови свет“ учествовало је око 20 чланова Комитета и других истакнутих научних радника, публициста и политичких активиста из Русије, САД, Немачке, Британије, Италије, Аргентине, Канаде, Белорусије и Србије.
Копредседник Комитета и бивши потпредседник руске Думе Сергеј Бабурин је говорећи о Слободану Милошевићу рекао да морамо да признамо његову духовну величину, политичку храброст и политичку прозорљивост. Запад га је прогласио непријатељем, јер је Србима рекао да имају право да остану Срби и да имају право на свој цивилизацијски избор. „Захваљујући томе, сви ми данас имамо право да мислимо о праву на избор словенског света. Дај Боже да успемо да остваримо заједничке руско-српске пројекте које је он започео, укључујући наше политичко, економско и државно јединство“, изјавио је Бабурин на конференцији.
Председник Светског савеза слободних мислилаца и копредседник Комитета Клаус Хартман повезао је 2021, као годину Милошевића, са захтевом за сарадњу и пријатељство с Русијом и Кином, што је најбоља брана против агресивне политике НАТО-а и завет Слободана Милошевића.
Професор на Московском државном институту међународних односа Министарства иностраних послова Русије Јелена Пономарјова је Милошевића описала речима које је изворно Де Гол употребио за Стаљина: „Он није отишао у прошлост, он се растворио у будућности.“
Џорџ Самјуели и Кристофер Блек изнели су бројне доказе о одговорности Хашког трибунала за убиство Слободана Милошевића, одговорности која мора бити утврђена.
Професор Александар Мезјајев је говорио о светском историјском и правном значају Милошевићеве одбране у Трибуналу.
Сара Флаундерс и Џон Каталиното из њујоршког Међународног акционог центра нагласак су ставили на злочине, али и лажи НАТО-а, које је Милошевић разбио. Они су позвали на подршку акцији „Санкције убијају“, јер се под америчким санкцијама налази 39 земаља или трећина човечанства, али се многе од њих храбро одупиру.
Петер Бечер из Немачке и Андреа Мартокија из Италије говорили су о разгранатој активности за подршку Милошевићевој борби у својим земљама.
Нестор Гороховски из Аргентине је Милошевића назвао „српским Латиноамериканцем“ и упоредио га с једним од јунака тог континента, председником Парагваја Соланом Лопезом, који је 1870. погинуо у одбрани своје земље.
Дајана Џонстон, позната америчка ауторка која живи у Паризу, констатовала је да утврђивање истине о Слободану Милошевићу значи признавање злочина великих сила које су оптуживале њега да би себе оправдале, контролишући медије и Трибунал. То ће бити тешка борба – истакла је она – али свет је већи него Запад, а Србија заузима почасно место у том великом свету.
Грегори Елич је приметио да данас све више земаља, уз помоћ Кине и Русије, следи Милошевићев пут.
Некадашњи Милошевићеви сарадници Урош Шуваковић и Владимир Кршљанин говорили су о историјском значају Милошевића за Србију и свет.
Шуваковић је истакао да је Милошевић спасао Србију од уништења, спроводио друштвене реформе и на најбољи начин, у екстремно тешким околностима, бранио српски национални интерес, чиме је постао један од најзначајнијих предводника отпора глобалној диктатури.
Кршљанин, који је и секретар Комитета, подвукао је значај нашег отпора, с Милошевићем на челу, за нову политику, односно Нови свет, који предводе Русија и Кина, и позвао на још веће јединство с њима.
У овом броју „Печата“ преносимо неколико интегралних говора учесника Конференције.

[restrict]

ВЛАДИМИР КРШЉАНИН

Милошевић и нови свет

Слободан Милошевић је као личност у свом темељу имао православне српске духовно-моралне вредности, а у надградњи научни, хумани и демократски социјализам. Та два сродна принципа он је спајао и оваплотио и у свом личном и у политичком животу.
Био је човек огромне харизме, блиставог ума и бескрајне пожртвованости. Ниједног часа, чак ни у затвору, није га напуштала брига за породицу и саборце, утемељене на народноослободилачким ратовима ХХ века. А живот је, као народни вођа и председник Републике, мирно и до краја посветио својој отаџбини, и на крају га за њу жртвовао.
Држава СФРЈ у којој је сазрео нашла се под ударом западног империјалистичког безакоња и агресије, који су деловали без задршке после рушења СССР-а. Бранио је Југославију као модерну заједницу равноправних народа, обновио и сабрао Историјску Србију на њеним најславнијим духовно-моралним темељима и спроводио модернизацију економских и политичких односа у земљи у складу с највишим нивоом научних достигнућа, верујући у социјализам XXI века и у Нови свет. Можемо само да претпостављамо колико би његове идеје и програми били успешни у мирним временима, с обзиром на то да су нам дали довољно снаге да се 10 година одупиремо најстрашнијој економској, пропагандној, субверзивној и војној агресији уједињеног Запада на историјском врхунцу његове охолости и унилатерализма. Против њега и против нас су деловала три фатална фактора: 1) уједињени политички Запад, предвођен САД, а у нашем случају и Немачком, Британијом, Ватиканом и њима подређеним фашистичким и терористичким организацијама и агентурним групацијама на нашем простору; 2) тадашња немоћ Русије и Кине да заштите међународни поредак настао после Другог светског рата; 3) највећа злоупотреба УН у њиховој историји, када је, супротно међународном праву, Савет безбедности уводио санкције и оснивао нелегални трибунал против нас – жртава западне агресије. Надамо се да ће наше патње и жртве, крунисане Милошевићевим великомучеништвом у канџама Tрибунала, ослободити друге и да никад више нико на свету неће страдати на сличан начин.
Милошевић је, упркос западној надмоћи, омогућио српски отпор у силом отцепљеним Хрватској и БиХ и угушио терористичку побуну на КиМ, одбио економску колонизацију Србије и војну окупацију запрећену у Рамбујеу и народном и својом моралном снагом, свакодневно преговарајући и борећи се за мир, изборио Дејтонски споразум и Резолуцију 1244, у чијем доношењу је помогла и Русија, ступивши због наше Голготе на пут убрзаног опоравка и развоја.
Слободан Милошевић је формално иницирао улазак наше земље у Савез Русије и Белорусије и започео је политику свеобухватног стратешког партнерства с Кином. Његови напори на путу равноправне сарадње и интеграције свих балканских народа још више су разјарили Запад.
Народни вођа и весник Новог света је оборен добро оркестрираним америчким пучем, годину дана после војне агресије НАТО-а, када су англосаксонске тајне службе успеле да се пенетрирају у све друштвене поре, а земља је била до крајности исцрпљена десетогодишњим отпором најмоћнијем агресору у историји света.
Међутим, данас опет имамо просперитетну Србију, уважену у Европи и свету; она иницира „Отворени Балкан“ и има нераскидиво савезништво с Русијом и Кином. То је могуће јер су иза нас две Косовске битке, епохалног значаја и за Србију и за свет. Она, из 1389, против Турске империје, предвођена Лазаром, и она из 1999, против Америчке империје, предвођена Слободаном. Србија је на путу Новог завета и Новог света.
Слободанова петогодишња битка у Хагу била је тежа и кобнија, а за историју је бар подједнако значајна као битка Димитрова у Лајпцигу, инспиришући слободољубиве људе света. Милошевићева одбрана претворила се у највећу оптужницу против злочина САД и НАТО-а, оптужницу која још није, али која мора бити материјализована, јер будућност Европе и света не може почивати на заборављеном и некажњеном злочину разбијања Југославије, разарања и сатанизовања Србије и убиства њеног председника. Тек анулирањем последица овог Magnum crimena и рехабилитовањем његових невиних жртава, правда ће бити задовољена и Европа и Америка ће моћи да ступе у Нови свет. Пошто су одустали од вишегодишњег силовања Блиског и Средњег истока, САД и њихови савезници морају напустити и Балкан, на којем су се најпре, и такође силом и злоупотребом УН, инсталирали.
А да би се то догодило, зачетник и ствараоци Новог света, Србија, Русија и Кина, морају о том важном питању проговорити једним гласом. Томе су посвећени сви наши напори.

ГРЕГОРИ ЕЛИЧ

Милошевићев отпор империјализму

Ова конференција одржава се на важној историјској прекретници када успон Кине ствара потенцијал за стварање мултилатералног света у којем народи могу слободније да бирају свој развојни пут.
Несрећа Југославије била је у томе што се нашла у историјском тренутку када је империјализам тријумфовао и био у могућности да своју вољу намеће другима. Касних осамдесетих Михаил Горбачов био је оран да задовољава САД и деконструисао је социјализам у Совјетском Савезу, те напустио савезнике попут Кубе и Никарагве.
Пад социјализма у Источној Европи пратио је колапс Совјетског Савеза и долазак на власт Бориса Јељцина, вашингтонског човека у Москви. Економски успон Кине још је био у почетној фази и та држава још није била у могућности да понуди смислену контратежу западној хегемонији.
Касне осамдесете и деведесете биле су тешко време за мале државе које су желеле да следе независан пут. Многе су приморане да се повију под притиском Запада. На пример, Ангола, Мозамбик и Зимбабве приморани су да спроводе програме структурних прилагођавања који су њихове привреде ставили у службу западних инвеститора.
Непослушност је брзо кажњавана, и када је Зимбабве одлучио да скрене с тог пута и крене у закаснелу аграрну реформу, погођен је суровим западним санкцијама које су донеле економска разарања. Зимбабве је и дан-данас под санкцијама.
У таквој ситуацији СФРЈ је неизбежно постала мета. Отуд, као један од првих потеза, САД су 1990. употребиле притисак и запретиле санкцијама како би приморале Југославију да закаже вишепартијске изборе у свакој од република.
Тадашњи председник Југославије Борисав Јовић добио је информацију од поузданог извора да се један амерички дипломата сусрео с лидерима хрватских антикомунистичких партија у Загребу и да су САД одлучиле да униште комунизам у Југославији преко њих по цену разбијања земље.
Националистичке партије, уз помоћ САД, освојиле су власт у четири југословенске републике. Хрватска и Словенија су одабрале пут насилне сецесије уз помоћ испорука оружја из Немачке и Аустрије.
Заједничко председништво Југославије, које је у том тренутку укључивало и сецесионисте, није било у стању да се сагласи око проглашења ванредног стања које би омогућило ЈНА да брани државу од издајника који су желели њено уништење.
Мора се приметити да је СССР остао нем док је Запад подстицао насиље. Борисав Јовић је отпутовао у Москву како би од совјетског председника Михаила Горбачова затражио помоћ само да би му рекли да Запад ради и на растурању Совјетског Савеза и да они не могу помоћи ни себи.
Једино око чега су се чланови Председништва могли договорити било је прихватање понуде Европске заједнице за организовање конференције о Југославији у циљу постизања договорног решења међу странама. Убрзо је, међутим, постало јасно да је ЕЗ намеравала да конференцију искористи као средњовековног овна за разбијање Југославије.
ЕЗ није губила време у усмеравању догађаја ка свом изабраном циљу. Учесници конференције о Југославији добили су 17. октобра 1991. примерке „Споразума за свеукупно решење“ који је сачинила ЕЗ а у којем се позивало на стварање „суверених и независних република са међународним признањем за оне које то желе“. Наводило се и да ће „саме републике одлучити о успостављању сопствених оружаних снага“. Тај документ је био основа за преговоре, али о чему је имало да се преговара када је њиме већ дефинисан исход?
Српски председник Слободан Милошевић тврдио је да се документом ЕЗ „признаје неједнако право на самоопредељење Југословена, јер се то право признаје само онима који желе да створе нове државе напуштањем Југославије, али не и онима који желе да наставе да живе у југословенској држави“.
Од шест републичких председника само је Слободан Милошевић одбио да потпише документ ЕЗ описујући га врло исправно као „нелегитиман покушај поништавања Југославије“.
Федералним југословенским званичницима прво није дозвољено да говоре на конференцији, а потом су и сасвим искључени из рада. То је довело до изванредне ситуације у којој су одлуке доносиле западне силе и већином сецесионисти, док сама Југославија није имала реч о својој судбини.
Одстрањивање југословенских федералних званичника које је спровела ЕЗ оставило је српског председника Слободана Милошевића да буде најјачи и најупорнији глас на конференцији који се противи западњачком диктату. Он се није предао пред претњама и притиском.
Крајем октобра ЕЗ је упозорила да ће такозване „некооперативне републике“ бити суочене с економским санкцијама. Испоставила је ултиматум Републици Србији по којем ће бити санкционисана ако се до 5. новембра не прикључи „основним принципима“ ЕЗ.
Милошевић и председник Црне Горе Момир Булатовић изнели су предлог да се дода опција у документу ЕЗ по којој би се формирала заједничка држава равноправних република и народа који желе да остану у Југославији. Они су тврдили да правично и трајно решење кризе може бити постигнуто само ако се тој опцији да равноправан третман као и другим опцијама изнетим на конференцији. Сасвим очекивано ЕЗ је одбила тај предлог.
На дан када је истицао рок који је дала ЕЗ Милошевић је одбацио ултиматум описујући га као „акт притиска и насиља“ који је „безочно кршио равноправност страна учесница на конференцији“. Поврх тога, Милошевић је оптужио ЕЗ да је засновала конференцију на измишљеној премиси да Југославија више не постоји. Милошевић је рекао: „Хоћу да кажем да се никада нисмо и нећемо ни сада сложити с тим да Југославија буде отписана једним потезом пера.“
Одмазда је била брза. Европска заједница је 8. новембра објавила пакет санкција против Југославије, укључујући раскид споразума о трговини и сарадњи, као и смањење извоза текстилних производа. Стипе Месић, хрватски сецесиониста којег је Запад наметао као председника Југославије, послао је писмо Федералним резервама у Њујорку. Тражио је да „одбије сваки покушај Народне банке Југославије да повуче своја средства“. Недуго потом ЕЗ је гласала за изузимање четири сецесионистичке републике из санкција које би циљале само Србију и Црну Гору.
Није било изненађујуће када је ЕЗ 16. децембра објавила да ће признати независност оних југословенских република које „желе да буду признате као независне државе“. Недуго потом ЕЗ је званично признала независност Хрватске, Словеније и Македоније, а нешто касније и Босне.
Тиме су само Србија и Црна Гора остале у заједничкој држави која је сада реконструисана као Савезна Република Југославија. Због противљења западним захтевима ЕЗ ју је прогласила „некооперативном“ и у месецима и годинама који су следили наметнула јој разарајуће економске санкције.
НАТО, чија је тобожња сврха била да брани Западну Европу од фиктивне „претње“ инвазијом из Совјетског Савеза, више није имао разлога за постојање после нестанка СССР-а. Тако је морала бити усвојена нова улога, и у интересу милитаризма најбоља опција била је опција војних интервенција ван свог делокруга, а у корист америчког ратовања. Идеално би било када би прва операција те врсте била у Европи, како се не би превише растегао тобожњи смисао те организације.
Прве војне операције НАТО-а спроведене су у Босни, а потом је уследио свеобухватни напад на Југославију 1999. Фиктивна идеја „одбране“ је, у овом отворено агресивном рату, одбачена. То је још било време у којем је Југославија знала да не може рачунати на подршку којом би се напад одвратио, али је југословенски председник Слободан Милошевић чврсто стајао на бранику своје земље. Мало је лидера било у то време који би били тако чврсти у супротстављању највећој војној сили света.
Бомбардовање Југославије чврсто је успоставило нову улогу НАТО-а као подршке америчким агресивним ратовима. У наредним годинама НАТО је бомбардовао Либију и учествовао у окупацији Авганистана и Ирака. Планира се даље ширење и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је рекао да се НАТО суочава с још глобалних изазова и због тога мора имати глобалнију агенду и приступ. Изјавио је и да је за НАТО важно да се позабави успоном Кине.
Сада се, међутим, налазимо у другачијем историјском тренутку. Русија је почела да се опоравља од продужене кризе која је пратила распад СССР-а. Још важније, економски успон Кине у последње две деценије био је спектакуларан. Ускоро ће Кина престићи САД на месту водеће светске привреде. Научивши лекције из Либије, Русија и Кина ставиле су вето на више америчких нацрта резолуција Савета безбедности о Сирији. САД су испословале пристанак Кине на разорне економске санкције Северној Кореји само претњом санкцијама против више кинеских банака.
САД улажу огромне напоре како би оштетиле и спречиле кинеске привредне односе с другим државама, али у томе имају ограничени успех. Кина је у потпуности укључена у читав низ пројеката широм Африке, на обострану корист Кине и афричких држава. САД нису успеле ни да приморају Немачку да заустави рад на гасоводу „Северни ток 2“.
На Балкану Србија гради фабрике за производњу руских и кинеских вакцина против ковида 19. Уз кинеску помоћ Србија је покренула више инфраструктурних пројеката. У Црној Гори САД нису успеле да спрече изградњу ауто-пута Бар–Бољаре, који ће донети економске користи читавом Балкану.
Империјализам не може више наметати своју вољу где год жели на начин како је то чинио протеклих деценија. Иако још има велику моћ и известан успех, мале државе се све чешће удружују с Кином како би организовале своје привреде у корист свог народа, а не западног капитала. Слободан Милошевић се борио у неравноправној борби зарад свог народа. Он је поставио пример отпора. Уз помоћ Кине, више држава ће следити тај пут у данашњем свету са све већим успехом.

ПЕТЕР БЕЧЕР

Борба за будућност човечанства

Драги пријатељи, драги другови,
Хвала вам на позиву да овде говорим.
У овој земљи (Немачкој, прим. прев.) многи су живели у илузији да, због своје фашистичке прошлости, Немачка више неће моћи да учествује у ратовима, иако је то било очигледно. У то време нисам знао за чланак Клауса Хартмана „Wo bleibt die Friedensbewegung“ (Где је мировни покрет?), написан октобра 1998. У то време низ кичму ми се спустила језа када је Герхард Шредер обзнанио своју објаву рата против СР Југославије речима „Ми не водимо рат!“
У то време у Дармштату основали смо радну групу о рату у Југославији и успоставили контакт с југословенским клубом Јадран. Заједно са члановима клуба сваке недеље смо у центру града износили информације о нелегалном рату и његовом разарању. На демонстрацијама Милошевићеву слику коју је носила једна жена поцепали су други демонстранти и било је тешко очувати јединство, јер је наш савез био подељен на две фракције – оне који су желели да бране нападнуту земљу по сваку цену, и оне који су желели да демонстрирају и против НАТО-а и против Милошевића. Тај јаз у мировном покрету није могао бити превазиђен ни у каснијим ратовима до данас. Наша алијанса се мање или више утопила у новоформирани Међународни комитет за одбрану Слободана Милошевића.
Комитет је основан 24. марта 2001, три месеца пре изручења Слободана Милошевића Хагу. То је била далековида одлука Велка Валканова и Ремзија Кларка, пошто је организациона структура већ постојала када је дошло време за подршку одбране председника који није признавао нелегални трибунал у Хагу.
На првом саслушању у Хагу Хајо Калке је сам протестовао с паролом „Рат је мир, ропство је слобода, Хаг је правда“. Одмах је ухапшен и четири сата држан у притвору. Већ је то показало нервозу мултимилијардерског, углавном нефинансираног из УН, апарата у Хагу.
Али постало је још горе за нелегални трибунал. Вернер Пиркер је то вешто написао у коментару за „Јунге велт“: „Тужиоци и судије у Хагу, као и новинарство руље очекивали су другачијег Милошевића, оног који је одговарао њиховим глупим идејама: поремећеног човека насиља, незаинтересованог за расветљавање догађаја из рата, опаког кукавицу којег једино занима спасавање своје коже, човека који би чак могао преклињати за милост. Али онда је пред њих сео вешт правник, интелектуалац какав се ретко виђа међу политичарима ових дана, човек који није бранио своју личност него идеју свог живота, право своје земље на суверенитет и који је једини у судници бацио светло на заверу против Југославије.“ Слободан Милошевић је у Хагу постао симбол борбе за правду и слободу.
Током суђења Слободану Милошевићу Комитет је организовао неколико демонстрација, конференција за новинаре и једну конференцију у Хагу, све са широким међународним учешћем. Три члана немачке секције радила су у тиму одбране. Подршку тима одбране делимично су финансирале донације из држава немачког говорног подручја које су спровеле више незаконитих гашења рачуна и претреса. Међутим, чак и међу људима који су се називали левичарима наша посвећеност није увек наилазила на добру вољу. На почетку није била реткост да нас псују и стављају у десничарски угао. У то време то искуство је било ново, али у међувремену је постало свакодневица у свим темама.
Један од циљева Комитета, затварање нелегалних трибунала, није могао бити остварен. Иако је Међународни кривични суд за бившу Југославију затворио своја врата 2013, он наставља да живи као „резидуални механизам“ који такође избацује своје пропагандне балончиће у земље бивше Југославије успостављањем документационих центара где се документа обрађују на селективан начин. Кампање дезинформације које спроводе политичари и медијски картели тешко да су изгубиле на свом интензитету и уперене су против Србије.
Трансформација Комитета била је логична како би се очувала политичка оставштина Слободана Милошевића и супротставило се бесконачној бујици пропаганде. Током суђења били смо тесно повезани због свакодневних обавеза. То више није случај с нашом далекосежном агендом. Уверен сам да активисти и поједине земље неуморно раде у корист наших циљева, али требало би поново да себи поставимо конкретне задатке на основу наших статута, како бисмо поново ову јединствену алијансу људи са Истока и Запада, најразноврснијих светоназора, како то неко једном рече, ставили у погон широм света. Надам се да ћемо се следеће године поново лично сусрести како бисмо о томе разговарали.
Желео бих да закључим речима нашег у међувремену преминулог председника Велка Валканова из 2003: „Овде у Хагу две силе су укључене у тешку борбу – светска лаж и светска истина. У тој борби ми смо на страни светске истине. Не смемо да изгубимо ту борбу, борбу за будућност човечанства.“

„Тужиоци и судије у Хагу, као и новинарство руље очекивали су другачијег Милошевића, оног који је одговарао њиховим глупим идејама: поремећеног човека насиља, незаинтересованог за расветљавање догађаја из рата, опаког кукавицу којег једино занима спасавање своје коже, човека који би чак могао преклињати за милост. Али онда је пред њих сео вешт правник, интелектуалац какав се ретко виђа међу политичарима ових дана, човек који није бранио своју личност него идеју свог живота, право своје земље на суверенитет и који је једини у судници бацио светло на заверу против Југославије“ Вернер Пиркер

ДАЈАНА ЏОНСТОН

Почаст Слободану Милошевићу

Са Слободаном Милошевићем сусрела сам се само једном, у хашком затвору Шевенинген. Тамо сам отишла да видим могу ли некако допринети његовој одбрани у натовском Међународном суду за бившу Југославију. Упркос ненормалним околностима, председник Милошевић био је сјајан домаћин, понудивши ми, уз топло руковање и пријатељски осмех, кафу. Њему свакако моја одбрана није била потребна, пошто су чињенице биле на његовој страни. Био је миран и самоуверен. Имао је све разлоге да верује да ће његова одбрана ствари поставити на право место, чак и у непријатељској атмосфери суда којим руководе његови непријатељи.
Само га је смрт у упитним околностима спречила у изношењу своје одбране.
Откривање истине о Слободану Милошевићу захтева препознавање злочиначког понашања великих сила које су га жигосале као криминалца у оквиру свог самооправдавајућег наратива.
НАТО снаге контролисале су јавно мњење преко масовних медија и Хашког трибунала. Да би добио западну јавну подршку, НАТО наратив је распад Југославије представио као понављање нацистичке агресије. У тој гротескно искривљеној фикцији српски лидер је добио улогу „новог Хитлера“. Западни медији, чак и они на левици, демократски изабраног председника су представљали као диктатора, екстремног националисту, „разбојника“. Чак и данас, дан за даном, Србија трпи последице етикете колективне кривице коју јој је наметнуо НАТО наратив.
Милошевић није за злочин рата имао никакав мотив. НАТО је имао врло снажну мотивацију.
Током сукоба у Југославији главни Милошевићеви циљеви били су јасни: очувати југословенско јединство што је више могуће, а када је то пропало, заштитити српски народ и, највише од свега, пронаћи компромис и успоставити мир.
Уништавање Југославије, свих остатака социјализма у њој и везе са несврстаним Трећим светом, било је за САД први чин оснаживања њихове доминације у Европи после колапса Совјетског Савеза. Још горе од тога, Југославија је коришћена као експериментална лабораторија за постхладноратовску фазу америчког империјализма. Хуманитарна интервенција коришћена је као изговор за војне интервенције и давање НАТО-у нове глобалне мисије како би се обезбедио његов опстанак и ширење после урушавања његовог теоријског противника Совјетског Савеза.
У стварности, председник Милошевић је, од свих лидера после Тита, вероватно био најмање одговоран за разарање Југославије. Његови напори за постизањем компромиса описивани су као злокобни. Американци, који су у Дејтону искористили његову одлучност за обуставу конфликта у Босни, наградили су га наставком санкција и одлучном подршком оружаном устанку злочиначких елемената на Косову.
НАТО је онда починио чист акт агресије против Југославије једностраним терор-бомбардовањем којим је Милошевића требало натерати да се одрекне Косова. То није био рат између супарника него уцењивање бомбардовањем. Одрекни се или ћемо ти уништити сву инфраструктуру. Усред тог злочина, 24. маја 1999. године, канадска тужитељка Хашког трибунала Луиз Арбур изнела је своју оптужницу против Слободана Милошевића оптужујући га за злочине над цивилима на Косову. Никакав доказ тих наводних злочина никада није пронађен, али у то време цивиле на Косову је заправо убијао НАТО, бомбардујући их. Прави злочин који је у то време нескривено чињен био је НАТО бомбардовање.
Одбрана Милошевића много је више од одбране сећања на једног човека, или чак части српске нације. Она подразумева радикалну ревизију стандардне верзије историје у западном свету која се користи за оправдавање америчке и НАТО војне интервенције било где у свету. Срамотно западњачко повлачење из Авганистана требало би да буде корак ка тој ревизији. Али западна ароганција дубоко је укорењена и у институцијама, и у менталитету елита и успостављање истине ће вероватно бити веома дуг и тежак задатак.
Али свет је више од Запада, а Србија има своје часно место у већем свету.
Желим вам све најбоље.

[/restrict]