Milošević je bio predvodnik globalnog otpora

NAŠA TEMA l KONFERENCIJA MEĐUNARODNOG KOMITETA „,SLOBODAN MILOŠEVIĆ“

Pod nazivom „Milošević – protiv NATO zločina, za novi svet“ u Beogradu je protekle nedelje održana Međunarodna internet-konferencija povodom 80 godina od rođenja i 15 godina od smrti Slobodana Miloševića i povodom dve decenije rada Međunarodnog komiteta „Slobodan Milošević“

U radu Konferencije „Milošević – protiv NATO zločina, za novi svet“ učestvovalo je oko 20 članova Komiteta i drugih istaknutih naučnih radnika, publicista i političkih aktivista iz Rusije, SAD, Nemačke, Britanije, Italije, Argentine, Kanade, Belorusije i Srbije.
Kopredsednik Komiteta i bivši potpredsednik ruske Dume Sergej Baburin je govoreći o Slobodanu Miloševiću rekao da moramo da priznamo njegovu duhovnu veličinu, političku hrabrost i političku prozorljivost. Zapad ga je proglasio neprijateljem, jer je Srbima rekao da imaju pravo da ostanu Srbi i da imaju pravo na svoj civilizacijski izbor. „Zahvaljujući tome, svi mi danas imamo pravo da mislimo o pravu na izbor slovenskog sveta. Daj Bože da uspemo da ostvarimo zajedničke rusko-srpske projekte koje je on započeo, uključujući naše političko, ekonomsko i državno jedinstvo“, izjavio je Baburin na konferenciji.
Predsednik Svetskog saveza slobodnih mislilaca i kopredsednik Komiteta Klaus Hartman povezao je 2021, kao godinu Miloševića, sa zahtevom za saradnju i prijateljstvo s Rusijom i Kinom, što je najbolja brana protiv agresivne politike NATO-a i zavet Slobodana Miloševića.
Profesor na Moskovskom državnom institutu međunarodnih odnosa Ministarstva inostranih poslova Rusije Jelena Ponomarjova je Miloševića opisala rečima koje je izvorno De Gol upotrebio za Staljina: „On nije otišao u prošlost, on se rastvorio u budućnosti.“
Džordž Samjueli i Kristofer Blek izneli su brojne dokaze o odgovornosti Haškog tribunala za ubistvo Slobodana Miloševića, odgovornosti koja mora biti utvrđena.
Profesor Aleksandar Mezjajev je govorio o svetskom istorijskom i pravnom značaju Miloševićeve odbrane u Tribunalu.
Sara Flaunders i Džon Katalinoto iz njujorškog Međunarodnog akcionog centra naglasak su stavili na zločine, ali i laži NATO-a, koje je Milošević razbio. Oni su pozvali na podršku akciji „Sankcije ubijaju“, jer se pod američkim sankcijama nalazi 39 zemalja ili trećina čovečanstva, ali se mnoge od njih hrabro odupiru.
Peter Bečer iz Nemačke i Andrea Martokija iz Italije govorili su o razgranatoj aktivnosti za podršku Miloševićevoj borbi u svojim zemljama.
Nestor Gorohovski iz Argentine je Miloševića nazvao „srpskim Latinoamerikancem“ i uporedio ga s jednim od junaka tog kontinenta, predsednikom Paragvaja Solanom Lopezom, koji je 1870. poginuo u odbrani svoje zemlje.
Dajana Džonston, poznata američka autorka koja živi u Parizu, konstatovala je da utvrđivanje istine o Slobodanu Miloševiću znači priznavanje zločina velikih sila koje su optuživale njega da bi sebe opravdale, kontrolišući medije i Tribunal. To će biti teška borba – istakla je ona – ali svet je veći nego Zapad, a Srbija zauzima počasno mesto u tom velikom svetu.
Gregori Elič je primetio da danas sve više zemalja, uz pomoć Kine i Rusije, sledi Miloševićev put.
Nekadašnji Miloševićevi saradnici Uroš Šuvaković i Vladimir Kršljanin govorili su o istorijskom značaju Miloševića za Srbiju i svet.
Šuvaković je istakao da je Milošević spasao Srbiju od uništenja, sprovodio društvene reforme i na najbolji način, u ekstremno teškim okolnostima, branio srpski nacionalni interes, čime je postao jedan od najznačajnijih predvodnika otpora globalnoj diktaturi.
Kršljanin, koji je i sekretar Komiteta, podvukao je značaj našeg otpora, s Miloševićem na čelu, za novu politiku, odnosno Novi svet, koji predvode Rusija i Kina, i pozvao na još veće jedinstvo s njima.
U ovom broju „Pečata“ prenosimo nekoliko integralnih govora učesnika Konferencije. [restrict]

VLADIMIR KRŠLJANIN

Milošević i novi svet

Slobodan Milošević je kao ličnost u svom temelju imao pravoslavne srpske duhovno-moralne vrednosti, a u nadgradnji naučni, humani i demokratski socijalizam. Ta dva srodna principa on je spajao i ovaplotio i u svom ličnom i u političkom životu.
Bio je čovek ogromne harizme, blistavog uma i beskrajne požrtvovanosti. Nijednog časa, čak ni u zatvoru, nije ga napuštala briga za porodicu i saborce, utemeljene na narodnooslobodilačkim ratovima HH veka. A život je, kao narodni vođa i predsednik Republike, mirno i do kraja posvetio svojoj otadžbini, i na kraju ga za nju žrtvovao.
Država SFRJ u kojoj je sazreo našla se pod udarom zapadnog imperijalističkog bezakonja i agresije, koji su delovali bez zadrške posle rušenja SSSR-a. Branio je Jugoslaviju kao modernu zajednicu ravnopravnih naroda, obnovio i sabrao Istorijsku Srbiju na njenim najslavnijim duhovno-moralnim temeljima i sprovodio modernizaciju ekonomskih i političkih odnosa u zemlji u skladu s najvišim nivoom naučnih dostignuća, verujući u socijalizam XXI veka i u Novi svet. Možemo samo da pretpostavljamo koliko bi njegove ideje i programi bili uspešni u mirnim vremenima, s obzirom na to da su nam dali dovoljno snage da se 10 godina odupiremo najstrašnijoj ekonomskoj, propagandnoj, subverzivnoj i vojnoj agresiji ujedinjenog Zapada na istorijskom vrhuncu njegove oholosti i unilateralizma. Protiv njega i protiv nas su delovala tri fatalna faktora: 1) ujedinjeni politički Zapad, predvođen SAD, a u našem slučaju i Nemačkom, Britanijom, Vatikanom i njima podređenim fašističkim i terorističkim organizacijama i agenturnim grupacijama na našem prostoru; 2) tadašnja nemoć Rusije i Kine da zaštite međunarodni poredak nastao posle Drugog svetskog rata; 3) najveća zloupotreba UN u njihovoj istoriji, kada je, suprotno međunarodnom pravu, Savet bezbednosti uvodio sankcije i osnivao nelegalni tribunal protiv nas – žrtava zapadne agresije. Nadamo se da će naše patnje i žrtve, krunisane Miloševićevim velikomučeništvom u kandžama Tribunala, osloboditi druge i da nikad više niko na svetu neće stradati na sličan način.
Milošević je, uprkos zapadnoj nadmoći, omogućio srpski otpor u silom otcepljenim Hrvatskoj i BiH i ugušio terorističku pobunu na KiM, odbio ekonomsku kolonizaciju Srbije i vojnu okupaciju zaprećenu u Rambujeu i narodnom i svojom moralnom snagom, svakodnevno pregovarajući i boreći se za mir, izborio Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244, u čijem donošenju je pomogla i Rusija, stupivši zbog naše Golgote na put ubrzanog oporavka i razvoja.
Slobodan Milošević je formalno inicirao ulazak naše zemlje u Savez Rusije i Belorusije i započeo je politiku sveobuhvatnog strateškog partnerstva s Kinom. Njegovi napori na putu ravnopravne saradnje i integracije svih balkanskih naroda još više su razjarili Zapad.
Narodni vođa i vesnik Novog sveta je oboren dobro orkestriranim američkim pučem, godinu dana posle vojne agresije NATO-a, kada su anglosaksonske tajne službe uspele da se penetriraju u sve društvene pore, a zemlja je bila do krajnosti iscrpljena desetogodišnjim otporom najmoćnijem agresoru u istoriji sveta.
Međutim, danas opet imamo prosperitetnu Srbiju, uvaženu u Evropi i svetu; ona inicira „Otvoreni Balkan“ i ima neraskidivo savezništvo s Rusijom i Kinom. To je moguće jer su iza nas dve Kosovske bitke, epohalnog značaja i za Srbiju i za svet. Ona, iz 1389, protiv Turske imperije, predvođena Lazarom, i ona iz 1999, protiv Američke imperije, predvođena Slobodanom. Srbija je na putu Novog zaveta i Novog sveta.
Slobodanova petogodišnja bitka u Hagu bila je teža i kobnija, a za istoriju je bar podjednako značajna kao bitka Dimitrova u Lajpcigu, inspirišući slobodoljubive ljude sveta. Miloševićeva odbrana pretvorila se u najveću optužnicu protiv zločina SAD i NATO-a, optužnicu koja još nije, ali koja mora biti materijalizovana, jer budućnost Evrope i sveta ne može počivati na zaboravljenom i nekažnjenom zločinu razbijanja Jugoslavije, razaranja i satanizovanja Srbije i ubistva njenog predsednika. Tek anuliranjem posledica ovog Magnum crimena i rehabilitovanjem njegovih nevinih žrtava, pravda će biti zadovoljena i Evropa i Amerika će moći da stupe u Novi svet. Pošto su odustali od višegodišnjeg silovanja Bliskog i Srednjeg istoka, SAD i njihovi saveznici moraju napustiti i Balkan, na kojem su se najpre, i takođe silom i zloupotrebom UN, instalirali.
A da bi se to dogodilo, začetnik i stvaraoci Novog sveta, Srbija, Rusija i Kina, moraju o tom važnom pitanju progovoriti jednim glasom. Tome su posvećeni svi naši napori.

GREGORI ELIČ

Miloševićev otpor imperijalizmu

Ova konferencija održava se na važnoj istorijskoj prekretnici kada uspon Kine stvara potencijal za stvaranje multilateralnog sveta u kojem narodi mogu slobodnije da biraju svoj razvojni put.
Nesreća Jugoslavije bila je u tome što se našla u istorijskom trenutku kada je imperijalizam trijumfovao i bio u mogućnosti da svoju volju nameće drugima. Kasnih osamdesetih Mihail Gorbačov bio je oran da zadovoljava SAD i dekonstruisao je socijalizam u Sovjetskom Savezu, te napustio saveznike poput Kube i Nikaragve.
Pad socijalizma u Istočnoj Evropi pratio je kolaps Sovjetskog Saveza i dolazak na vlast Borisa Jeljcina, vašingtonskog čoveka u Moskvi. Ekonomski uspon Kine još je bio u početnoj fazi i ta država još nije bila u mogućnosti da ponudi smislenu kontratežu zapadnoj hegemoniji.
Kasne osamdesete i devedesete bile su teško vreme za male države koje su želele da slede nezavisan put. Mnoge su primorane da se poviju pod pritiskom Zapada. Na primer, Angola, Mozambik i Zimbabve primorani su da sprovode programe strukturnih prilagođavanja koji su njihove privrede stavili u službu zapadnih investitora.
Neposlušnost je brzo kažnjavana, i kada je Zimbabve odlučio da skrene s tog puta i krene u zakasnelu agrarnu reformu, pogođen je surovim zapadnim sankcijama koje su donele ekonomska razaranja. Zimbabve je i dan-danas pod sankcijama.
U takvoj situaciji SFRJ je neizbežno postala meta. Otud, kao jedan od prvih poteza, SAD su 1990. upotrebile pritisak i zapretile sankcijama kako bi primorale Jugoslaviju da zakaže višepartijske izbore u svakoj od republika.
Tadašnji predsednik Jugoslavije Borisav Jović dobio je informaciju od pouzdanog izvora da se jedan američki diplomata susreo s liderima hrvatskih antikomunističkih partija u Zagrebu i da su SAD odlučile da unište komunizam u Jugoslaviji preko njih po cenu razbijanja zemlje.
Nacionalističke partije, uz pomoć SAD, osvojile su vlast u četiri jugoslovenske republike. Hrvatska i Slovenija su odabrale put nasilne secesije uz pomoć isporuka oružja iz Nemačke i Austrije.
Zajedničko predsedništvo Jugoslavije, koje je u tom trenutku uključivalo i secesioniste, nije bilo u stanju da se saglasi oko proglašenja vanrednog stanja koje bi omogućilo JNA da brani državu od izdajnika koji su želeli njeno uništenje.
Mora se primetiti da je SSSR ostao nem dok je Zapad podsticao nasilje. Borisav Jović je otputovao u Moskvu kako bi od sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova zatražio pomoć samo da bi mu rekli da Zapad radi i na rasturanju Sovjetskog Saveza i da oni ne mogu pomoći ni sebi.
Jedino oko čega su se članovi Predsedništva mogli dogovoriti bilo je prihvatanje ponude Evropske zajednice za organizovanje konferencije o Jugoslaviji u cilju postizanja dogovornog rešenja među stranama. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da je EZ nameravala da konferenciju iskoristi kao srednjovekovnog ovna za razbijanje Jugoslavije.
EZ nije gubila vreme u usmeravanju događaja ka svom izabranom cilju. Učesnici konferencije o Jugoslaviji dobili su 17. oktobra 1991. primerke „Sporazuma za sveukupno rešenje“ koji je sačinila EZ a u kojem se pozivalo na stvaranje „suverenih i nezavisnih republika sa međunarodnim priznanjem za one koje to žele“. Navodilo se i da će „same republike odlučiti o uspostavljanju sopstvenih oružanih snaga“. Taj dokument je bio osnova za pregovore, ali o čemu je imalo da se pregovara kada je njime već definisan ishod?
Srpski predsednik Slobodan Milošević tvrdio je da se dokumentom EZ „priznaje nejednako pravo na samoopredeljenje Jugoslovena, jer se to pravo priznaje samo onima koji žele da stvore nove države napuštanjem Jugoslavije, ali ne i onima koji žele da nastave da žive u jugoslovenskoj državi“.
Od šest republičkih predsednika samo je Slobodan Milošević odbio da potpiše dokument EZ opisujući ga vrlo ispravno kao „nelegitiman pokušaj poništavanja Jugoslavije“.
Federalnim jugoslovenskim zvaničnicima prvo nije dozvoljeno da govore na konferenciji, a potom su i sasvim isključeni iz rada. To je dovelo do izvanredne situacije u kojoj su odluke donosile zapadne sile i većinom secesionisti, dok sama Jugoslavija nije imala reč o svojoj sudbini.
Odstranjivanje jugoslovenskih federalnih zvaničnika koje je sprovela EZ ostavilo je srpskog predsednika Slobodana Miloševića da bude najjači i najuporniji glas na konferenciji koji se protivi zapadnjačkom diktatu. On se nije predao pred pretnjama i pritiskom.
Krajem oktobra EZ je upozorila da će takozvane „nekooperativne republike“ biti suočene s ekonomskim sankcijama. Ispostavila je ultimatum Republici Srbiji po kojem će biti sankcionisana ako se do 5. novembra ne priključi „osnovnim principima“ EZ.
Milošević i predsednik Crne Gore Momir Bulatović izneli su predlog da se doda opcija u dokumentu EZ po kojoj bi se formirala zajednička država ravnopravnih republika i naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji. Oni su tvrdili da pravično i trajno rešenje krize može biti postignuto samo ako se toj opciji da ravnopravan tretman kao i drugim opcijama iznetim na konferenciji. Sasvim očekivano EZ je odbila taj predlog.
Na dan kada je isticao rok koji je dala EZ Milošević je odbacio ultimatum opisujući ga kao „akt pritiska i nasilja“ koji je „bezočno kršio ravnopravnost strana učesnica na konferenciji“. Povrh toga, Milošević je optužio EZ da je zasnovala konferenciju na izmišljenoj premisi da Jugoslavija više ne postoji. Milošević je rekao: „Hoću da kažem da se nikada nismo i nećemo ni sada složiti s tim da Jugoslavija bude otpisana jednim potezom pera.“
Odmazda je bila brza. Evropska zajednica je 8. novembra objavila paket sankcija protiv Jugoslavije, uključujući raskid sporazuma o trgovini i saradnji, kao i smanjenje izvoza tekstilnih proizvoda. Stipe Mesić, hrvatski secesionista kojeg je Zapad nametao kao predsednika Jugoslavije, poslao je pismo Federalnim rezervama u Njujorku. Tražio je da „odbije svaki pokušaj Narodne banke Jugoslavije da povuče svoja sredstva“. Nedugo potom EZ je glasala za izuzimanje četiri secesionističke republike iz sankcija koje bi ciljale samo Srbiju i Crnu Goru.
Nije bilo iznenađujuće kada je EZ 16. decembra objavila da će priznati nezavisnost onih jugoslovenskih republika koje „žele da budu priznate kao nezavisne države“. Nedugo potom EZ je zvanično priznala nezavisnost Hrvatske, Slovenije i Makedonije, a nešto kasnije i Bosne.
Time su samo Srbija i Crna Gora ostale u zajedničkoj državi koja je sada rekonstruisana kao Savezna Republika Jugoslavija. Zbog protivljenja zapadnim zahtevima EZ ju je proglasila „nekooperativnom“ i u mesecima i godinama koji su sledili nametnula joj razarajuće ekonomske sankcije.
NATO, čija je tobožnja svrha bila da brani Zapadnu Evropu od fiktivne „pretnje“ invazijom iz Sovjetskog Saveza, više nije imao razloga za postojanje posle nestanka SSSR-a. Tako je morala biti usvojena nova uloga, i u interesu militarizma najbolja opcija bila je opcija vojnih intervencija van svog delokruga, a u korist američkog ratovanja. Idealno bi bilo kada bi prva operacija te vrste bila u Evropi, kako se ne bi previše rastegao tobožnji smisao te organizacije.
Prve vojne operacije NATO-a sprovedene su u Bosni, a potom je usledio sveobuhvatni napad na Jugoslaviju 1999. Fiktivna ideja „odbrane“ je, u ovom otvoreno agresivnom ratu, odbačena. To je još bilo vreme u kojem je Jugoslavija znala da ne može računati na podršku kojom bi se napad odvratio, ali je jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević čvrsto stajao na braniku svoje zemlje. Malo je lidera bilo u to vreme koji bi bili tako čvrsti u suprotstavljanju najvećoj vojnoj sili sveta.
Bombardovanje Jugoslavije čvrsto je uspostavilo novu ulogu NATO-a kao podrške američkim agresivnim ratovima. U narednim godinama NATO je bombardovao Libiju i učestvovao u okupaciji Avganistana i Iraka. Planira se dalje širenje i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je rekao da se NATO suočava s još globalnih izazova i zbog toga mora imati globalniju agendu i pristup. Izjavio je i da je za NATO važno da se pozabavi usponom Kine.
Sada se, međutim, nalazimo u drugačijem istorijskom trenutku. Rusija je počela da se oporavlja od produžene krize koja je pratila raspad SSSR-a. Još važnije, ekonomski uspon Kine u poslednje dve decenije bio je spektakularan. Uskoro će Kina prestići SAD na mestu vodeće svetske privrede. Naučivši lekcije iz Libije, Rusija i Kina stavile su veto na više američkih nacrta rezolucija Saveta bezbednosti o Siriji. SAD su isposlovale pristanak Kine na razorne ekonomske sankcije Severnoj Koreji samo pretnjom sankcijama protiv više kineskih banaka.
SAD ulažu ogromne napore kako bi oštetile i sprečile kineske privredne odnose s drugim državama, ali u tome imaju ograničeni uspeh. Kina je u potpunosti uključena u čitav niz projekata širom Afrike, na obostranu korist Kine i afričkih država. SAD nisu uspele ni da primoraju Nemačku da zaustavi rad na gasovodu „Severni tok 2“.
Na Balkanu Srbija gradi fabrike za proizvodnju ruskih i kineskih vakcina protiv kovida 19. Uz kinesku pomoć Srbija je pokrenula više infrastrukturnih projekata. U Crnoj Gori SAD nisu uspele da spreče izgradnju auto-puta Bar–Boljare, koji će doneti ekonomske koristi čitavom Balkanu.
Imperijalizam ne može više nametati svoju volju gde god želi na način kako je to činio proteklih decenija. Iako još ima veliku moć i izvestan uspeh, male države se sve češće udružuju s Kinom kako bi organizovale svoje privrede u korist svog naroda, a ne zapadnog kapitala. Slobodan Milošević se borio u neravnopravnoj borbi zarad svog naroda. On je postavio primer otpora. Uz pomoć Kine, više država će slediti taj put u današnjem svetu sa sve većim uspehom.

PETER BEČER

Borba za budućnost čovečanstva

Dragi prijatelji, dragi drugovi,
Hvala vam na pozivu da ovde govorim.
U ovoj zemlji (Nemačkoj, prim. prev.) mnogi su živeli u iluziji da, zbog svoje fašističke prošlosti, Nemačka više neće moći da učestvuje u ratovima, iako je to bilo očigledno. U to vreme nisam znao za članak Klausa Hartmana „Wo bleibt die Friedensbewegung“ (Gde je mirovni pokret?), napisan oktobra 1998. U to vreme niz kičmu mi se spustila jeza kada je Gerhard Šreder obznanio svoju objavu rata protiv SR Jugoslavije rečima „Mi ne vodimo rat!“
U to vreme u Darmštatu osnovali smo radnu grupu o ratu u Jugoslaviji i uspostavili kontakt s jugoslovenskim klubom Jadran. Zajedno sa članovima kluba svake nedelje smo u centru grada iznosili informacije o nelegalnom ratu i njegovom razaranju. Na demonstracijama Miloševićevu sliku koju je nosila jedna žena pocepali su drugi demonstranti i bilo je teško očuvati jedinstvo, jer je naš savez bio podeljen na dve frakcije – one koji su želeli da brane napadnutu zemlju po svaku cenu, i one koji su želeli da demonstriraju i protiv NATO-a i protiv Miloševića. Taj jaz u mirovnom pokretu nije mogao biti prevaziđen ni u kasnijim ratovima do danas. Naša alijansa se manje ili više utopila u novoformirani Međunarodni komitet za odbranu Slobodana Miloševića.
Komitet je osnovan 24. marta 2001, tri meseca pre izručenja Slobodana Miloševića Hagu. To je bila dalekovida odluka Velka Valkanova i Remzija Klarka, pošto je organizaciona struktura već postojala kada je došlo vreme za podršku odbrane predsednika koji nije priznavao nelegalni tribunal u Hagu.
Na prvom saslušanju u Hagu Hajo Kalke je sam protestovao s parolom „Rat je mir, ropstvo je sloboda, Hag je pravda“. Odmah je uhapšen i četiri sata držan u pritvoru. Već je to pokazalo nervozu multimilijarderskog, uglavnom nefinansiranog iz UN, aparata u Hagu.
Ali postalo je još gore za nelegalni tribunal. Verner Pirker je to vešto napisao u komentaru za „Junge velt“: „Tužioci i sudije u Hagu, kao i novinarstvo rulje očekivali su drugačijeg Miloševića, onog koji je odgovarao njihovim glupim idejama: poremećenog čoveka nasilja, nezainteresovanog za rasvetljavanje događaja iz rata, opakog kukavicu kojeg jedino zanima spasavanje svoje kože, čoveka koji bi čak mogao preklinjati za milost. Ali onda je pred njih seo vešt pravnik, intelektualac kakav se retko viđa među političarima ovih dana, čovek koji nije branio svoju ličnost nego ideju svog života, pravo svoje zemlje na suverenitet i koji je jedini u sudnici bacio svetlo na zaveru protiv Jugoslavije.“ Slobodan Milošević je u Hagu postao simbol borbe za pravdu i slobodu.
Tokom suđenja Slobodanu Miloševiću Komitet je organizovao nekoliko demonstracija, konferencija za novinare i jednu konferenciju u Hagu, sve sa širokim međunarodnim učešćem. Tri člana nemačke sekcije radila su u timu odbrane. Podršku tima odbrane delimično su finansirale donacije iz država nemačkog govornog područja koje su sprovele više nezakonitih gašenja računa i pretresa. Međutim, čak i među ljudima koji su se nazivali levičarima naša posvećenost nije uvek nailazila na dobru volju. Na početku nije bila retkost da nas psuju i stavljaju u desničarski ugao. U to vreme to iskustvo je bilo novo, ali u međuvremenu je postalo svakodnevica u svim temama.
Jedan od ciljeva Komiteta, zatvaranje nelegalnih tribunala, nije mogao biti ostvaren. Iako je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju zatvorio svoja vrata 2013, on nastavlja da živi kao „rezidualni mehanizam“ koji takođe izbacuje svoje propagandne balončiće u zemlje bivše Jugoslavije uspostavljanjem dokumentacionih centara gde se dokumenta obrađuju na selektivan način. Kampanje dezinformacije koje sprovode političari i medijski karteli teško da su izgubile na svom intenzitetu i uperene su protiv Srbije.
Transformacija Komiteta bila je logična kako bi se očuvala politička ostavština Slobodana Miloševića i suprotstavilo se beskonačnoj bujici propagande. Tokom suđenja bili smo tesno povezani zbog svakodnevnih obaveza. To više nije slučaj s našom dalekosežnom agendom. Uveren sam da aktivisti i pojedine zemlje neumorno rade u korist naših ciljeva, ali trebalo bi ponovo da sebi postavimo konkretne zadatke na osnovu naših statuta, kako bismo ponovo ovu jedinstvenu alijansu ljudi sa Istoka i Zapada, najraznovrsnijih svetonazora, kako to neko jednom reče, stavili u pogon širom sveta. Nadam se da ćemo se sledeće godine ponovo lično susresti kako bismo o tome razgovarali.
Želeo bih da zaključim rečima našeg u međuvremenu preminulog predsednika Velka Valkanova iz 2003: „Ovde u Hagu dve sile su uključene u tešku borbu – svetska laž i svetska istina. U toj borbi mi smo na strani svetske istine. Ne smemo da izgubimo tu borbu, borbu za budućnost čovečanstva.“

„Tužioci i sudije u Hagu, kao i novinarstvo rulje očekivali su drugačijeg Miloševića, onog koji je odgovarao njihovim glupim idejama: poremećenog čoveka nasilja, nezainteresovanog za rasvetljavanje događaja iz rata, opakog kukavicu kojeg jedino zanima spasavanje svoje kože, čoveka koji bi čak mogao preklinjati za milost. Ali onda je pred njih seo vešt pravnik, intelektualac kakav se retko viđa među političarima ovih dana, čovek koji nije branio svoju ličnost nego ideju svog života, pravo svoje zemlje na suverenitet i koji je jedini u sudnici bacio svetlo na zaveru protiv Jugoslavije“ Verner Pirker

DAJANA DŽONSTON

Počast Slobodanu Miloševiću

Sa Slobodanom Miloševićem susrela sam se samo jednom, u haškom zatvoru Ševeningen. Tamo sam otišla da vidim mogu li nekako doprineti njegovoj odbrani u natovskom Međunarodnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Uprkos nenormalnim okolnostima, predsednik Milošević bio je sjajan domaćin, ponudivši mi, uz toplo rukovanje i prijateljski osmeh, kafu. Njemu svakako moja odbrana nije bila potrebna, pošto su činjenice bile na njegovoj strani. Bio je miran i samouveren. Imao je sve razloge da veruje da će njegova odbrana stvari postaviti na pravo mesto, čak i u neprijateljskoj atmosferi suda kojim rukovode njegovi neprijatelji.
Samo ga je smrt u upitnim okolnostima sprečila u iznošenju svoje odbrane.
Otkrivanje istine o Slobodanu Miloševiću zahteva prepoznavanje zločinačkog ponašanja velikih sila koje su ga žigosale kao kriminalca u okviru svog samoopravdavajućeg narativa.
NATO snage kontrolisale su javno mnjenje preko masovnih medija i Haškog tribunala. Da bi dobio zapadnu javnu podršku, NATO narativ je raspad Jugoslavije predstavio kao ponavljanje nacističke agresije. U toj groteskno iskrivljenoj fikciji srpski lider je dobio ulogu „novog Hitlera“. Zapadni mediji, čak i oni na levici, demokratski izabranog predsednika su predstavljali kao diktatora, ekstremnog nacionalistu, „razbojnika“. Čak i danas, dan za danom, Srbija trpi posledice etikete kolektivne krivice koju joj je nametnuo NATO narativ.
Milošević nije za zločin rata imao nikakav motiv. NATO je imao vrlo snažnu motivaciju.
Tokom sukoba u Jugoslaviji glavni Miloševićevi ciljevi bili su jasni: očuvati jugoslovensko jedinstvo što je više moguće, a kada je to propalo, zaštititi srpski narod i, najviše od svega, pronaći kompromis i uspostaviti mir.
Uništavanje Jugoslavije, svih ostataka socijalizma u njoj i veze sa nesvrstanim Trećim svetom, bilo je za SAD prvi čin osnaživanja njihove dominacije u Evropi posle kolapsa Sovjetskog Saveza. Još gore od toga, Jugoslavija je korišćena kao eksperimentalna laboratorija za posthladnoratovsku fazu američkog imperijalizma. Humanitarna intervencija korišćena je kao izgovor za vojne intervencije i davanje NATO-u nove globalne misije kako bi se obezbedio njegov opstanak i širenje posle urušavanja njegovog teorijskog protivnika Sovjetskog Saveza.
U stvarnosti, predsednik Milošević je, od svih lidera posle Tita, verovatno bio najmanje odgovoran za razaranje Jugoslavije. Njegovi napori za postizanjem kompromisa opisivani su kao zlokobni. Amerikanci, koji su u Dejtonu iskoristili njegovu odlučnost za obustavu konflikta u Bosni, nagradili su ga nastavkom sankcija i odlučnom podrškom oružanom ustanku zločinačkih elemenata na Kosovu.
NATO je onda počinio čist akt agresije protiv Jugoslavije jednostranim teror-bombardovanjem kojim je Miloševića trebalo naterati da se odrekne Kosova. To nije bio rat između suparnika nego ucenjivanje bombardovanjem. Odrekni se ili ćemo ti uništiti svu infrastrukturu. Usred tog zločina, 24. maja 1999. godine, kanadska tužiteljka Haškog tribunala Luiz Arbur iznela je svoju optužnicu protiv Slobodana Miloševića optužujući ga za zločine nad civilima na Kosovu. Nikakav dokaz tih navodnih zločina nikada nije pronađen, ali u to vreme civile na Kosovu je zapravo ubijao NATO, bombardujući ih. Pravi zločin koji je u to vreme neskriveno činjen bio je NATO bombardovanje.
Odbrana Miloševića mnogo je više od odbrane sećanja na jednog čoveka, ili čak časti srpske nacije. Ona podrazumeva radikalnu reviziju standardne verzije istorije u zapadnom svetu koja se koristi za opravdavanje američke i NATO vojne intervencije bilo gde u svetu. Sramotno zapadnjačko povlačenje iz Avganistana trebalo bi da bude korak ka toj reviziji. Ali zapadna arogancija duboko je ukorenjena i u institucijama, i u mentalitetu elita i uspostavljanje istine će verovatno biti veoma dug i težak zadatak.
Ali svet je više od Zapada, a Srbija ima svoje časno mesto u većem svetu.
Želim vam sve najbolje.

[/restrict]