Odlazak velikog učitelja

Smrt Dušana Ivkovića

Iz Amerike se javlja čuveni Greg Popović, CSKA se javlja iz Moskve, Olimpijakos iz Pireja, Efes iz Istanbula, čak i Naučna fondacija „Tesla“ iz Filadelfije. Odlazak našeg legendarnog trenera Dušana Dude Ivkovića je jedan od onih trenutaka kada treba zastati u hodu i prisetiti se šta su ovaj čovek i košarka uradili za sve nas

Košarka se u Beogradu igrala od kraja 40-ih godina prošlog veka, a jugoslovenska reprezentacija je prvi put učestvovala na svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu 1950. godine. Ovaj sport je pravu eksploziju kod nas doživeo 1970. kada smo prvi put postali prvaci sveta. Tada je fabrika nameštaja 20. oktobar poklonila gradu Beogradu na stotine (činilo se da su bile hiljade) košarkaških tabli s obručem. Svaka beogradska bandera i svaki sokak su se preko noći pretvorili u teren. Išlo se u školu i „pikao“ se basket. I to je bilo to – život mnogih klinaca na beogradskom asfaltu.
Vaš dopisnik je tako jednog dana odlučio da je prerastao lokalne voždovačke okvire i uputio se na jedno susedno brdo, na Crveni krst, gde je bio tada čuveni klub – Radnički, koji je 1973. osvojio i državno prvenstvo (a kup 1976). Bili su to dani čuvenih igrača: Miluna Marovića, Tvigija Ivkovića, Srećka Jarića, Dugog Damnjanovića, Ražnjatovića, Tasića…
Tako se dogodilo da se jednom prilikom voždovački mangup zvani Sima našao u društvu Tvigija Ivkovića na terenu Radničkog na Crvenom krstu kada su kadeti (do 16 godina) imali trening. Tvigi je bacio pogled, stručno procenio i obavestio Simu da onaj mali tamo, broj 14, ima najbolje korake. Sima se isprsio, te s oduševljenjem konstatovao da poznaje tog klinca, jer je mali iz njegovog kraja, tamo kod voždovačke crkve!
Ne treba ni spominjati da je dotičnom klincu rejting tu skočio do neslućenih visina. S najviše instance u kraju (konzilijum krimosa s klupice u Vitanovačkoj ulici) došlo je naređenje da niko više tom perspektivnom košarkašu iz kraja ne sme da traži pare, otima bicikl i slično. Da ne govorimo o tome da su ga svi hteli u svom timu na basketima.

CRVENI KRST KAO PUPAK SRPSKE KOŠARKE To je samo mala ilustracija magije koju je košarka imala u tadašnjem gradu i mesta koje je zauzimao taj Crveni krst, inače poznat i po pozorištu, glumcima, i najzad, što je za nas ovde i najvažnije, košarkaškim trenerima i golubarima. Od svih igrača i trenera reprezentativnog i bilo kog drugog formata iz tog kraja najpoznatiji u Jugoslaviji, Srbiji, Americi, Rusiji, Grčkoj ili Turskoj je Duda Ivković.
Stariji brat Slobodan „Piva“ i Duda su deca iz samog srca Crvenog krsta, a porodica se svojevremeno tu doselila iz Topuskog. Iz tih zapadnih krajeva i potiče blisko srodstvo s Nikolom Teslom, koji im je bio ujak. Crveni krst je deo Beograda uklešten između Vračara, Zvezdare i Pašinog brda. A braća Ivković su oduvek bili prepoznatljivi, jer su kao i svi strastveni golubari provodili vreme ispred kuće gledajući u nebo. Pogledom su oni pratili golubove, ali je za komšije i prolaznike to oduvek bila čudna rabota, ti ljudi ispred kuće svi zagledani u nebesa.
Stariji brat Piva je prvi krenuo u trenersku karijeru stopama čuvenih trenera Radničkog poput Bore Cenića, Cige Vasojevića, Žeravice i Bate Đorđevića (tata Aleksandra, Saše). Pivi se ubrzo pridružio i Duda, koji je igračku karijeru završio 1968, sa 25 godina da bi postao trener mlađih kategorija Radničkog. Odatle je 1977. prešao u Partizan za pomoćnika Ranku Žeravici da bi već naredne godine postao i prvi trener tima koji će odmah osvojiti prvenstvo i kup Jugoslavije, kao i međunarodni kup Radivoja Koraća. Bio je to čuveni tim Partizana sa Kićom i Prajom. Taj tim će s Dudom osvojiti još jedno prvenstvo i jedan kup Koraća, a potom će se Duda otisnuti u Grčku, gde je bio trener PAOK-a, potom nazad u Jugoslaviju, gde je trenirao Šibenik u post-Draženovom periodu, pa onda i Vojvodinu iz Novog Sada. Po svom čuvenom i oprobanom receptu a sledeći životnu košarkašku filozofiju, Duda se ni u jednoj sredini nije zadržavao duže od tri godine. Tako su sledili periodi u Grčkoj (PAOK, Panionios, AEK, Olimpijakos), Moskvi (CSKA i Dinamo) pa konačno i Efes iz Istanbula.
U ovom mini-pregledu treba istaći da je Duda iza sebe uvek ostavljao zdrave, dobro organizovane sredine koje su po njegovom odlasku postizale odlične rezultate. Olimpijakos je vodio do dve titule prvaka Evrope (Evroliga) a CSKA (2005) i Efes (2021) osvajali su isto takmičenje po Dudinom odlasku, a zahvaljujući njegovom radu. CSKA, naime, nije osvajao titulu prvaka kontinenta od 1970, a Efes je nije osvajao nikada pre toga.
Dudina klupska karijera je sigurno impresivna i malo se koji trener može pohvaliti sjajnim uspesima tokom karijere duge pet decenija. No glavni razlog zašto je ime Dušana Ivkovića urezano zlatnim slovima u našu kolektivnu sportsku i nacionalnu psihu su uspesi koje je postigao s reprezentacijom. Duda je, naime, s reprezentacijom bivše Jugoslavije osvojio srebro na olimpijadi u Seulu 1988, evropska prvenstva 1889, 1991, kao i svetsko prvenstvo u Argentini 1990. Ovde da i ne spominjemo medalje na univerzijadama i s mlađim kategorijama. Potom je osvojio Evropsko prvenstvo u Grčkoj 1995, kao i srebro u Poljskoj 2009. godine. Kako je neko duhovito primetio, tu u Poljskoj je Duda prvi put izgubio utakmicu na evropskom prvenstvu – trebalo je nekih dvadesetak godina da se to desi!

MISTERIJA ZVANA TALENAT Kako je Duda uspevao da s toliko različitih timova, igrača i u tako različitim sredinama i uslovima postiže izvanredne rezultate? Deo odgovora je, naravno, obavijen velom misterije i to je sama suština fenomena koji zovemo talentom. Čovek se rodio u toj koži, izrastao je kao svoj na svome i nikada ni od koga nije zazirao niti je ustuknuo. Poznate su priče o Dudi kao šlifovanom beogradskom mangupu. Uvek gospodskih manira i ponašanja, ali se znalo – kod Dude ne prolaze fore i fazoni, izgovori, prenemaganja i zabušavanja. „Čuj, lafe, da ti kažem nešto“, počeo bi on svoj psihološki tretman.
Tako je jednom prilikom, izveštava beogradski novinar, pred prvenstvo 1995. reprezentacija bila na visinskim pripremama. Pripreme ko pripreme, trči se po ceo dan kroz šumu i tu novinar sačeka kapitena tima Žarka Paspalja da se malo ispričaju. Sakriju se oni pored nekog žbuna i Paspalj izvadi i zapali cigaretu, ko veli da mu ne propadne pauza. Samo što je zapalio, viče neko odozdo – ide Duda! Žarko se prepadne, sav se unezveri, ne zna šta će s cigaretom pa je gurne novinaru u ruku i brzo otrči dalje da se pridruži koloni koja trči uzbrdo. Novinar, kaže, zadobio lepe opekotine tom prilikom, ali je stigao i da napiše dobar članak o uspešnim pripremama reprezentacije.
S Dudom, dakle, nije bilo zezanja. Trenersku karijeru je u Efesu završio tako što mu je posle jedne izgubljene utakmice prišao vlasnik kluba i (neoprezno) primetio da su izgubili od tima s manjim budžetom. „Gospodine“, uzvratio je golubar sa Crvenog krsta, „nisam navikao na takav način razgovora!“
U duši demokrata, a u praksi autokrata, pred Argentinu 1990. sa spiska je izbrisao Acu Petrovića i Gorana Grbovića, dva, do tada, standardna reprezentativca. Mirko Novosel kaže Dudi, kako ćemo bez Ace kad će se Dražen (braća) sigurno pobuniti? Duda kaže, ne, biće po mome. Dražen se nije pobunio i osvojeno je zlato.
No da se za trenutak zadržimo na dve evropske titule 1989. i 1991. Kraj 1980-ih je označio potpunu dominaciju jugoslovenskih klubova na evropskoj sceni. Cibona i Jugoplastika (Pop 84) osvajali su ta prvenstva ko od šale, a njima će se 1992. pridružiti i Partizan. Grci su nas na EP u finalu 1987. dobili. Igralo se u Atini i uslovi su, blago rečeno, bili naklonjeni domaćinu. Bilo je to vreme čuvenih Galisa i Janakisa. Isti je taj grčki tim dve godine kasnije u Zagrebu izgubio od Dudine Jugoslavije dve utakmice, sa 35 poena razlike u grupi, pa sa 20 u finalu. To tek toliko da se stvari vrate na svoje mesto. Potom je 1991. u Rimu Dudina kaznena ekspedicija počistila sve protivnike s dvadesetak razlike uključujući tu i domaćine, koji su bili presrećni što su relativno časno (rezultatski) izgubili. Utisak je tada bio da je naša reprezentacija mogla da napravi dva tima, pa da sami sa sobom da igramo finale. Ne znamo samo kako bi Duda vodio ekipu protiv samog sebe.
Tako smo došli i do nove titule svetskih prvaka. Bilo je to u Argentini 1990. i nastavak dominacije mlade reprezentacije koja je sa Svetislavom Pešićem osvojila svetsko prvenstvo u italijanskom Bormiju 1987. Bili su to poslednji uspesi tima zemlje koja je polako klizila u istoriju. I dok su se Hrvati takmičili u Barseloni na olimpijskim igrama 1992, nama je to bilo onemogućeno. Nova Jugoslavija se pojavila tek na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini. Tukli smo odličan litvanski tim sa sve Sabonisom i Marčuljonisom i osvojili zlato. To je ono takmičenje kog se svi sećamo i po tome što su Hrvati primili bronzanu medalju pa sišli s postolja. Nisu hteli da slušaju himnu pobednika. Priča se da ih od tada, već trideset godina, prati kletva. Nisu više osvojili nijednu medalju. Duda je, kažu, jutro posle te dodele medalja još sedeo u lobiju hotela s prijateljima i stručnim štabom. Proslavljali celu noć pa pretekli. Onda se odjednom pojavljuju Hrvati i pokušavaju neprimetno da se izvuku iz hotela da uhvate jutarnji let za Zagreb. Ali jok, ne može! „Ajde more, dođite vamo da popijemo piće“, začuo se Dudin glas, „šta se bre tu šunjate!“
U skladu sa svojom klupskom filozofijom, Duda je reprezentaciju ostavio svom kumu Željku Obradoviću, koji će 1998. opet osvojiti Svetsko prvenstvo.
Ovo je bio kratak pregled opusa Dude Ivkovića. Koliko je igrača samo, tokom pet decenija, on vaspitao, koliko stvorio, podigao, promovisao i podržao, koliko trenera je oko njega niklo koji su učili jer su imali od koga i šta da nauče.
I to je ta trenerska nit koja razlikuje našu košarku od drugih u svetu. Mi nismo učili od američkih trenera već smo razvili svoju školu i prepoznatljiv način tumačenja ove igre u skladu s našim atletskim i mentalnim kapacitetima i mentalitetom. I tu dolazimo do zanimljivog pitanja. Zašto je po raspadu bivše Jugoslavije hrvatska košarka potonula u sivilo, a srpska nastavila da ostvaruje uspehe? Podneblje je isto, atletske predispozicije gotovo identične, mentalitet sličan. Toliko o igračima. Naš savez je bolje organizovan i to je lako uočljiva činjenica. Najvažniji faktor, međutim, jeste razlika u trenerskom kadru. Ne zaboravimo da je Jugoplastiku trenirao Boža Maljković, da je Dražen zaigrao u vreme kada je Moka Slavnić igrao u Šibeniku. Čuvena loza naših trenera počinje s Acom Nikolićem, pa se nastavlja sa Žeravicom, a potom dolaze Duda, Svetislav Pešić, pomenuti Maljković, Dule Vujošević, Željko Obradović, pa čitava armija naših stručnjaka koji rade po bukvalno svim zemljama sveta, od Novog Zelanda, preko Libana, Turske, Estonije, Sjedinjenih Država, Rusije, Kine, Francuske, Nemačke i Filipina.
Čitamo, dakle, ovih dana Vašington post, sportski kanal I-Es-Pi-En, Jurohups… Zagrebački Večernjak izveštava da je preminuo čuveni košarkaški trener Duda Ivković, iz San Antonija se javlja najveći živi američki NBA trener Greg Popović, vlasnik CSKA iz Moskve, Olimpijakosa, javljaju se iz Istanbula…
A koliko je čitavoj naciji, poklekloj pod sankcijama, blokadama, u ekonomskoj krizi i ratnom okruženju značila samo ona pobeda na Evropskom prvenstvu 1995. godine. Bio je to znak da se može, da nade ipak ima. Bio je to tim, da se podsetimo, Đorđevića, Divca, Bodiroge, Rebrače i Paspalja između ostalih. Bili su to dani kada Košarkaški savez nije mogao ni dresove da obezbedi, pa ih je Duda kupovao i na njih dao da se štampaju imena igrača i državna obeležja.
Bili su to temelji moderne srpske košarke koja se ove 2021. prvi put ponosi najboljim igračem američke NBA lige (Nikola Jokić, Denver), najboljim igračem evropske Evrolige (Vasilije Micić, Efes) i najboljim igračem Evrokupa (Miloš Teodosić, Segafredo Bolonja).
Veliki učitelj nas je napustio. Duda je otišao u legendu a za sobom je ostavio čitave generacije sjajnih, požrtvovanih i strasnih trenera koji su garancija da ćemo još dugo osvajati medalje i vaspitavati igrače kojima se svi ponosimo.
I samo još jedan, možda naizgled nekošarkaški detalj koji će nas približiti čoveku. U svakom ugovoru koji je Duda potpisivao po svetu morali su da se nađu i njegovi golubovi bez kojih nije nikud hteo da ide. Jedino ih u Moskvu nije vodio. Tamo su zime malo zahtevnije za srpske visokoletače, zna temperatura da se spusti i do trideset ispod nule. „Ovo su moji iskreni prijatelji“, govorio je još Dudin ujak, Nikola Tesla dok je hranio njujorške golubove.
Toliko o učiteljima, visokoletačima i košarci.
Dudo, majstore i lafe. Hvala ti.