Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
NOVA NOVAKOVA TITULA
Novak Đoković je osvojio šestu titulu u hramu tenisa, u Vimbldonu. Ovom pobedom se izjednačio i s drugom dvojicom teniskih velikana – Federerom i Nadalom. Imaju sada po dvadeset grend slem titula. Mesta, međutim, na samom vrhu teniske piramide ima samo za jednog
Teniski klub se diči kompleksom od 18 travnatih terena na kojima se igra turnir, osam pomoćnih zemljanih i pet terena u zatvorenom prostoru. Ima tu još i 22 travnata terena za zagrevanje. Travnati tereni se mogu koristiti od maja do septembra a boje kluba su zeleno i ljubičasto. Čuveni turnir privuče i do pola miliona gledalaca godišnje, dnevno i do 42.000, a muško finale je jedne godine samo na lokalnoj Bi-Bi-Si mreži pratilo čak deset miliona gledalaca. Klub postoji od 1856. a turnir se igra od 1877. godine. Od 1968. godine turnir je otvoren za strance i zove se Otvoreno prvenstvo Britanije. Do ovog finala, najviše osvojenih titula imali su Švajcarac Rodžer Federer (osam od 12 finala), Amerikanac Pit Sampras (sedam od sedam) pa naš Novak i Šveđanin Bjorn Borg (pet od šest). Od 1902. godine igra se lopticama marke Slezindžer koje se menjaju posle prvih sedam gemova, a potom posle svakih devet. Na dva centralna terena se dnevno donosi po 48 konzervi sa po tri loptice, a na sporedne terene po 24 konzerve. Upotrebljene loptice se na kraju dana mogu kupiti po ceni od dve i po funte konzerva (tri loptice). Na turniru ima oko 250 sakupljača lopti a prijava za taj dobrovoljni rad obično ima oko hiljadu. Nagradni fond je 35 miliona funti (2019. je bio 38 miliona) a pobednici, muški i ženski, dobijaju nagradu od po 1,7 miliona (2019 – 2,35). I najzad, možda i najvažniji podatak – trava mora da bude šišana na osam milimetara! [restrict]
ZVEZDE I SMRTNICI Samo još da podsetimo da je Vimbldon verovatno najprestižniji od četiri godišnja grend slema (tu su još Melburn, Pariz i Njujork), koji ne samo što su najveći i najbogatiji turniri nego su i jedini koji se u muškoj konkurenciji igraju na tri dobijena seta. Pre nedeljnog finala, u trci za najtrofejnijeg igrača svih vremena su vodili Federer i Nadal sa po 20 titula a sledio ih je Novak sa 19.
Do Vimbldona se iz centra Londona stiže metroom. Treba oko pola sata. Kad izlazite iz podzemlja, čuju se akordi trenutno vrlo popularne pesme Football’s coming home (fudbal se vraća kući – u Englesku, jel’). Ulični svirač ima gitaru i usnu harmoniku, a ispred sebe i kutiju od gitare u kojoj je mali aparat za plaćanje. Možete da kupite njegov disk ili ostavite nekoliko penija ili funti – sve digitalno, ne treba gotovina.
Gore na površini, oko centralnog terena – vreva. Stadion prima 14.979 gledalaca i sasvim smo sigurni da su danas sva mesta popunjena, na veliko nezadovoljstvo običnih smrtnika, televizijskih gledalaca, kojima je broj učesnika na svadbama i pogrebima ograničen.
Na stadionu je vojvotkinja od Kembridža, supruga (drugog po redu) prestolonaslednika Vilijama, zatim neizbežni Dejvid Bekam, glumac Tom Kruz… te gomila šarenog i otmenog sveta koji je mogao da sebi priušti, i da nađe načina da do nje dođe, ulaznicu od petsto i više funti. Ima mnogo italijanskih zastava kojima je ovo samo zagrevanje za večernji fudbalski spektakl Engleska–Italija na obližnjem Vembliju. Ima i naših navijača, s plakatima, zastavama i obojenim licima.
Novak Đoković je do ovog meča osvajao Vimbldon pet puta. U finalima je tri puta pobedio Federera i po jednom Nadala i Južnoafrikanca Andersona. Izgubio je samo jedno finale, 2013. godine od svog prijatelja iz detinjstva, Škota Endija Marija. S druge strane mreže je mladi, perspektivni 25-godišnji Italijan Mateo Beretini.
Dan je sunčan i za Engleske prilike topao, dvadesetak stepeni, tribine centralnog terena prepune. Tek poneka prazna stolica i tek poneka maska na licima publike. Redari nose maske po službenoj dužnosti. Za ulazak na terene sportskog kompleksa je, naime, potrebno pokazati potvrdu o negativnom korona testu.
Novak meč počinje sigurno, i vodi pet:dva u gemovima. Onda staje i prepušta inicijativu Italijanu koji u taj-brejku dobija prvi set. U drugom Novak ne igra mnogo bolje, ali do izražaja dolaze njegova taktička i tehnička virtuoznost, kao i neverovatna moć koncentracije, ta gotovo nadljudska mentalna snaga, što vodi do izjednačenja – 1:1. Igra se još dva seta u kojima Novak dominira sa tek povremenim blescima genijalnosti. Majstor je naučio da igra koliko i kako treba da bi se dobio specifični meč. U utakmici s večnošću, za titulu najboljeg tenisera svih vremena, pravila su nešto drugačija nego u običnim sportskim, pa i teniskim mečevima.
Na kraju meča, poslednji udarac Beretinija završava u mreži, centralnim terenom Vimbldona se razleže urlik pobednika. Nije lako ćutati četiri sata i trpeti hirove publike u svilenim odelima ukrašenim suptilnim modnim detaljima. Publika skače na noge i pozdravlja pobednika dugim aplauzom. Pred veličinom se svi imaju pokloniti. Vojvoda od Kenta u svom poslednjem nastupu kao predsednik Sveengleskog teniskog kluba silazi na teren, priča s tamnoputim sakupljačem loptica i uručuje Novaku pehar. Asistirala mu je vojvotkinja od Kembridža, koja će kao novi predsednik uručivati pobednički pehar Novaku od sledeće godine. Održali su govore i Novak je obećao da će nastaviti da pobeđuje.
VUČJI ZOV No je li onaj urlik bio pobednički ili zov vuka? Pre nekoliko nedelja je Novak, naime, ispravio svog trenera, tenisku legendu iz Splita Gorana Ivaniševića, i rekao da njegov pobednički krik nije rika lava već zov vuka, kopaoničkog valjda, usamljenog planinskog vuka, lovca i borca, ukrasa planine i prirode u njihovoj plemenitosti i otmenosti.
Poslednjeg vuka je na ovim, britanskim ostrvima ubio stanovit Džon Harington negde u vreme Kosovske bitke, oko 1390. godine. Od tada se u Engleskoj vukovi viđaju samo u zoološkom vrtu a njihov zov se već nekoliko godina može čuti prvih nedelja jula na terenima Vimbldona u jugozapadnom delu Londona.
Kako je to jednom lepo objasnio naš čuveni košarkaški trener Boža Maljković: „Ako uzmete psa i vuka, i jedan i drugi pripadaju istoj porodici životinja. Dok se vuk zimi bori protiv hladnoće i za hranu, kida zubima koru s drveća, oštri zube, ima borbu s raznim životinjama, za to vreme dobar domaćin čuva psa, daje mu dobru hranu, šeta ga samo kada nije hladno, mazi ga u toplom domu. I sutra kad se sretnu – ko će pobediti? Pa vuk. E mi Srbi smo ti vukovi… i zato pobeđujemo.“ Da Božina teorija ima jaku podlogu, govori nam i podatak da je trenutno najbolji svetski košarkaš Nikola Jokić (izglasan u američkoj NBA ligi) a najbolji evropski Vasilije Micić (izglasan u Evroligi). A vukova, evo, ima i po drugim sportskim terenima koliko vidimo.
Tako je i ovaj vuk, Novak Đoković izašao opet kao pobednik iz borbe s odličnim protivnikom, nepristojnom publikom i, što je najvažnije, sa samim sobom. Pobediti Novaka na grend slem turniru koji se igra na tri dobijena seta nije nemoguće, ali nije ni verovatno. Pri tome, nije više ni toliko važno ko je s druge strane mreže jer se Noletovi mečevi sve više pretvaraju u borbu sa samim sobom i vremenom. Koliko grend slemova treba pa da te niko nikada ne stigne – ni u video-igrici?
U ovoj borbi na vimbldonskim terenima učestvuje i „objektivna“ i „znalačka“ publika koja zdušno navija za protivnika. Uz to treba jasno reći – bilo kog protivnika, iz čega se jasno da zaključiti da ne navijaju „za“ nekoga već „protiv“ Đokovića. Kad, na primer, aplaudiraju na dvostrukoj servis grešci. A zašto navijaju protiv? Šta im je Novak zgrešio?
U prenosu na britanskoj televiziji tu je temu načeo i komentator Endru Kastl, koji je meč prenosio s legendarnim Borisom Bekerom i bivšim engleskim igračem Timom Henmanom. Kaže Kastl, ničim izazvan, da je, eto, Novak u prošlosti imao neke ispade. Druga dvojica ćute. Evo, na primer, prošle godine onaj turnir za vreme korone, išao u diskoteke, pa u Njujorku pogodio linijskog sudiju i bio diskvalifikovan. Druga dvojica i dalje ćute, ne učestvuju u toj „debati“. Ali postavlja se pitanje šta vam je kod Novaka smetalo pre dvanaest, pre deset, pre osam godina? Da, šta im to smeta kod Novaka kad ga redovno ili potcenjuju, otvoreno nipodaštavaju, ogovaraju i glasno negoduju. Šta ih to toliko muči kod ovog pametnog momka izuzetnih sportskih i ljudskih kvaliteta?
Bojimo se da se odgovor na to pitanje ne može naći u sportskim okvirima, jer je zaista neobično da se publika tako odnosi prema šampionu. To, dakle, nema veze sa stilom igre, bekendom ili forhendom, riternima, servisima ili izjavama za medije, pa ni s njegovim ogromnim uspehom. Jedna nesportska, istorijsko-kulturološka paralela se ovde zaista nameće i ma koliko se trudili da ostanemo u okvirima sportskog, bojimo se da to nije moguće. Svako ko je upoznat s Britanijom, upoznat je i s fenomenom viševekovnog antiruskog osećanja koje se jednostavno ne može zanemariti. Da li carska Rusija, ili komunistički Sovjetski Savez ili nova, turbokapitalistička Rusija, Gordi Albion na sve njih gleda s podozrenjem, otvorenim neprijateljstvom a mediji tu rak-ranu podržavaju salvama histeričnih propagandnih priloga. Prosečan Britanac mora stoga da je odavno (njegov deda?) došao do zaključka da s tim Rusima nešto nije u redu. Ima sada, međutim, dva pitanja koja se nameću. Prvo je, kakve veze imamo mi Srbi s Rusima? A drugo je, zašto tako tretiraju Novaka, a ne i druge „ruske igrače“?
Odgovor na prvo pitanje – pa Srbi su „mali Rusi“, pravoslavni, slovenski narod koji nije britanski saveznik, a kako stvari stoje (takozvana operacija „Milosrdni anđeo“) neće skoro ni biti. Nismo bili ni kolonija, tako da je domet imperije do nas mali a zaziranje veliko. Odgovor na drugo pitanje – Novak je veliki i Novak je simbol pobune protiv lepo uređenog poretka. Novak ima mišljenje, za razliku od Federera i Nadala, na primer, koji javno mišljenje nemaju. Novak se bori protiv savršenog ekonomsko-zabavnog kompleksa. Rodžer i Rafa pokrivaju čitav svet reklamnim porukama, ne treba im treći iz tamo neke nedođije. Novak nije nikada javno podržao ni LGBT ni neke druge zapadne pokrete. Teško ga je zamisliti kako kleči i moli za oproštaj zato što su preci tih istih na tribinama odvodili Afrikance u roblje. Novak je pobedio sve britanske igrače toliko puta da su odavno prestali da broje. I opet će, to i oni znaju. Nijedan ruski igrač nije dosegao taj nivo. A kao malu ilustraciju možemo uzeti primer čuvene ruske teniserke Maše Šarapove, koja je priznala da je greškom koristila nedozvoljena sredstva. Gomila uvreda i splačina koja je tada prosuta po glavama tog sjajnog sportiste i njenog naroda se teško da prepričati. Američki sportisti, na primer, redovno su pozitivni na nedozvoljena sredstva, setimo se samo bicikliste Lensa Armstronga, šestostrukog pobednika Tur de Fransa. Ili čuvenog Karla Luisa. Niko ovde tom prilikom nije rekao, ni pisao da su svi Amerikanci i njihova federacija kriminalci i podlaci. No najbolji protivlek za takva pseudoetnička i kulturološko-politička gibanja je pobeda u finalu. A zahvaljujući Novaku, biće ih još.
U našeg je naroda raspon karaktera, talenata i temperamenta negde između Nikole Tesle i Gavrila Principa – voli da kaže vaš dopisnik prijateljima Englezima koristeći poznate im koordinate. E sad, dragi moji ostrvski prijatelji, od vašeg ponašanja zavisi na koga ćete od ove dvojice naleteti kada noću krenete niz sokak – lučonošu ili osvetnika.
S obzirom na goreopisano ponašanje ovdašnjih medija i publike prema Novaku, kao da su zaslužili Gavrilov gnev. No malobrojan smo mi, ali velikodušan narod. Teslom smo osvetlili svet a Gavrilom rušili tiranije. Novakom pomeramo granice sporta do neslućenih visina. Lutaće i haraće teniskim terenima Novak još dugo, kao duh Gavrilov, sve po „bečkim“ dvorovima i otmenim sportskim klubovima da vučjim zovom plaši unezverenu gospodu.
