ВУК НА ВИМБЛДОНУ

НОВА НОВАКОВА ТИТУЛА

Новак Ђоковић је освојио шесту титулу у храму тениса, у Вимблдону. Овом победом се изједначио и с другом двојицом тениских великана – Федерером и Надалом. Имају сада по двадесет гренд слем титула. Места, међутим, на самом врху тениске пирамиде има само за једног

Свеенглески тениски и крикет клуб (All England Tennis and Croquet Club), који организује чувени турнир, налази се у Вимблдону одмах поред истоименог парка у југозападном делу Лондона, неколико миља од моста Патни, познатог између осталог и због тога што је ту старт регате Оксфорд–Кембриџ.
Тениски клуб се дичи комплексом од 18 травнатих терена на којима се игра турнир, осам помоћних земљаних и пет терена у затвореном простору. Има ту још и 22 травната терена за загревање. Травнати терени се могу користити од маја до септембра а боје клуба су зелено и љубичасто. Чувени турнир привуче и до пола милиона гледалаца годишње, дневно и до 42.000, а мушко финале је једне године само на локалној Би-Би-Си мрежи пратило чак десет милиона гледалаца. Клуб постоји од 1856. а турнир се игра од 1877. године. Од 1968. године турнир је отворен за странце и зове се Отворено првенство Британије. До овог финала, највише освојених титула имали су Швајцарац Роџер Федерер (осам од 12 финала), Американац Пит Сампрас (седам од седам) па наш Новак и Швеђанин Бјорн Борг (пет од шест). Од 1902. године игра се лоптицама марке Слезинџер које се мењају после првих седам гемова, а потом после сваких девет. На два централна терена се дневно доноси по 48 конзерви са по три лоптице, а на споредне терене по 24 конзерве. Употребљене лоптице се на крају дана могу купити по цени од две и по фунте конзерва (три лоптице). На турниру има око 250 сакупљача лопти а пријава за тај добровољни рад обично има око хиљаду. Наградни фонд је 35 милиона фунти (2019. је био 38 милиона) а победници, мушки и женски, добијају награду од по 1,7 милиона (2019 – 2,35). И најзад, можда и најважнији податак – трава мора да буде шишана на осам милиметара!

[restrict]

 

ЗВЕЗДЕ И СМРТНИЦИ Само још да подсетимо да је Вимблдон вероватно најпрестижнији од четири годишња гренд слема (ту су још Мелбурн, Париз и Њујорк), који не само што су највећи и најбогатији турнири него су и једини који се у мушкој конкуренцији играју на три добијена сета. Пре недељног финала, у трци за најтрофејнијег играча свих времена су водили Федерер и Надал са по 20 титула а следио их је Новак са 19.
До Вимблдона се из центра Лондона стиже метроом. Треба око пола сата. Кад излазите из подземља, чују се акорди тренутно врло популарне песме Football’s coming home (фудбал се враћа кући – у Енглеску, јел’). Улични свирач има гитару и усну хармонику, а испред себе и кутију од гитаре у којој је мали апарат за плаћање. Можете да купите његов диск или оставите неколико пенија или фунти – све дигитално, не треба готовина.
Горе на површини, око централног терена – врева. Стадион прима 14.979 гледалаца и сасвим смо сигурни да су данас сва места попуњена, на велико незадовољство обичних смртника, телевизијских гледалаца, којима је број учесника на свадбама и погребима ограничен.
На стадиону је војвоткиња од Кембриџа, супруга (другог по реду) престолонаследника Вилијама, затим неизбежни Дејвид Бекам, глумац Том Круз… те гомила шареног и отменог света који је могао да себи приушти, и да нађе начина да до ње дође, улазницу од петсто и више фунти. Има много италијанских застава којима је ово само загревање за вечерњи фудбалски спектакл Енглеска–Италија на оближњем Вемблију. Има и наших навијача, с плакатима, заставама и обојеним лицима.
Новак Ђоковић је до овог меча освајао Вимблдон пет пута. У финалима је три пута победио Федерера и по једном Надала и Јужноафриканца Андерсона. Изгубио је само једно финале, 2013. године од свог пријатеља из детињства, Шкота Ендија Марија. С друге стране мреже је млади, перспективни 25-годишњи Италијан Матео Беретини.
Дан је сунчан и за Енглеске прилике топао, двадесетак степени, трибине централног терена препуне. Тек понека празна столица и тек понека маска на лицима публике. Редари носе маске по службеној дужности. За улазак на терене спортског комплекса је, наиме, потребно показати потврду о негативном корона тесту.
Новак меч почиње сигурно, и води пет:два у гемовима. Онда стаје и препушта иницијативу Италијану који у тај-брејку добија први сет. У другом Новак не игра много боље, али до изражаја долазе његова тактичка и техничка виртуозност, као и невероватна моћ концентрације, та готово надљудска ментална снага, што води до изједначења – 1:1. Игра се још два сета у којима Новак доминира са тек повременим блесцима генијалности. Мајстор је научио да игра колико и како треба да би се добио специфични меч. У утакмици с вечношћу, за титулу најбољег тенисера свих времена, правила су нешто другачија него у обичним спортским, па и тениским мечевима.
На крају меча, последњи ударац Беретинија завршава у мрежи, централним тереном Вимблдона се разлеже урлик победника. Није лако ћутати четири сата и трпети хирове публике у свиленим оделима украшеним суптилним модним детаљима. Публика скаче на ноге и поздравља победника дугим аплаузом. Пред величином се сви имају поклонити. Војвода од Кента у свом последњем наступу као председник Свеенглеског тениског клуба силази на терен, прича с тамнопутим сакупљачем лоптица и уручује Новаку пехар. Асистирала му је војвоткиња од Кембриџа, која ће као нови председник уручивати победнички пехар Новаку од следеће године. Одржали су говоре и Новак је обећао да ће наставити да побеђује.

ВУЧЈИ ЗОВ Но је ли онај урлик био победнички или зов вука? Пре неколико недеља је Новак, наиме, исправио свог тренера, тениску легенду из Сплита Горана Иванишевића, и рекао да његов победнички крик није рика лава већ зов вука, копаоничког ваљда, усамљеног планинског вука, ловца и борца, украса планине и природе у њиховој племенитости и отмености.
Последњeг вука је на овим, британским острвима убио становит Џон Харингтон негде у време Косовске битке, око 1390. године. Од тада се у Енглеској вукови виђају само у зоолошком врту а њихов зов се већ неколико година може чути првих недеља јула на теренима Вимблдона у југозападном делу Лондона.
Како је то једном лепо објаснио наш чувени кошаркашки тренер Божа Маљковић: „Ако узмете пса и вука, и један и други припадају истој породици животиња. Док се вук зими бори против хладноће и за храну, кида зубима кору с дрвећа, оштри зубе, има борбу с разним животињама, за то време добар домаћин чува пса, даје му добру храну, шета га само када није хладно, мази га у топлом дому. И сутра кад се сретну – ко ће победити? Па вук. Е ми Срби смо ти вукови… и зато побеђујемо.“ Да Божина теорија има јаку подлогу, говори нам и податак да је тренутно најбољи светски кошаркаш Никола Јокић (изгласан у америчкој НБА лиги) а најбољи европски Василије Мицић (изгласан у Евролиги). А вукова, ево, има и по другим спортским теренима колико видимо.
Тако је и овај вук, Новак Ђоковић изашао опет као победник из борбе с одличним противником, непристојном публиком и, што је најважније, са самим собом. Победити Новака на гренд слем турниру који се игра на три добијена сета није немогуће, али није ни вероватно. При томе, није више ни толико важно ко је с друге стране мреже јер се Нолетови мечеви све више претварају у борбу са самим собом и временом. Колико гренд слемова треба па да те нико никада не стигне – ни у видео-игрици?
У овој борби на вимблдонским теренима учествује и „објективна“ и „зналачка“ публика која здушно навија за противника. Уз то треба јасно рећи – било ког противника, из чега се јасно да закључити да не навијају „за“ некога већ „против“ Ђоковића. Кад, на пример, аплаудирају на двострукој сервис грешци. А зашто навијају против? Шта им је Новак згрешио?
У преносу на британској телевизији ту је тему начео и коментатор Ендру Кастл, који је меч преносио с легендарним Борисом Бекером и бившим енглеским играчем Тимом Хенманом. Каже Кастл, ничим изазван, да је, ето, Новак у прошлости имао неке испаде. Друга двојица ћуте. Ево, на пример, прошле године онај турнир за време короне, ишао у дискотеке, па у Њујорку погодио линијског судију и био дисквалификован. Друга двојица и даље ћуте, не учествују у тој „дебати“. Али поставља се питање шта вам је код Новака сметало пре дванаест, пре десет, пре осам година? Да, шта им то смета код Новака кад га редовно или потцењују, отворено ниподаштавају, оговарају и гласно негодују. Шта их то толико мучи код овог паметног момка изузетних спортских и људских квалитета?
Бојимо се да се одговор на то питање не може наћи у спортским оквирима, јер је заиста необично да се публика тако односи према шампиону. То, дакле, нема везе са стилом игре, бекендом или форхендом, ритернима, сервисима или изјавама за медије, па ни с његовим огромним успехом. Једна неспортска, историјско-културолошка паралела се овде заиста намеће и ма колико се трудили да останемо у оквирима спортског, бојимо се да то није могуће. Свако ко је упознат с Британијом, упознат је и с феноменом вишевековног антируског осећања које се једноставно не може занемарити. Да ли царска Русија, или комунистички Совјетски Савез или нова, турбокапиталистичка Русија, Горди Албион на све њих гледа с подозрењем, отвореним непријатељством а медији ту рак-рану подржавају салвама хистеричних пропагандних прилога. Просечан Британац мора стога да је одавно (његов деда?) дошао до закључка да с тим Русима нешто није у реду. Има сада, међутим, два питања која се намећу. Прво је, какве везе имамо ми Срби с Русима? А друго је, зашто тако третирају Новака, а не и друге „руске играче“?
Одговор на прво питање – па Срби су „мали Руси“, православни, словенски народ који није британски савезник, а како ствари стоје (такозвана операција „Милосрдни анђео“) неће скоро ни бити. Нисмо били ни колонија, тако да је домет империје до нас мали а зазирање велико. Одговор на друго питање – Новак је велики и Новак је симбол побуне против лепо уређеног поретка. Новак има мишљење, за разлику од Федерера и Надала, на пример, који јавно мишљење немају. Новак се бори против савршеног економско-забавног комплекса. Роџер и Рафа покривају читав свет рекламним порукама, не треба им трећи из тамо неке недођије. Новак није никада јавно подржао ни ЛГБТ ни неке друге западне покрете. Тешко га је замислити како клечи и моли за опроштај зато што су преци тих истих на трибинама одводили Африканце у робље. Новак је победио све британске играче толико пута да су одавно престали да броје. И опет ће, то и они знају. Ниједан руски играч није досегао тај ниво. А као малу илустрацију можемо узети пример чувене руске тенисерке Маше Шарапове, која је признала да је грешком користила недозвољена средства. Гомила увреда и сплачина која је тада просута по главама тог сјајног спортисте и њеног народа се тешко да препричати. Амерички спортисти, на пример, редовно су позитивни на недозвољена средства, сетимо се само бициклисте Ленса Армстронга, шестоструког победника Тур де Франса. Или чувеног Карла Луиса. Нико овде том приликом није рекао, ни писао да су сви Американци и њихова федерација криминалци и подлаци. Но најбољи противлек за таква псеудоетничка и културолошко-политичка гибања је победа у финалу. А захваљујући Новаку, биће их још.
У нашег је народа распон карактера, талената и темперамента негде између Николе Тесле и Гаврила Принципа – воли да каже ваш дописник пријатељима Енглезима користећи познате им координате. Е сад, драги моји острвски пријатељи, од вашег понашања зависи на кога ћете од ове двојице налетети када ноћу кренете низ сокак – лучоношу или осветника.
С обзиром на гореописано понашање овдашњих медија и публике према Новаку, као да су заслужили Гаврилов гнев. Но малобројан смо ми, али великодушан народ. Теслом смо осветлили свет а Гаврилом рушили тираније. Новаком померамо границе спорта до неслућених висина. Лутаће и хараће тениским теренима Новак још дуго, као дух Гаврилов, све по „бечким“ дворовима и отменим спортским клубовима да вучјим зовом плаши унезверену господу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *