Preko jezika otkriva se tajna postojanja

Odlazak autentičnog pesnika:

Milutin Petrović (1941–2020)

Dana 28. decembra, prošle godine, iznenada je sa životne scene otišao Milutin Petrović, jedan od naših najoriginalnijih i najznačajnijih savremenih pesnika

Odlaskom takve stvaralačke ličnosti kao što je to bio Milutin Petrović prestaju da važe uobičajene i utešne reči o životu koji ide dalje, jer upravo tada uobičajeno kretanje treba da se zaustavi kako bi se adekvatno iskazala svest o velikom gubitku. S obzirom na autentičnost, vrednost i relevantnost Petrovićevog opusa, koji čine 13 objavljenih knjiga, vreme koje dolazi lako će potvrditi njegov status koji je stekao za života i dati mu zasluženo mesto klasika u srpskoj književnosti.
Bio je urednik „Književne reči“, časopisa „Relation“ i „Književnih novina“, a pokrenuo je i uređivao časopise „Istočnik“ i „Poeziju“, u okviru kojih i edicije „Iskoni“ i „4 puta“. Nesebičnim višedecenijskim radom u listovima, časopisima i izdavaštvu zadužio je našu kulturu u kojoj će biti upamćen i kao jedan od najboljih urednika koji je ispoljio izuzetan smisao za negovanje tradicionalnih duhovnih vrednosti i njihovo stvaralačko i savremeno potvrđivanje. Dobitnik je nagrada „Branko Miljković“, „Milan Rakić“, „Vasko Popa“, „Vladislav Petković Dis“ i Žičke hrisovulje. Prevedene na više inostranih jezika, njegove pesme su uvrštene u mnoge antologije. Živeo je u Beogradu kao profesionalni književnik, a odlazak u veliku tajnu uvećava značaj njegovog tajanstvenog pesničkog opusa.

Osnovno načelo

Rođen u Kraljevu 1. maja 1941. godine, Petrović je detinjstvo i dečaštvo proveo u Nišu gde je, do odlaska na studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, završio osnovnu školu i gimnaziju. Poeziju je počeo da objavljuje od 1962. godine, a već svojom prvom zbirkom Tako ona hoće, u ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske 1968. godine, pronalazi postupak strukturiranja pesničkog teksta kao vizije antitetičke poetske realnosti simbolički korespondentne sa životnom stvarnošću. Sažimajući svoj izraz do eliptičnog stiha, Petrović ostvaruje tajanstvenu i hermetičku realnost koja će postati njegovo poetički bitno i stilski prepoznatljivo autorsko obeležje. Redukcijom dolazi do leksičkih i semantičkih jedinica čije će sintaksičke konstrukcije u vidu neočekivanih i nadrealnih spojeva stvoriti nova značenja. Primenom metode montaže, svojstvene modernom lirskom stvaranju, dovodi u neposrednu vezu različite iskaze, ali ne da bi ih međusobno suprotstavio zbog očekivanog efekta neobičnog spoja već da bi iskazao onu dublju sinkretičnost stvarnosti i ambivalentnost čovekovog pogleda na svet.
Petrović je ovom knjigom skrenuo pažnju kritičara i književne javnosti na sebe, a već sledeće, 1969. godine delom Drznoveno rožzdestvo dobio je status značajnog autora u savremenoj srpskoj poeziji. Koherentna kao prva, ova knjiga se odlikuje izuzetnim leksičkim bogatstvom, dinamičnom pesničkom imaginacijom, razvijenijim narativnim formama i većim stepenom komunikacijske otvorenosti prema potencijalnom čitaocu. Ne koristeći jezik samo kao sredstvo izražavanja već prvenstveno kao ontološki činilac svoje kreativnosti, on silazi u njegove slojeve i aktuelizuje istorijske i mitske motive iz srpske srednjovekovne kulture i književnosti.
Stilske i jezičke odlike ovih knjiga stvorile su pozitivna očekivanja od pesnika u pogledu njegovih kreativnih mogućnosti koje su se brzo potvrdile objavljivanjem zbirke Glava na panju 1971. godine. Nastojeći da saopšti svoju viziju sudbine savremenog čoveka, u traganju za adekvatnim pesničkim izrazom koristi već stečeno iskustvo. O tom kontinuitetu govori i činjenica da nova knjiga počinje citatom iz „Zlatnih stihova“ iz prethodne knjige. Međutim, Glava na panju označava početak zrelog autorovog perioda, a poetske karakteristike ove iskazaće se potom i u njegovim narednim knjigama.

Montažni princip

Fascinaciju antitetičkom tajnom života pesnik je nastojao da iskaže u realnosti poezije identičnom vizijom. Iskustvo drugog i drugačijeg sveta stiče prekoračenjem granice vidljivog i neposredno opipljivog kao njegove alternative i prepušta se neizvesnom uticaju sila sa kojima se poistovećuje ili im se suprotstavlja. Suočavanje sa svojim vrlinama i manama, moćima i nemoćima, projektuje u drugog kao svog dvojnika koga doživljava kao podsticajnog suparnika.
Izražena u stvaralaštvu avangardnih umetnika 20. veka, montaža je, počev od Remboa, kreativni postupak modernih pesnika koji Milutin Petrović dosledno primenjuje od svoje prve knjige, da bi u zbirci Glava na panju taj metod dobio i karakteristično obeležje koje je kao „srpski rez“ potvrđeno u domaćoj filmskoj teoriji i praksi. U poetici Branka Vučićevića i Dušana Makavejeva brutalni montažni rez odsecanja glave dobio je karakterističan predznak prepoznatljiv i kao bitan poetički topos ove Petrovićeve knjige. Radikalna promena kao pesnikov stvaralački princip metaforično je izražena glavom na panju, kao slikom koja ukazuje na nužnost diskontinuiteta u odnosu dotadašnje postojanje.
U pesmi čijim je naslovom nazvana i čitava knjiga lirski subjekt veli: „Kad gledam / glavu na panju / Mislim na / truli krastavac / Čovek najpre / ogluvi Posle / jednostavnije / odlazi u smrt / Ne čuje okolinu / Šta govori Hvali / Zavidi / Itakodalje / A to je vrlo važno / Glava na panju / nema je / Stidljiva i čupava.“ Upoređivanje odsečene glave sa trulim krastavcem je ironijski pristup smrti kojim se razvlašćuje njena zastrašujuća moć. Fascinacija smrću proističe prvenstveno iz primarnog ambivalentnog odnosa prema mrtvom telu. Iz sfere vizuelnog, ona se potom nastoji da sagleda i kao audio-fenomen, ali u trenutku kada ostaje bez glave, čovek postaje gluv i mnogo lakše odlazi u smrt jer ne čuje šta okolina tada govori o njemu. Važnost tog govora u trenutku smrti ogleda se upravo u statusu neme i stidljive glave na panju, koja svojim čupavim izgledom nastavlja da komunicira sa okolinom. U logici sagledavanja jednog neobičnog životnog prizora, otkriva se i način autorovog građenja pesničkog teksta i uspostavljanje odnosa prema drugom, oličenom u glavi na panju.

Poezija snova

Simbolički naslov knjige O može se najpre shvatiti kao azbučni ili numerički znak. Međutim, njegova simbolička vrednost je znatno veća, od konkretnog slova O ili nule i upućuje na krug koji adekvatno označava zatvorenu i koherentnu celinu. Realnost pesničkog sveta određena je naslovom prve i poslednje pesme ove knjige. Naslov prve je „1990, maj 21, 11 59` 59“, beogradski metro“, a poslednje je „1990, maj 21, 12“, što sugeriše da se u trajanju jedne sekunde zbiva složena pesnička realnost moguća samo u vremenu koje prevazilazi početno prostorno određenje. Primarni prostorno-vremenski okvir definisan datim kulturnim i životnim sadržajima, transponovanjem u duhovno oslobađa se neposredne faktičnosti i zadržava samo vremensko, odnosno svevremeno određenje. Fraktali vremena u poeziji potvrđuju holografsku paradigmu prema kojoj svaki element vremenskog entiteta sadrži njegovu celinu. Zato se samo u tako kratkom vremenskom periodu može doživeti dugo trajanje. O značaju sekunde kazuje i Petrovićev lirski subjekt u njegovoj pesmi „Il: crni period“, objavljenoj u prethodnoj knjizi Svrab. Neuspeo pokušaj da ustane i da se uspravi posle doživljene traume, kada od fragmenata sećanja nastoji da stvori celinu i osmisli svoje postojanje, završava ponovnim padom i udarom glavom o pod „hiljadu puta, / kroz jednu sekundu“.
Otkrivajući iskustvo preoblikovane prošlosti kao činioca aktuelnog oniričkog doživljaja, snovi ispunjavaju i Petrovićevog lirskog subjekta osećanjem svevremenog trajanja koje nagoveštavajući budućnost vraća, u stvari, intuitivni predosećaj dolazećeg.
U tom smislu je oniričko iskustvo, kao nepredvidivo i uvek drugačije dešavanje, blisko pesniku koji ga prepoznaje kao stvaralački i životni obrazac nastoji da izrazi u svojim knjigama. U knjizi Poezija snova dolazi do izražaja upravo takav odnos pesnički postupak.
Hermetička poezija Poezija nije prostor za potvrđivanje tajnih, okultnih i doktrinarno utvrđenih znanja već mogućnost njihovog samootkrivenja. Svestan značaja svoje stvaralačke slobode, pesnik preko jezika otkriva tajnu postojanja i iskazuje je tajanstvenim, hermetičkim jezikom koji svaku njegovu knjigu čini drugačijom od ostalih. Dolazeći do određenih rešenja, on ih zatvara u knjigu kao iskustvo koje se ne bi moglo pretvoriti u neku sopstvenu manirističku tradiciju, jer je ono kao takvo za njega završeno. Zato i tradicionalna hermetička znanja nisu prepoznatljiva u njegovoj poeziji, jer su individualizovana u lično iskustvo koje ostaje u granicama svake pojedinačne knjige. Od svakog pojedinačnog iskustva važnija je osnova koja ih omogućuje. Petrović polazi od te osnove i poniranjem u jezik oslobađa se njegovih manifestnih izraza čije ponavljanje stvara navike i mentalitetski oblikuje ljude tako da neke od njihovih karakternih crta postaju i njihove sudbinske odrednice. Silaskom u jezik, pesnik otkriva njegovu latentnu moć i razgrađuje sudbinsko u njemu vezano za inerciju nekreativnog ponavljanja. Umesto ritualnog podređivanja repetitivnim formama, on je ovladao obrednim principom iniciranja i ostvarenja stvarne promene. Iz takvog pristupa u jezičku tajnu progovorio je svojim hermetičkim jezikom koji nije nerazumljiv već stvaralački superioran u odnosu na ritualnu pesničku praksu, jer se konstituisanjem tajne nekazivog otkriva, u stvari, njena neizrecivost. U tom smislu je ishod Petrovićevog postupka neumesno upoređivati sa neoavangardnim težnjama da se dadaističkim manirizmom ostvare neobični i nerazumljivi sklopovi. Autor Promene je samo prividno dolazio do identičnih rešenja, ali je hermetičnost njegovih pesama čija je neprozirnost identična okeanskim dubinama sasvim druge vrste od nerazumljivosti pesničkih tekstova stvaranih mehanički čije simuliranje dubine nalikuje zamućivanju plitke bare.
Izuzetno mesto Milutina Petrovića u savremenoj srpskoj poeziji određuje prvenstveno njegov autorski identitet izgrađen na autentičnoj poetici koja karakteriše njegov opus, drugačiji od tekuće pesničke produkcije i izvan poznatih pesničkih krugova. Ta različitost se iskazuje prvenstveno u stalnom autorom menjanju i pisanju novih knjiga uvek na drugačiji način. Svaka nova Petrovićeva knjiga formalno se razlikuje od prethodnih i svojim drugačijim jezičko-stilskim odlikama predstavlja bitnu kreativnu inovaciju u odnosu na njegova ranija dela. Rezultat takvog stvaralačkog procesa može se sagledati i u kontekstu jedne knjige koju autor izgrađuje i dograđuje iznutra. Ne formalizujući svoj pesnički postupak, on je svoje zbirke gradio kao posebna, celovita dela u kojima su pojedine pesme u funkciji knjige kao celine. Hermetički karakter Petrovićevih rukopisa se iskazuje, dakle, prvenstveno kao uvek nova i na drugi način zatvorena knjiga. Knjiga je metafora, civilizacijski topos duhovnog sublimata čiju tajanstvenost uvećava sam tekst, odškrinut prema potencijalnom čitaocu i njegovoj želji za zadovoljstvom njegovog otkrivanja. Tajnovitost sveta se otkriva tajnom knjige koja proširuje i uvećava njegovo prostranstvo.
Budući da je celokupno stvaralaštvo Milutina Petrovića vezano za pisanje celovitih pesničkih knjiga, status iskustva drugog, poimanje nepoznatog uslovljen je značajem egzistentnosti celine i njene koherencije izražene prvenstveno kroz pomenute jezičko-stilske odlike autorovog teksta. Stil je, prema Nastasijeviću, „jedinstvo u unutrašnjem pokretu i boji tona“, kojim se iskazuje sposobnost izmirenja i spajanja komplementarnih delova. Za Nastasijevića kao Petrovićevog duhovnog pretka stil obznanjuje „Prisustvo središnje sile koja miri sve u svom delokrugu“. Taj kriterijum prepoznajemo u pravilima harmonije, proporcije, ritma, zlatnog preseka, ali i u delima stvaranim na načelima druge i drugačije perspektive. Za Petrovićevu poeziju je karakteristična upravo ta druga perspektiva koja tajnu središnje sile otkriva sa nešto drugačijeg aspekta poniranja u jezik kao iskustvene pretpostavke za stvaranje složenog pesničkog izraza. Tim silaženjem u dublje slojeve kulturnog pamćenja aktivirani arhetipovi kolektivno nesvesnog omogućili su pesniku da pretpostavljeni podgovor pretvori u nadgovor, a tim duhovnim smerom i potvrdi svoju stvaralačku autentičnost u značenju samog principa poiezisa kao aktivnosti kojom je stvorio ono što do tada nije postojalo. Spoznajom da ne postoji samo zadovoljstvo ispod, već i ono iznad uma, otkrio je i dosledno išao putem kojim se retko ide.
Nalazeći najveću kreativnu satisfakciju u asketskom suprotstavljanju sebi i već ostvarenom, on je ostvarivao i najviši etički princip kulture samoodricanja i nesebičnog služenja drugima. Suprotno današnjem dobu moralne erozije, svojim ponašanjem postao je primer čoveka koji nikada nije koristio svoje uredničke položaje za sticanje neke lične koristi. Sve što je činio bilo je samo za opšte dobro srpske kulture, a standarde koje je postavio mogu i budućim generacijama da budu pouzdani vrednosni orijentiri. Autentičnim stvaralaštvom Milutin Petrović je zapečatio svoje vizije i svoje vreme stihovima koji će čitaocima uvek biti atraktivna pesnička i životna tajna.