Преко језика открива се тајна постојања

Одлазак аутентичног песника:

Милутин Петровић (1941–2020)

Дана 28. децембра, прошле године, изненада је са животне сцене отишао Милутин Петровић, један од наших најоригиналнијих и најзначајнијих савремених песника

Одласком такве стваралачке личности као што је то био Милутин Петровић престају да важе уобичајене и утешне речи о животу који иде даље, јер управо тада уобичајенo кретање треба да се заустави како би се адекватно исказала свест о великом губитку. С обзиром на аутентичност, вредност и релевантност Петровићевог опуса, који чине 13 објављених књига, време које долази лако ће потврдити његов статус који је стекао за живота и дати му заслужено место класика у српској књижевности.
Био је уредник „Књижевне речи“, часописа „Relation“ и „Књижевних новина“, а покренуо је и уређивао часописе „Источник“ и „Поезију“, у оквиру којих и едиције „Искони“ и „4 пута“. Несебичним вишедеценијским радом у листовима, часописима и издаваштву задужио је нашу културу у којој ће бити упамћен и као један од најбољих уредника који је испољио изузетан смисао за неговање традиционалних духовних вредности и њихово стваралачко и савремено потврђивање. Добитник је награда „Бранко Миљковић“, „Милан Ракић“, „Васко Попа“, „Владислав Петковић Дис“ и Жичке хрисовуље. Преведене на више иностраних језика, његове песме су уврштене у многе антологије. Живео је у Београду као професионални књижевник, а одлазак у велику тајну увећава значај његовог тајанственог песничког опуса.

Основно начело

Рођен у Краљеву 1. маја 1941. године, Петровић је детињство и дечаштво провео у Нишу где је, до одласка на студије на Филолошком факултету у Београду, завршио основну школу и гимназију. Поезију је почео да објављује од 1962. године, а већ својом првом збирком Тако она хоће, у едицији „Прва књига“ Матице српске 1968. године, проналази поступак структурирања песничког текста као визије антитетичке поетске реалности симболички кореспондентне са животном стварношћу. Сажимајући свој израз до елиптичног стиха, Петровић остварује тајанствену и херметичку реалност која ће постати његово поетички битно и стилски препознатљиво ауторско обележје. Редукцијом долази до лексичких и семантичких јединица чије ће синтаксичке конструкције у виду неочекиваних и надреалних спојева створити нова значења. Применом методе монтаже, својствене модерном лирском стварању, доводи у непосредну везу различите исказе, али не да би их међусобно супротставио због очекиваног ефекта необичног споја већ да би исказао ону дубљу синкретичност стварности и амбивалентност човековог погледа на свет.
Петровић је овом књигом скренуо пажњу критичара и књижевне јавности на себе, а већ следеће, 1969. године делом Дрзновено рожздество добио је статус значајног аутора у савременој српској поезији. Кохерентна као прва, ова књига се одликује изузетним лексичким богатством, динамичном песничком имагинацијом, развијенијим наративним формама и већим степеном комуникацијске отворености према потенцијалном читаоцу. Не користећи језик само као средство изражавања већ првенствено као онтолошки чинилац своје креативности, он силази у његове слојеве и актуелизује историјске и митске мотиве из српске средњовековне културе и књижевности.
Стилске и језичке одлике ових књига створиле су позитивна очекивања од песника у погледу његових креативних могућности које су се брзо потврдиле објављивањем збирке Глава на пању 1971. године. Настојећи да саопшти своју визију судбине савременог човека, у трагању за адекватним песничким изразом користи већ стечено искуство. О том континуитету говори и чињеница да нова књига почиње цитатом из „Златних стихова“ из претходне књиге. Међутим, Глава на пању означава почетак зрелог ауторовог периода, а поетске карактеристике ове исказаће се потом и у његовим наредним књигама.

Монтажни принцип

Фасцинацију антитетичком тајном живота песник је настојао да искаже у реалности поезије идентичном визијом. Искуство другог и другачијег света стиче прекорачењем границе видљивог и непосредно опипљивог као његове алтернативе и препушта се неизвесном утицају сила са којима се поистовећује или им се супротставља. Суочавање са својим врлинама и манама, моћима и немоћима, пројектује у другог као свог двојника кога доживљава као подстицајног супарника.
Изражена у стваралаштву авангардних уметника 20. века, монтажа је, почев од Рембоа, креативни поступак модерних песника који Милутин Петровић доследно примењује од своје прве књиге, да би у збирци Глава на пању тај метод добио и карактеристично обележје које је као „српски рез“ потврђено у домаћој филмској теорији и пракси. У поетици Бранка Вучићевића и Душана Макавејева брутални монтажни рез одсецања главе добио је карактеристичан предзнак препознатљив и као битан поетички топос ове Петровићеве књиге. Радикална промена као песников стваралачки принцип метафорично је изражена главом на пању, као сликом која указује на нужност дисконтинуитета у односу дотадашње постојање.
У песми чијим је насловом названа и читава књига лирски субјект вели: „Кад гледам / главу на пању / Мислим на / трули краставац / Човек најпре / оглуви После / једноставније / одлази у смрт / Не чује околину / Шта говори Хвали / Завиди / Итакодаље / А то је врло важно / Глава на пању / нема је / Стидљива и чупава.“ Упоређивање одсечене главе са трулим краставцем је иронијски приступ смрти којим се развлашћује њена застрашујућа моћ. Фасцинација смрћу проистиче првенствено из примарног амбивалентног односа према мртвом телу. Из сфере визуелног, она се потом настоји да сагледа и као аудио-феномен, али у тренутку када остаје без главе, човек постаје глув и много лакше одлази у смрт јер не чује шта околина тада говори о њему. Важност тог говора у тренутку смрти огледа се управо у статусу неме и стидљиве главе на пању, која својим чупавим изгледом наставља да комуницира са околином. У логици сагледавања једног необичног животног призора, открива се и начин ауторовог грађења песничког текста и успостављање односа према другом, оличеном у глави на пању.

Поезија снова

Симболички наслов књиге О може се најпре схватити као азбучни или нумерички знак. Међутим, његова симболичка вредност је знатно већа, од конкретног слова О или нуле и упућује на круг који адекватно означава затворену и кохерентну целину. Реалност песничког света одређена је насловом прве и последње песме ове књиге. Наслов прве је „1990, мај 21, 11 59` 59“, београдски метро“, а последње је „1990, мај 21, 12“, што сугерише да се у трајању једне секунде збива сложена песничка реалност могућа само у времену које превазилази почетно просторно одређење. Примарни просторно-временски оквир дефинисан датим културним и животним садржајима, транспоновањем у духовно ослобађа се непосредне фактичности и задржава само временско, односно свевремено одређење. Фрактали времена у поезији потврђују холографску парадигму према којој сваки елемент временског ентитета садржи његову целину. Зато се само у тако кратком временском периоду може доживети дуго трајање. О значају секунде казује и Петровићев лирски субјект у његовој песми „Ил: црни период“, објављеној у претходној књизи Свраб. Неуспео покушај да устане и да се усправи после доживљене трауме, када од фрагмената сећања настоји да створи целину и осмисли своје постојање, завршава поновним падом и ударом главом о под „хиљаду пута, / кроз једну секунду“.
Откривајући искуство преобликоване прошлости као чиниоца актуелног ониричког доживљаја, снови испуњавају и Петровићевог лирског субјекта осећањем свевременог трајања које наговештавајући будућност враћа, у ствари, интуитивни предосећај долазећег.
У том смислу је ониричко искуство, као непредвидиво и увек другачије дешавање, блиско песнику који га препознаје као стваралачки и животни образац настоји да изрази у својим књигама. У књизи Поезија снова долази до изражаја управо такав однос песнички поступак.
Херметичка поезија Поезија није простор за потврђивање тајних, окултних и доктринарно утврђених знања већ могућност њиховог самооткривења. Свестан значаја своје стваралачке слободе, песник преко језика открива тајну постојања и исказује је тајанственим, херметичким језиком који сваку његову књигу чини другачијом од осталих. Долазећи до одређених решења, он их затвара у књигу као искуство које се не би могло претворити у неку сопствену маниристичку традицију, јер је оно као такво за њега завршено. Зато и традиционална херметичка знања нису препознатљива у његовој поезији, јер су индивидуализована у лично искуство које остаје у границама сваке појединачне књиге. Од сваког појединачног искуства важнија је основа која их омогућује. Петровић полази од те основе и понирањем у језик ослобађа се његових манифестних израза чије понављање ствара навике и менталитетски обликује људе тако да неке од њихових карактерних црта постају и њихове судбинске одреднице. Силаском у језик, песник открива његову латентну моћ и разграђује судбинско у њему везано за инерцију некреативног понављања. Уместо ритуалног подређивања репетитивним формама, он је овладао обредним принципом иницирања и остварења стварне промене. Из таквог приступа у језичку тајну проговорио је својим херметичким језиком који није неразумљив већ стваралачки супериоран у односу на ритуалну песничку праксу, јер се конституисањем тајне неказивог открива, у ствари, њена неизрецивост. У том смислу је исход Петровићевог поступка неумесно упоређивати са неоавангардним тежњама да се дадаистичким маниризмом остваре необични и неразумљиви склопови. Аутор Промене је само привидно долазио до идентичних решења, али је херметичност његових песама чија је непрозирност идентична океанским дубинама сасвим друге врсте од неразумљивости песничких текстова ствараних механички чије симулирање дубине наликује замућивању плитке баре.
Изузетно место Милутина Петровића у савременој српској поезији одређује првенствено његов ауторски идентитет изграђен на аутентичној поетици која карактерише његов опус, другачији од текуће песничке продукције и изван познатих песничких кругова. Та различитост се исказује првенствено у сталном аутором мењању и писању нових књига увек на другaчији начин. Свака нова Петровићева књига формално се разликује од претходних и својим другачијим језичко-стилским одликама представља битну креативну иновацију у односу на његова ранија дела. Резултат таквог стваралачког процеса може се сагледати и у контексту једне књиге коју аутор изграђује и дограђује изнутра. Не формализујући свој песнички поступак, он је своје збирке градио као посебна, целовита дела у којима су поједине песме у функцији књиге као целине. Херметички карактер Петровићевих рукописа се исказује, дакле, првенствено као увек нова и на други начин затворена књига. Књига је метафора, цивилизацијски топос духовног сублимата чију тајанственост увећава сам текст, одшкринут према потенцијалном читаоцу и његовој жељи за задовољством његовог откривања. Тајновитост света се открива тајном књиге која проширује и увећава његово пространство.
Будући да је целокупно стваралаштво Милутина Петровића везано за писање целовитих песничких књига, статус искуства другог, поимање непознатог условљен је значајем егзистентности целине и њене кохеренције изражене првенствено кроз поменуте језичко-стилске одлике ауторовог текста. Стил је, према Настасијевићу, „јединство у унутрашњем покрету и боји тона“, којим се исказује способност измирења и спајања комплементарних делова. За Настасијевића као Петровићевог духовног претка стил обзнањује „Присуство средишње силе која мири све у свом делокругу“. Тај критеријум препознајемо у правилима хармоније, пропорције, ритма, златног пресека, али и у делима ствараним на начелима друге и другачије перспективе. За Петровићеву поезију је карактеристична управо та друга перспектива која тајну средишње силе открива са нешто другачијег аспекта понирања у језик као искуствене претпоставке за стварање сложеног песничког израза. Тим силажењем у дубље слојеве културног памћења активирани архетипови колективно несвесног омогућили су песнику да претпостављени подговор претвори у надговор, а тим духовним смером и потврди своју стваралачку аутентичност у значењу самог принципа poiezisa као активности којом је створио оно што до тада није постојало. Спознајом да не постоји само задовољство испод, већ и оно изнад ума, открио је и доследно ишао путем којим се ретко иде.
Налазећи највећу креативну сатисфакцију у аскетском супротстављању себи и већ оствареном, он је остваривао и највиши етички принцип културе самоодрицања и несебичног служења другима. Супротно данашњем добу моралне ерозије, својим понашањем постао је пример човека који никада није користио своје уредничке положаје за стицање неке личне користи. Све што је чинио било је само за опште добро српске културе, а стандарде које је поставио могу и будућим генерацијама да буду поуздани вредносни оријентири. Аутентичним стваралаштвом Милутин Петровић је запечатио своје визије и своје време стиховима који ће читаоцима увек бити атрактивна песничка и животна тајна.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *