Објављујемо одговор аутора на текстове штампане у рубрици Реаговање у прошлом броју Печата – „Незахвални Зека, његови тата и дека” и „Помози му, Боже…”.
Уверени да су учесници вишемесечне расправе која је започета критичким коментаром Владимира Кецмановића („Дан мрмота титоисте Ребита“ – Печат број 618) до сада извесно исцрпили све аргументе важне за тему њихове полемике, те да би даље настављање било једнако заморно и за све ауторе и за читаоце, закључујемо ову полемику
Post scriptum једном непотребном вербалном иживљавању оца и сина Кецмановића залепио је, у виду жестоке шамарчине, Управни одбор Филмског центра Србије својим саопштењем од 21. јула 2020. године у коме доноси одлуку о додели средстава Лордану Зафрановићу за пројект Дјеца Козаре, чиме би сваки даљи разговор на ову тему требало да буде завршен. За мене се тај разговор завршио још чим сам увидео да је код обојице Кетмана у питању она фела псовачког надгорњавања, коју Михиз сматра најгором од свих врста јавног збора у нас и назива је „простачком пасквилом“. Сумњам да су то они схватили јер једноставно не умеју да зауставе ону грдну количину чаршијског зла, која липти из старе, проваљене латрине. Умем и ја да псујем, али шта се то тиче читалаца Печата? Коме то уопште треба осим нишчим, који би хтели да се убаштрају у посао који не разумеју и коме нису вични. Ко ће сада полизати све оне брљотине које су изговорили о наводним „недостацима“ и некаквим непостојећим „компромисима са једноумљем“ сјајног, неупоредивог Диклићевог сценарија Дјеце Козаре, које је „Зафрановић игнорисао“, те гомили других глупости које су оставили иза себе? Филмски центар Србије не помиње никакве „недостатке“ ни „компромисе“, никакве „модернизације“ Диклићевог штива, које захтева бахати дилетант у свету филмске сценаристике, Владимир К. Хоћете ли да цитирам шта ФЦС каже? Можда би ипак требало, јер нису сви читали речено саопштење: „Дјеца Козаре је потресна, трагична прича универзалне поетике … Према сценарију реномираног југословенског књижевника Арсена Диклића, беспрекорним филмским језиком и упечатљивим драматуршким изразом, (прати) појединачно и масовно, нељудско убијање деце, које представља ‘крик до неба против Зла’. Угледни југословенски редитељ Лордан Зафрановић, који се у свом значајном досадашњем раду афирмисао и прославио, трагањем за коренима мржње и зла, борећи се за толеранцију и љубав на просторима нашег региона, види реализацију овог пројекта као својеврсну ‘баладу о злу и добру које се преплићу’.“ Сутрадан је Министарство културе и информисања Србије поводом ове одлуке „изразило задовољство, јер ће садржај Зафрановићевог остварења допринети развоју културе сећања на жртве усташког геноцида над српским народом“ и подвукло: „Верујемо да је овај пројекат заслуживао подршку комисија и ранијих година, али је најважније да је она коначно и уследила.“
Правда је овим задовољена, али се ту не помињу све заседе, које су на овом путу постављали бесни суседи и домаћа дубока држава, о чему смо детаљно извештавали у Печату и у шта је спадао и већ заборављени, узалудни труд оца и сина из сарајевског мутљага.