ЈЕДНО ДРУКЧИЈЕ МИШЉЕЊЕ О ХАЈНЦУ ЛОКВАЈУ

Пише: Данило Н. Баста

У 800. броју „Печата“ објављен је текст г. Мирослава Стојановића о немачком генералу Хајнцу Локвају. Текст ме је веома обрадовао, јер смо ми Срби Локвајеви дужници, пошто је он о нама, поводом Косова и Метохије и бомбардовања наше отаџбине 1999, писао истинито и непристрасно, а самим тим повољно. Текст г. Стојановића вратио ме је двадесетак година унатраг, када сам о Локвају писао у „Вечерњим новостима“ још 2003, узевши га у одбрану од чудног, тешко схватљивог напада на њега из пера Ђуре Билбије, којег иначе веома ценим као новинара. Претпостављам да га је на полемичку белешку о Локвају навео обичан неспоразум. Ипак ми се учинило да на њу ваља реаговати и часног генерала Локваја узети у заштиту. Чини ми се да текст и данас може бити занимљив као сведочанство о једној благовременој реакцији. Д. Б.

Године 2000, дакле годину дана после варварског бомбардовања наше земље, генерал Хајнц Локвај објавио је књигу „Косовски сукоб – Путеви ка једном рату који се могао избећи“ (…) На ту књигу су ми благовремено скренули пажњу моји (крајње просрпски настројени) аустријски пријатељи: др Илзе Рајнпрехт, проф. Вернер Зауер и проф. Волфганг Ерва (сви из Граца), поклонивши ми један примерак. Ни за њих ни за мене, нема никакве сумње да је посреди књига која је написана сериозно, аргументовано, документовано, непристрасно и уверљиво

У „Вечерњим новостима“ од 29. септембра, стр. 6, објављен је текст Ђуре Билбије „Подлост накнадне истине“. Општој тенденцији тога текста нема се шта приговорити. Не улазећи у Билбијине судове о Хансу Бликсу, Џорџу Бушу и Кофи Анану, хтео бих, међутим, да кажем неколико речи о ономе што је написао о Хајнцу (не Хансу, како Билбија погрешно пише) Локвају. По мом мишљењу, он се о генерала Локваја огрешио, и то не само због тога што о њему говори с висине и, заправо, увредљиво („Е, тај Локвај“, „Испрсио се, ето, хер Локвај“ и сл.) него и стога што о главној тачки, случају Рачак, уноси забуну у нашу јавност када је реч о Локвајевом гледишту.
Године 2000, дакле годину дана после варварског бомбардовања наше земље, генерал Хајнц Локвај објавио је књигу „Косовски сукоб – Путеви ка једном рату који се могао избећи“ (Номос, Баден-Баден), док му Ђ. Билбија подмеће да је „чак написао“ књигу „Смернице за један рат“ (!). На ту књигу су ми благовремено скренули пажњу моји (крајње просрпски настројени) аустријски пријатељи: гђа др Илзе Рајнпрехт, г. проф. Вернер Зауер и г. проф. Волфганг Ерва (сви из Граца), поклонивши ми један примерак. Ни за њих ни за мене, нема никакве сумње да је посреди књига која је написана сериозно, аргументовано, документовано, непристрасно и уверљиво. Локвај аналитички описује период од краја новембра 1997. до марта 1999, осврћући се, наравно, и на „масакр“ у Рачку (код Локваја стално под знацима навода, што је већ само по себи речито). Тај опис верно прати емпиријски ток ствари и испод њега би се могао потписати сваки частан и истинољубив аутор. Локвај ту поставља неколико суштинских питања (стр. 50), међу којима и ова: Која је страна имала мотив да „масакр“ почини или прикаже? Како се објашњавају различити подаци о броју мртвих? Како се објашњавају резултати белоруских експерата који очигледно одступају од резултата финског тима? – А о Вилијему Вокеру, „жрецу америчко-натовске ујдурме“, како га Билбија с правом назива, Локвај закључно каже много више неголи да га је само „мрко погледао“, што би Билбији, иначе, било драже. Његово понашање назива непримереним, оно је „изван свих нормалних правила за једну личност са дипломатским статусом у гостујућој земљи“. Локвај му пребацује што се у Рачку појавио с гомилом новинара (податак који се не помиње у званичним извештајима), што није дао да се огради простор и што није спречио недозвољен приступ. Наводим Локваја: „Вокер је југословенске снаге безбедности оптужио само на основу увиђаја и исказа становника села, дао је погрешне податке о мртвима. Такво понашање не би могла да дозволи ниједна држава која има минимум самопоштовања. Ипак, својим пребрзим исказима и судовима Вокер је обликовао суд других организација и влада које су његове ’констатације’, с немарном лаковерношћу, неиспитане преузеле и учиниле основом своје политике.“ Локвају нарочито смета очигледна и злонамерна инструментализација „масакра“ у Рачку зарад додатног заоштравања сукоба и зарад оправдања даље војне ескалације.
Уопште узев, генерал Локвај се не може ставити у исту раван с онима с којима га је, уз недопустиво омаловажавање, упоредио г. Ђуро Билбија. Напротив, Хајнц Локвај се, пишући одговорно и савесно, заснивајући своју анализу на чињеницама, показао као пријатељ истине и баш због тога наклоњен нама. Његова књига је уперена против брзоплетих војних решења којима се, поврх свега, међународно право цинично баца под ноге у име (наводно) морално утемељених „хуманитарних интервенција“.
Не случајно, Локвај је, при крају своје изврсне књиге, чије би превођење и објављивање наша држава требало да подстакне и помогне, у додатку бр. 4 (стр. 178) навео речи које је 25. марта 1999. у Бундестагу изговорио посланик Зелених Ханс-Кристијан Штребеле. Оне гласе: „Са немачког тла су стартовали авиони ‘торнадо’ који управо сада бомбардују Београд. Сматрам то потпуно недостојним за овај Дом… Наша земља се данас бави тим ратом, а немачки Бундестаг о томе ћути и бави се променом стварног права. То не може и не сме да буде истина. Стидим се за своју земљу која сада поново води рат на Косову и која поново баца бомбе на Београд.“
Према ауторима као што је Локвај, према таквим личностима неоптерећеним ни пропагандним лажима ни историјским ресантиманима, морамо се односити с више поштовања и више обзира. И с више обавештености. Дакле, сасвим супротно од начина на који се према њему понео г. Ђуро Билбија.