JEDNO DRUKČIJE MIŠLJENJE O HAJNCU LOKVAJU

Piše: Danilo N. Basta

U 800. broju „Pečata“ objavljen je tekst g. Miroslava Stojanovića o nemačkom generalu Hajncu Lokvaju. Tekst me je veoma obradovao, jer smo mi Srbi Lokvajevi dužnici, pošto je on o nama, povodom Kosova i Metohije i bombardovanja naše otadžbine 1999, pisao istinito i nepristrasno, a samim tim povoljno. Tekst g. Stojanovića vratio me je dvadesetak godina unatrag, kada sam o Lokvaju pisao u „Večernjim novostima“ još 2003, uzevši ga u odbranu od čudnog, teško shvatljivog napada na njega iz pera Đure Bilbije, kojeg inače veoma cenim kao novinara. Pretpostavljam da ga je na polemičku belešku o Lokvaju naveo običan nesporazum. Ipak mi se učinilo da na nju valja reagovati i časnog generala Lokvaja uzeti u zaštitu. Čini mi se da tekst i danas može biti zanimljiv kao svedočanstvo o jednoj blagovremenoj reakciji. D. B.

Godine 2000, dakle godinu dana posle varvarskog bombardovanja naše zemlje, general Hajnc Lokvaj objavio je knjigu „Kosovski sukob – Putevi ka jednom ratu koji se mogao izbeći“ (…) Na tu knjigu su mi blagovremeno skrenuli pažnju moji (krajnje prosrpski nastrojeni) austrijski prijatelji: dr Ilze Rajnpreht, prof. Verner Zauer i prof. Volfgang Erva (svi iz Graca), poklonivši mi jedan primerak. Ni za njih ni za mene, nema nikakve sumnje da je posredi knjiga koja je napisana seriozno, argumentovano, dokumentovano, nepristrasno i uverljivo

U „Večernjim novostima“ od 29. septembra, str. 6, objavljen je tekst Đure Bilbije „Podlost naknadne istine“. Opštoj tendenciji toga teksta nema se šta prigovoriti. Ne ulazeći u Bilbijine sudove o Hansu Bliksu, Džordžu Bušu i Kofi Ananu, hteo bih, međutim, da kažem nekoliko reči o onome što je napisao o Hajncu (ne Hansu, kako Bilbija pogrešno piše) Lokvaju. Po mom mišljenju, on se o generala Lokvaja ogrešio, i to ne samo zbog toga što o njemu govori s visine i, zapravo, uvredljivo („E, taj Lokvaj“, „Isprsio se, eto, her Lokvaj“ i sl.) nego i stoga što o glavnoj tački, slučaju Račak, unosi zabunu u našu javnost kada je reč o Lokvajevom gledištu.
Godine 2000, dakle godinu dana posle varvarskog bombardovanja naše zemlje, general Hajnc Lokvaj objavio je knjigu „Kosovski sukob – Putevi ka jednom ratu koji se mogao izbeći“ (Nomos, Baden-Baden), dok mu Đ. Bilbija podmeće da je „čak napisao“ knjigu „Smernice za jedan rat“ (!). Na tu knjigu su mi blagovremeno skrenuli pažnju moji (krajnje prosrpski nastrojeni) austrijski prijatelji: gđa dr Ilze Rajnpreht, g. prof. Verner Zauer i g. prof. Volfgang Erva (svi iz Graca), poklonivši mi jedan primerak. Ni za njih ni za mene, nema nikakve sumnje da je posredi knjiga koja je napisana seriozno, argumentovano, dokumentovano, nepristrasno i uverljivo. Lokvaj analitički opisuje period od kraja novembra 1997. do marta 1999, osvrćući se, naravno, i na „masakr“ u Račku (kod Lokvaja stalno pod znacima navoda, što je već samo po sebi rečito). Taj opis verno prati empirijski tok stvari i ispod njega bi se mogao potpisati svaki častan i istinoljubiv autor. Lokvaj tu postavlja nekoliko suštinskih pitanja (str. 50), među kojima i ova: Koja je strana imala motiv da „masakr“ počini ili prikaže? Kako se objašnjavaju različiti podaci o broju mrtvih? Kako se objašnjavaju rezultati beloruskih eksperata koji očigledno odstupaju od rezultata finskog tima? – A o Vilijemu Vokeru, „žrecu američko-natovske ujdurme“, kako ga Bilbija s pravom naziva, Lokvaj zaključno kaže mnogo više negoli da ga je samo „mrko pogledao“, što bi Bilbiji, inače, bilo draže. Njegovo ponašanje naziva neprimerenim, ono je „izvan svih normalnih pravila za jednu ličnost sa diplomatskim statusom u gostujućoj zemlji“. Lokvaj mu prebacuje što se u Račku pojavio s gomilom novinara (podatak koji se ne pominje u zvaničnim izveštajima), što nije dao da se ogradi prostor i što nije sprečio nedozvoljen pristup. Navodim Lokvaja: „Voker je jugoslovenske snage bezbednosti optužio samo na osnovu uviđaja i iskaza stanovnika sela, dao je pogrešne podatke o mrtvima. Takvo ponašanje ne bi mogla da dozvoli nijedna država koja ima minimum samopoštovanja. Ipak, svojim prebrzim iskazima i sudovima Voker je oblikovao sud drugih organizacija i vlada koje su njegove ’konstatacije’, s nemarnom lakovernošću, neispitane preuzele i učinile osnovom svoje politike.“ Lokvaju naročito smeta očigledna i zlonamerna instrumentalizacija „masakra“ u Račku zarad dodatnog zaoštravanja sukoba i zarad opravdanja dalje vojne eskalacije.
Uopšte uzev, general Lokvaj se ne može staviti u istu ravan s onima s kojima ga je, uz nedopustivo omalovažavanje, uporedio g. Đuro Bilbija. Naprotiv, Hajnc Lokvaj se, pišući odgovorno i savesno, zasnivajući svoju analizu na činjenicama, pokazao kao prijatelj istine i baš zbog toga naklonjen nama. Njegova knjiga je uperena protiv brzopletih vojnih rešenja kojima se, povrh svega, međunarodno pravo cinično baca pod noge u ime (navodno) moralno utemeljenih „humanitarnih intervencija“.
Ne slučajno, Lokvaj je, pri kraju svoje izvrsne knjige, čije bi prevođenje i objavljivanje naša država trebalo da podstakne i pomogne, u dodatku br. 4 (str. 178) naveo reči koje je 25. marta 1999. u Bundestagu izgovorio poslanik Zelenih Hans-Kristijan Štrebele. One glase: „Sa nemačkog tla su startovali avioni ‘tornado’ koji upravo sada bombarduju Beograd. Smatram to potpuno nedostojnim za ovaj Dom… Naša zemlja se danas bavi tim ratom, a nemački Bundestag o tome ćuti i bavi se promenom stvarnog prava. To ne može i ne sme da bude istina. Stidim se za svoju zemlju koja sada ponovo vodi rat na Kosovu i koja ponovo baca bombe na Beograd.“
Prema autorima kao što je Lokvaj, prema takvim ličnostima neopterećenim ni propagandnim lažima ni istorijskim resantimanima, moramo se odnositi s više poštovanja i više obzira. I s više obaveštenosti. Dakle, sasvim suprotno od načina na koji se prema njemu poneo g. Đuro Bilbija.