Политичке спонзоруше

РЕЗОЛУЦИЈА О СРЕБРЕНИЦИ

Да би се потиснуо формиран наратив о злочину у Гази, за главне креаторе резолуције о геноциду изабрани су стари српски непријатељи, који се надају да ће тако лакше „опрати“ своју мрачну злочиначку прошлост

Када је амерички државни секретар Ентони Блинкен изјавио да су друштвени медији одговорни за распрострањене међународне критике на рачун израелске интервенције у Гази, само је подсетио да је пи-ар њихово средство обликовања јавног мнења, али да им се сада враћа као бумеранг. Отуда идеја о резолуцији о Сребреници у генералној скупштини УН (пошто је пропала на Савету безбедности јер су Руси ставили вето), да се управо њиховом добро опробаном методом денфује израелски злочин у Гази, чијим страхотама дефиниција геноцида (убијане жене, деца, целе породице…) много више приличи него оном у Сребреници. Ето зашто је Сребреница у фокус дошла на „јубиларну 29. годишњицу“.
Резолуција о геноциду у Сребреници би у Генералној скупштини УН требало да „зацементира“ и заокружи причу о „најстрашнијем злочину на европском континенту од Другог светског рата“, уколико буде усвојена гласањем земаља чланица УН. А како ствари стоје – због агресивног лобирања и већ поменутог пи-ара и хоће. Упркос закључку Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у Сребреничкој регији у периоду 1992. до 1995 – да геноцида у Сребреници није било. И Ефраим Зуроф, један од највећих светских стручњака за Холокауст, директор Центра „Симон Визентал“ , поручује да се с појмом геноцида не треба играти, пошто је у питању научни термин и да би означавањем Сребренице као геноцида додатно ослабио значај тог појма, који служи као важно упозорење човечанству о опасностима ратова и сукоба. „Да су Срби намеравали да изврше геноцид, побили би све босанске муслимане окупљене у Сребреници“, изјавио је Зуроф.

ПОСТОЈЕЋА РЕЗОЛУЦИЈА Колико се ради о политичком и непринципијелном потезу показује и Резолуцији Генералне скупштине бр. 69/323 из 2015. године, којом је међународна заједница усагласила јединствени датум, 9. децембар, када се одаје почаст свим жртава геноцида ма где да се он догодио.
У нацрту ове изненадне резолуције се тражи да се безрезервно осуди свако негирање геноцида у Сребреници и подстакну чланице УН да чувају утврђене чињенице, а да кроз своје образовне системе развијају одговарајуће програме, како би се спречило негирање геноцида у будућности.
Иако главни ментори ове резолуцији говоре да она није уперена против српског народа већ да је то „пут сећања и помирења“, чак и међу њима провејава теза, што у ствари и треба да буде порука Србима и Србији, да Србија поново буде оптужена за „учешће у рату у Босни и Херцеговини“, уз евентуално потраживање ратне одштете, док би ентитет Република Српска био изложен удару и укидању као „плод геноцида“, чиме би се потпуно разградио Дејтонски споразум и, под притиском, створила унитарна Босна и Херцеговина.
Нису случајно за главне иницијаторе, односно „спонзоре“ резолуције о Сребреници изабрани баш Немачка и Руанда, земље које су и саме починиле геноциде. Немачка је од почетка „растакања“ Југославије имала значајну улогу, као што је сада има у БиХ (преко илегалног намесника Кристијана Шмита) и на КиМ кроз немачко-француски споразум. Тек њена прошлост није занемарива. Поред Холокауста над Јеврејима, Немачка, која предводи акцију у УН, тешке злочине геноцида починила је и над Србима. То је земља која је у једном веку извршила четири агресије против српског народа: Први и Други светски рат, бомбардовање Републике Српске 1995. и НАТО агресија на СРЈ 1999. године. Познато да је Немачка извршила геноцид у Јасеновцу, Јајинцима, Крагујевцу, Краљеву, Нишу, на Бањици, Старом сајмишту…
Што се тиче Руанде, за њу се везују две актуелне ствари. Прва је овонедељно усвајање тзв. Предлога закона о Руанди у британском парламенту који дозвољава Великој Британији да пресели илегалне мигранте у ту земљу. А својом трагичном историјом и улогом европских колонизатора, Руанда је постала псеудоним за злочине и универзални симбол насиља. Руанда је глобално постала позната 1994. године, када је цео свет био запањен масакром који је ескалирао у априлу 1994 – према проценама тада је за само 100 дана зверски убијено 800.000 до чак милион људи. Руанда је, иначе, најнасељенија континентална афричка држава, са више од 10.000 становника по квадратном километру. А сада ће примити и мигранте из Британије.
У креирању текста учествују и САД, Албанија, Босна и Херцеговина (бошњачки део мисије БиХ при УН самостално, без одлуке Председништва БиХ, ради на новој резолуцији о Сребреници), Чиле, Финска, Јордан, Нови Зеланд, Турска…
Према последњим информацијама, укупно 32 државе чланице Уједињених нација одлучиле су да буду коспонзори резолуције, односно да учествују у њеној изради, обликовању и даљем лобирању за њено усвајање. А да парадокс буде већи, међу њима су Хрватска и Бугарска.
Хрвати су нас „задужили“ још у Првом светском рату, када је њихова „Вражја дивизија“ починила невиђене злочине у Мачви 1914. године. Већ у Другом светском рату имали су Јасеновац, као Аушвиц Балкана, концентрациони логор за истребљење Срба, Јевреја и Рома који се простирао на 240 квадратних километара, док је површина нацистичког Аушвица била шест пута мања. Сем што је логор у НДХ био неупоредиво већи од поменутог у Пољској, далеко јаднији био је, кажу истраживачи, и живот његових затвореника због бруталности чак 57 начина убијања логораша. У тадашњој окупираној Европи само је НДХ имала специјализоване логоре смрти за српску, јеврејску и ромску децу. У НДХ логорима је близу милион пострадалих, око 74.000 српске, јеврејске и ромске деце брутално убијено, укључујући и одојчад. Посебно у логору смрти Јасеновац, где их је страдало 19.432, а од 3.000 у Јастребарском, око 1.000 деце убијено је или им је украден идентитет.

РЕЗОЛУЦИЈА О УСТАШКОМ ИНФАТИЦИДУ Управо је у Београду одржана права међународна научне конференција о озлоглашеном усташком логору, уз научнике и стручњаке из Индије, Израела, Америке, Канаде, Норвешке и Србије. Револтирани због резолуције у Сребреници, на конференцији су предложили да се УН на Дан победе 9. маја, достави Резолуција о усташком инфатициду у НДХ над српском, јеврејском, ромском децом у дечјим логорима смрти од 1941. до 1945. године. Резолуцијом је предложено да се 28. април прогласи даном геноцида над Србима, у знак сећања на први усташки геноцид у Гудовцу код Бјеловара 1941, а имајући у виду да су већ усвојени 8. април, као Дан ромског Самударипена, и 18. април, јеврејски Дан Холокауста – док дан србоцида још не постоји. У првој тачки овог документа констатовано је да је у тадашњој окупираној Европи „само НДХ имала специјализоване логоре смрти за српску, јеврејску и ромску децу“.
У геноциду над Србима у оба светска рата истакла су се и наша „православна браћа“ Бугари. Уз аустроугарске, и бугарски злочини над српским становништвом су имали обележја организованог и систематског прогона и терора који је спровођен не само у циљу војног и политичког сламања већ и биолошког истребљења српског народа.
Хроничари бележе да је циљ бугарске политике био бугаризација источне, јужне и старе Србије. У ту сврху је депортовано неколико десетина хиљада људи, жена и деце у логоре, вршени су масакри и ратни злочини над цивилима, низ села је потпуно уништен, одређене категорије становништва посебно су таргетиране, са циљем да се истреби српско становништво.
Тада су у Бугарској основана 22 логора у које су интернирани Срби. Највеће депортације Срба у логоре догодиле су се 1917. године, после Топличког устанка, када је уследила страшна репресија бугарске војске. Према неким проценама, само у том периоду након Топличког устанка убијено је око 20.000 Срба, а око 60.000 Срба је депортовано у логоре. Истовремено, у логоре су одвођени не само ратни заробљеници, већ и цивили, што значи да је постојала намера да се Срби истребе. О таквој намери говори и изјава тадашњег премијера Бугарске Васила Радославова: „Србија може да се обнови, Србија може да се увећа после рата, али у Србији више неће бити Срба.“
Већ током априлског рата 1941. бугарски фашисти прелазе нашу границу заједно са својим савезницима Немцима и окупирају делове Вардарске и Моравске бановине, односно данашњу источну Србију и Северну Македонију (након пада Италије у септембру 1943. Бугари ће уз Немце окупирати готово целу Недићеву Србију до Дрине, а преузеће и данашњу западну Северну Македонију, делове Метохије и Косовско Поморавље од Италијана).
Давне 1942. године, 17. фебруара, Бугари су побили по неким проценама чак 90 процената укупног становништва места Бојника и околине. По стопи страдања у Другом светском рату, бугарски злочини у Бојнику могу да се пореде једино са Пребиловцима. У августу 1941. хрватске усташе су у том херцеговачком селу побиле 826 од укупно 994 Срба и то углавном жена, деце и стараца, где је већина била бачена жива у јаму Голубинку.
У свету се иначе учи да је највећи масакр током Другог светског рата извршен у француском месту Орадур сјур Глан које је бројало око 2.000 становника у јуну 1944. године када су немачки окупатори побили 642 цивила (углавном жена, деце и стараца). Зашто се не учи о Пребиловцима и Бојнику у којима су побијени искључиво Срби, ни до данас није познато. Многи ће рећи да су државе Србија и Бугарска у добрим и пријатељским односима. У светлу бугарског коспонзорства резолуције о Сребреници, неки са иронијом говоре да Срби одлазе на бугарске планине и море, на зимовања и летовања, негују добре суседске односе с православном браћом. Да се злочини вршени наменски и систематски са циљем бугаризације српског народа слабо помињу. Као да су Срби опростили све злочине. Заузврат, Бугари су 1941. године срушили малу цркву костурницу подигнуту у спомен жртава које су стрељане и на други начин убијене у Сурдулици. Ови иронични циници ће нагласити да ова два народа, српски и бугарски, повезује култура заборава: Бугари чине све да се забораве злочини које су вршили над Србима, а Срби чине све да се забораве српске жртве које су мучки побили Бугари.

СЛОМИТИ СРБЕ Спонзорство или коспонзорство, тек матрица Колективног запада је иста као и њених нацистичких и фашистичких претходника – политички, географски и геостратешки. А резолуција о геноциду у Сребреници, како је то најбоље оценио министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров, има за циљ да се сломе Срби. „Немогуће је објаснити чиме се на практичном плану руководе Европљани док гурају ту идеју, осим једним разлогом: Срби су превише својеглави. Срби су превише самостални у свом понашању, не покоравају се захтевима да се придруже санкцијама против Русије, неће да признају независност Косова, не желе да Косово буде члан међународних организација. А за Запад је то сада фактички ултиматум Београду“, истакао је Лавров у интервјуу за бањалучку телевизију АТВ.
Зато су са Запада толики притисци на српско окружење, од Словеније до Северне Македоније да подрже резолуцију о Сребреници. Притисак се врши чак и на Црну Гору, чија влада је изгласана и српским гласовим, а која се сада копрца, покушавајући да своје компромитовање ублажи наводним амандманима на резолуцију које ће предати посредовањем САД, као је незванично потврђено за портал РТЦГ из тамошње владе. Према писању портала први амандман гласи: „… понављајући да је кривица за злочин геноцида индивидуализована, те се не може приписати било којој етничкој, верској или другој скупини или заједници у целини…“ Други амандман гласи: „… потврђујући неповредивост општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини у свим његовим одредбама…“
Није јасно ни шта ће Влада Црне Горе урадити ако се њени амандмани не усвоје, хоће ли гласати против резолуције? Премијер Милојко Спајић још се не оглашава о том питању, мада је очигледно да се врши дипломатски притисак, нарочито од Немачке, коју је Спајић недавно и посетио, а која је и главни иницијатор ове резолуције.
Превише је индикатора који говоре о недобронамерности ове резолуције, њених „спонзора и коспонзора“, односно главних ментора и иницијатора. За коју чак ни формално нису испуњени услови – није консултован српски члан Председништва БиХ, прескочен је Савет безбедности УН, као и то да су досад одлуке о таквим питањима увек доношене консензусом који тренутно у УН не постоји. Међународно право је у расулу, што некоме одговара. Али не задуго.