ЈЕДИНСТВО НЕБА И ЧОВЕКА – ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА МЕРА ЗАЈЕДНИЦЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ БУДУЋНОСТИ

Због чека колективни Запад одбија сваку могућност постојања света заснованог на међусобном поштовању, обострано корисном развоју и међусобном немешању унутрашње послове?

Чак и у 21. веку, колективни Запад Кину наставља да мери властитим, често хладноратовским аршинима. То значи да САД и њихови савезници све време добијају погрешан резултат. Што је најгоре, тај погрешан резултат се, кроз медијске садржаје и изјаве „експерата“, остатку планете пласира као аксиом који нико не сме или макар не би требало да доводи у питање. Такав „аксиом“ већ сада имамо када је посреди Изјава о продубљивању и подизању свеобухватног стратегијског партнерства и изградњи заједнице Србије и Кине са заједничком будућношћу у новој ери, коју су у Београду, прошле недеље, потписали Александар Вучић и Си Ђинпинг.
 
ЕКСПРЕСНИ НАПАД НА СПОРАЗУМ Истини за вољу, западњачки медијски и политички наратив не брине толико заједница Србије и Кине, колико „нова ера“ која је, нарочито у њиховој визури, еуфемизам за мултиполарни свет.
Због тога је западњачки медијски и политички наратив експресно, док се кинески председнички авион још одвајао од терминала београдског аеродрома, почео запањено да објашњава да је заједница заједничке будућности, којој је Србија прва међу европским државама приступила, „нека врста свеобухватне и тешко оспориве, али и бесмислене формуле“ (Жан Пјер Кабестен).
На сличан начин тај медијски и политички наратив својевремено је, подсетимо, говорио и о пројекту изградње економских коридора дуж путева свиле, који је познат као иницијатива „Појас и пут“
Према западњачком, у овом случају Кабестеновом виђењу, заједница заједничке будућности (судбине) човечанства је знак симболичког и дипломатског усклађивања који је важан Пекингу, али не толико и кинеским партнерима.
„Они често упадну у замку, не схватајући да је то начин промовисања кинеске моћи и утицаја којом се јача њена симболичка и реторичка моћ. Уједно је то и стратегија да се легитимише кинески политички систем и обришу политичке или идеолошке разлике између кинеске диктатуре и осталих система, попут демократије“, навео је Кабестен, признајући, додуше, да су неке од агенција Уједињених нација и сам генерални секретар поменуте светске организације међу првима подржали ову кинеску формулу, али да већина западних земаља, за сада, то одбија да учини.
У Кабестеновој анализи идеје о заједници заједничке будућности (судбине) човечанства, односно у овом случају Србије и Кине, има доста француског одраза у историјском огледалу односа те земље са Кином, односно свирепог француског насиља над том земљом и бесловесне пљачке, у не баш тако давној прошлости.
Запад ће радије покушавати да дисквалификује и промени кинески политички систем, како би ставио под контролу тамошња природна богатства и тржишта, него што ће се помирити са чињеницом да тамо постоји законит систем који са њим не дели све вредности.

У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ ББС Ненад Стекић са Института за међународну политику и привреду изјавио је, истим поводом, да идеја о заједници заједничке будућности није нова и да се на њу надовезују две засебне иницијативе: Глобална безбедносна иницијатива – као антиблоковска, јер позива земље да се не сврставају у војне савезе, попут НАТО-а, и Глобална развојна иницијатива која подстиче равномернији развој различитих региона.
„Генерални секретар Уједињених нација је развојну иницијативу прогласио иницијативом од општег значаја за читаво човечанство. Она има неколико принципа, неки су помало чудни – хармонија између људи и природе“, рекао је, наводно уз осмех, Стекић за Би-Би-Си.
„Иако већ окупља 150 земаља и вредност пројеката се мери билијардама долара, Пекинг има још веће планове за нову верзију античког кинеског Пута свиле, који би могао да буде темељ глобалне заједнице заједничке будућности“, навео је Би-Би-Си.
„У два документа, објављена 2022. године, Кина је саопштила да ће њен облик глобализације бити праведнији и мање осуђујући од оног који воде хегемоничне западне силе које хоће игру у којој нико не добија. Далеко од тога да тражи доминацију, како кажу критичари, Кина тврди да помаже другима да успеју у потрази за сопственим успехом. Овај пекиншки експеримент је моћно оружје за ширење утицаја, али питање је да ли свет жели светски поредак предвођен Кинезима, написала је тим поводом новинарка Би-Би-Си-ја“, Теса Вонг.
 
НАСТАВАК ТРОМИЛЕНИЈУМСКЕ ТРАДИЦИЈЕ Посматрано из угла света насталог на плодовима експлоатације колонија, који траје неколико векова и чија је круна индустријализација, тријумф у Хладном рату и продор у област високих технологија са уклањањем традиционалних вредности, НР Кина, формално настала 1949. године, заиста на први поглед изгледа као млађи брат ком слободно можемо да ударамо „чвегере“.
Када, међутим, прецизнијим мерењем НР Кине утврдимо да је она само савремена конфучијанска екстензија, управо наставак тромиленијумске кинеске цивилизације, подсмех идеји хармоније у међусобним односима, или у људским односима према природи, односно хармонији неба, престаје то да буде.
Идеја заједнице заједничке будућности дубоко је укорењена у кинеској цивилизацији и традицији. Стога се она не може измерити, ни објаснити фразама, попут оних да су Си Ђинпинг и Вучић почели да владају исте године и да обојица сузбијају слободе и да је Кина комунистичка деспотија.
Запад се за кинески концепт изградње заједнице заједничке будућности заинтересовао, заправо, тек 2017. године, током Сијевог троипосатног обраћања Свекинеском националном конгресу. Си је тада, негде пред крај свог опсежнот излагања, говорио о придруживању путу мирног развоја и изградњи заједнице заједничке судбине човечанства.
Хроничари кинеске политичке сцене наводе да је Си први пут идеју изградње заједнице заједничке будућности поменуо још 2013. године, али то у суштинском смислу није важно због тога што је Си 2013. године био „конзервативац“ ком су прогнозирали лош политички учинак.

ГЛОБАЛНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ОБЈЕДИЊЕНЕ ИДЕЈОМ Четири године касније, када је Кина избегла замку средњег нивоа развијености и жустро ступила у производњу високотехнолошких и висококвалитетних производа и услуга, односно када је њена армија постала заиста респектабилна сила, идеја о изградњи заједнице заједничке будућности човечанства Западу више није звучала наивно.
У философском смислу, идеја изградње заједнице заједничке будућности или судбине човечанства, како се такође преводи, није ипак потекла од Си Ђинпинга. Можда је боље рећи да је у његово време Кина досегла политичку и економску могућност да своје глобалне иницијативе обједини таквом једном идејом, која није нова.
Бивши председник, Ху Ђинтао, управо је ову идеју, до душе у контексту односа са суседима, поменуо у свом излагању на партијском конгресу 2012. године, када је Си Ђинпинг, заједно са покојним премијером Ли Кећијангом, дефакто изабран за кинеског вођу.
Сијева идеја о заједници заједничке будућности (или судбине) човечанства није плод потенцијалне кинеске хегемоније у свету и над светом, јер је та идеја настала и у својој основи пласирана у време када је НР Кина била далеко, а ни сада није близу позиције да унилатерално пресуђује и одлучује у целокупним међународним односима.
Посреди је нешто друго.

ПОДСМЕХ ЗАПАДА Кини је потребан мир, стабилност и међусобно поштовање, да би њена економија функционисала и подмиривала потребе њеног становништва и националног, те светског развоја, што Кинези често истичу.
Отуда потиче „бесмислено“ кинеско инсистирање на дуготрајном миру, концепту заједничке безбедности, међусобној користи, заједничком развоју и очувању животне средине.
Када се један од поменутих саговорника Би-Би-Си-ја наводно цинично насмејао хармонији човека и природе, он очигледно није разумео у целини идеју кинеске хармоније, односно Хармоније неба и појам природе у њој.
Чак и када појам природе у овом случају разумемо на еколошком нивоу, то што је Кина релативно касно прошла кроз један нужан, али у еколошком смислу мучан период индустријализације и индустријске производње, баш као и развијене земље Запада неколико деценија раније, не значи да она није одана идеји хармоније са природом у ужем смислу.
Принцип изградње хармоније са природом непрекидно је присутан у кинеским плановима, па ће неко ко, на пример, данас отпутује у Пекинг лако уочити да кинеска престоница има чист ваздух, за разлику од пре десетак година.
Није, дакле, питање само шта је данас, већ чему тежимо.
Допало се то некоме или не, а духу похлепе и згртања богатства се то вероватно не допада, идеје мира, слоге међу људима, хармоније, доброте, благости и помирења дубоко су укорењене у кинеској цивилизацији и култури.
Уколико више није у прилици да пљачка и бомбардује кинеску цивилизацију и њене принципе, као што је био у прилици током 19. и почетком 20. столећа, Западу сада остаје само да исмева ове принципе, што он и чини, нарочито кроз своје медијске наративе.

СВЕТ КАО ЗАЈЕДНИЦА Џаохе Чен са Лин-ји универзитета у Шандунгу наводи тим поводом да је кинеска традиционална култура, заправо, корен идеје о заједници заједничке будућности, односно судбине целог човечанства.
„Она је репродуковала своју суштину која је ‘јединство између неба и човека, које иде правим путем’, ‘свет је као једна заједница, Велика хармонија света’, ‘Хармонија ће бити награђена, земље се могу координирати’, ‘љубазност је, али не и додворавање, узимање у обзир две крајности да би се одредила суштина’, и ‘доктрина средње вредности: ићи изван ње је једнако погрешно као и не стићи до ње’. Ово је наслеђе, промоција и процват кинеске традиционалне културе, и долази у једну континуирану линију са савременом независном спољном политиком мира, стратегијом отварања узајамне користи и вин-вин и тако даље“, навела је Џаохе Чен.
Укратко, јединство између неба и човека оличено је у идеолошком систему конфучијанизма, таоизма и будизма, који отелотворује суштинску вредност и духовну суштину кинеске традиционалне културе.
„Јединство између неба и човека“ подразумева да је универзум органско јединство циклуса живота, све ствари између Неба и Земље су алелопатије, и крећу се између силе и мекоће; процеси живота су праћени животом и смрћу, крећу се и почињу изнова. Све је међусобно повезано, интерактивно и рођено, нека вас површина форме не збуни и запречи. Они делују у складу са објективним законима постојећег деловања и увек истражују сопствену урођену природу, порекло живота и на крају усмеравају живот у идеално стање бесмртности, саосећања и вечности“, наводи помало мистично Џаохе Чен.
 
КОНФУЧИЈЕ И МЕНЦИЈЕ Посматрано из кинеског угла, према интерпретацији Џаохе Чен, у специфичној друштвеној пракси јединство неба и човека, које је темељ политичке идеје о заједници заједничке будућности, од људских бића захтева да свесно следе закон развоја и деловања универзума, да поштују природну послушност (природну, нап. аут.), разуман развој, очување и заштиту, уравнотежено коришћење. Појединци треба да негују своју изворну природу, да пронађу своје право ја, да се врате истини, да буду братски и саосећајни. Групе треба да буду поштене и од поверења, да буду љубазне, љубазне и приступачне, амбициозне и великодушне. Власт треба да буде оријентисана на људе, да влада врлином, добронамерни и обогаћујући људи, логична администрација и сложни људи. Држава треба да буде једнака суверенитету, међусобном поштовању, међусобном ненападању и мирном суживоту. Другим речима, Небо, Земља и Човек треба да коегзистирају једни са другима и да заједно одржавају хармонију и јединство универзума као целине.
Конфучије је схватио да су „сви унутар четири мора (света) његова браћа“. Менције је, такође, поменуо да је „привржен својим родитељима и дивно расположен према људима уопште“. Менције је љубазан према људима уопште, а љубазан и према створењима.
Џаохе Чен нас подсећа да су они прихватили свет као своју дужност, и зависно од света, као велика породица, заговарали су љубав својих најмилијих према свим људима у целом друштву. У опис добре визије „Велике хармоније света“ они стављају „велику хармонију“ и „корист народа“, „богаћење народа“, „уверавање народа“ и тако блиско повезане, пуне бескрајне чежње за светлу будућност човечанства.
„Они су поштовали ‘истраживање ствари, проширење знања, искреност мисли, исправљање срца, самокултивацију, уређење породице, управљање земљом и поредак света’. Жељни су (били) да елиминишу друштвена зла и скривене замке, да би био постигнут идеални циљ ‘велике хармоније’ у друштву.“
 
КОЈИ ЦИЉ НАМ ЈЕ БЛИЖИ? Циљ који нам се успостављањем мултиполарног света нуди на Истоку је древни кинески идеал „велике хармоније“, нама читљив и препознатљив кроз идеју саборности и улоге коју бисмо, сагласно нашој традицији, требало сви да имамо у Васељени.
Алтернатива томе је екстраховање материјалне вредности, као једине аутентичне и релевантне вредности човечанства, у чије име можда није до краја етички оправдано у теорији, али јесте практично и стога дозвољено, ликвидирати или поробити цивилизације домородаца у Јужној и Латинској Америци, као и племена домородаца Северне Америке, Африке, извршити геноцид у Индији и многим другим земљама, искључиво ради згртања богатства.
Кина износи идеју о изградњи заједнице заједничке судбине целог човечанства, међу којима је „доктрина средине“ један од главних метода. Кинеска традиционална култура верује да је „савршена врлина која је у складу са доктрином средине“.
Наглашава правичност и мир, и непристрасност, тежећи царству мира и хармоније који „нека стања равнотеже и хармоније постоје у савршенству, а срећан поредак ће превладати на Небу и Земљи, и све ће се хранити и цветати“. Конкретно наступа као животни принцип да „не треба да чиниш другима оно што не би желео да се чини себи“, и „желиш да будеш утврђен, тражи и да успоставиш друге; ако желите да будете увећани сами, настоји да увећате и друге“. Оно мора одлучно да стане на крај екстремном феномену „прећи преко је исто тако погрешно као и заостајати“, јер ће „прелазак“ и „остајање“ уништити стање јединства „хармоније“.

ДРАГОЦЕНО ИСКУСТВО Кинези, наиме, дубоко верују да онај ко се претвара да је добар, а у ствари влада силом, може можда да влада „кнежевином“, а да је онај који практикује доброчинство врлинама истински владар империје.
Џаохе Чен у свом научном раду цитирала је британског историчара и филозофа Арнолда Тојнбија који је рекао да је уједињење начин да се избегне колективно самоубиство човечанства. Следећи ту идеју, Џаохе Чен сматра да је Кина позвана да, сагласно миленијумима своје цивилизације, свету легитимно понуди своје драгоцено искуство, сабрано у идеји о заједници заједничке будућности.
При томе је веома индикативно то што колективни Запад саму идеју заједнице заједничке будућности покушава да дисквалификује у старту, слично, да поновим, као што је то чинио са иницијативом „Појас и пут“ или као што је пре неколико година прогнозирао велики крах кинеске привреде.
Заједница различите будућности, свеједно, не звучи ни лепо, стога ни добро, па ни логично. Уколико не верујете себи, иако би требало, питајте северноамеричке Индијанце, људе у Конгу или потомке робова у САД.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *