БАЛШИЋА ПРОКЛЕТСТВО

Црна Гора и резолуција УН

Од већ успостављеног евроатлантског наратива не одступа ни нова власт у Црној Гори, а изражавањем подршке наметнутој резолуцији у УН буди историјска сећања на не баш славне делове своје даље и ближе прошлости

Кад год се помене Црна Гора и издаја, у Србији се сете Балшића и њиховог недоласка у Бој на Косово. Иако је један од те лозе,Ђурађ II Страцимировић Балшић (1385-1403) био је ожењен Јеленом, кћерком српског кнеза Лазара Хребељановића, није учествовао у Косовској бици, jer je три године пре Косовског боја постао турски вазал, и то – уговором са Турцима из 1386. Године (неки тврде тајно склопљеним) . Хроничари бележе да је те исте 1386. године, Ђурађ Други Страцимировић као вазал подстицао упад Турака у Босну, а потом и учествовао са Отоманима у нападу на босанску територију Твртка Првог. Исто се десило и следеће 1388. године, када је господар Зете, опет као вазал, учествовао у другом нападу Турака на Босну, што је заиста куриозитет јер је већ следеће године био Косовски бој.

Додуше, нити су се они  пре шесто и нешто година називали Црногорцима, нити су данашњи Ђетићи сви тог порекла, али се средњовековна прошлост „српске“ Зете данас оживљава на болан начин. Присетимо се, рецимо, пописа становништва у Црној Гори. Пре сто година, тачније 1921. године се 92,96 одсто од укупног становништва Црне Горе изјаснило да етнички припада Српском народу. У тих сто година у Црној Гори није било масовнијих сеоба, али резултати пописа драстично су се мењали и представљају, у ствари, слику политичких кретања на релацији Црна Гора – Србија. Један народ – српски, час се појављивао час нестајао у истој држави, у истим границама.

Све до 1948. године удео српског народа у укупном броју црногорског становништва износио је преко 90 одсто. Тешка голооточка 1948. година број Срба у Црној Гори своди на немогућих 1,78 одсто и фабрикује Црногорску нацију која по голооточком попису чини 90,67 одсто становништва Цне Горе. У новије време, од девет одсто Срба 1991. године, догурали су до 32 одсто 2003. године, када је Црногораца било 43 одсто, а највише се грађана изјаснило да говори српски језик, њих 63 одсто. Данас, још не знамо тачне резултате последњег пописа иако је од њега прошло шест месеци. Као да по сваку цену желе да проценат Црногораца буде преко 50 одсто и да буду већински народ…

АНТИСРБИЗАМ

Ако се подсетимо наше ближе прошлости, братска Црна Гора се 2006. године одваја од Србије у самосталну државу, да би већ две године касније Ђукановићеви Монтенегрини, заједно са (Северном) Македонијом, признали једнострано проглашену независност Косова. Сви добро знамо зашто је Ђукановић био лојалан евроатлантизму (2017. Црна Гора је постала и чланица НАТО савеза) и овим непријатељским чином према Србији, не само стао уз западне силе које већ више од три деценије киње и кажњавају Србију, већ покушао и да потпуно расрби Црногорце, иако се некада и сам дичио српством и српским пореклом.

Тек у последњих неколико година, после вишемесечних литија против Ђукановићевог закона о слободи вероисповести и његовог рушења на изборима то се мења, али не задуго. Иако је актуелни премијер Црне Горе Милојко Спајић, чија влада је изгласана и српским гласовима, пре годину дана изговорио да је „Србија за Црну Гору много више од суседа“, да се Ђукановић „није понашао ни као да смо суседи“ и да очекује „да ће Црна Гора и Србија отворити нову страницу у својим односима, која ће бити од обостраног интереса и уз пуно уважавање“, годину дана касније изјављује да ће Црна Гора подржати резолуције о дану сећања на геноцид у Сребреници и гласати за њено усвајање.

Овим чином црногорски премијер не само да је прихватио наметнути наратив изједначавања Срба с нацистичком Немачком и монструозним Холокаустом и случајем геноцида Хута над Тутсима у грађанском рату у Руанди, у коме је на бруталан и зверски начин убијено скоро милион људи, већ омаловажава и дезавуише све што је Србија учинила у вези овог гнусног и морално неприхватљивог злочина. Од усвајања скупштинске Декларације о злочинима у Сребреници, преко низа доказа и докумената о том злочину, до Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у Сребреничкој регији у периоду 1992. до 1995, која је утврдила да геноцида у Сребреници није било. Управо је израелски амбасадор у Србији Јахел Вилан ових дана изјасвио да Израел никада није прихватио да се злочин у Сребреници назове геноцидом и да би по том питању требало веровати значајним и важним ауторитетима и историчарима као што су Ефраим Зуроф, Јехуда Бауер или Гидеон Грајф. Према Вилановом мишљењу, коришћење термина геноцид у случају Сребренице је погрешно и даје искривљену слику о догађају.

У покушају да компромитовање овим антисрпским ставом ублажи и умири све озлојеђене, од Подгорице до Београда, Спајић предлаже амандмане на резолуцију, којима би требало да се нагласи индивидуализована кривица за злочин геноцида, како би се наводно избегла осуда целог српског народа, као и неповредивост општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, боље рећи Дејтонског споразума, као заштите опстанка Републике Српске.

Наиме, Спајић је објаснио да се увек залагао за прозападни курс, што, како је рекао, није никаква тајна, те да ће гласати за резолуцију о Сребреници. „Немамо проблем да то урадимо. Влада ће о томе расправљати, али мислим да је то излишно спомињати јер смо се споразумно обавезали да водимо проевропску политику“, рекао је Спајић и као „главни аргумент“ навео: „Та резолуција ће се усвојити, зато што су велике силе стале иза те резолуције.“

ПРЕТХОДНИЦИ

Овакви ставови и понашање су само наставак антисрпских потеза  које је отпочео претходни режим Мила Ђукановића. У његово време донета је Резолуција о Сребреници у црногорској скупштини, слате су делегације на прославу “Олује” у Хрватску, да би тај ритам наставио и Здравко Кривокапић (такође на власт дошао захваљујући литијама и гласовима Срба) у чије време је донета још једна резолуција о Сребреници у парламенту.

Занинмљиво је да су баш „Мајке Сребренице“ аболирале бившег црногорског председника Мила Ђукановића сваке одговорности за српски „геноцид“ у Сребреници и истовремено решиле вишегодишњу дилему да ли је Ђукановић у лето 1995. дао гориво за српске, односно тенкове РС око Братунца, односно Сребренице.

И у јеку расправе у Скупштини Црне Горе о разрешењу министра Владимира Лепосавића, под оптужбом да је „негирао геноцид у Сребреници“, „Мајке Сребренице“ биле су гошће Ђукановића у Црној Гори. Председница Удружења Мунира Субашић, позната по својевременој изјави да је Анте Готовина, један од главних актера хрватског прогона Срба у „Олуји“, њен „омиљени генерал“, захвалила је Ђукановићу за поруку коју је упутио поводом 25. годишњице „геноцида у Сребреници“, исказујући наду да ће га „и други попут Црне Горе недвосмислено осудити“. Са своје стране, председник Црне Горе одао је „Мајкама Сребренице“ „признање за херојски важан посао са посебном моралном тежином“.

Архиве помно бележе да је две године касније, јула 2023, Ђукановић тада као бивши председник Црне Горе поново упутио поруку „Мајкама Сребренице“ саопштивши да „искрено жали и саосећа са породицама жртава и преживелим у „геноциду“ у Сребреници, најмрачнијој страници послератне историје нашег региона и Европе“. Ђукановићева порука била је тада у неку руку узвратна, пошто су три месеца раније, уочи другог круга председничких избора у Црној Гори на којима је Јаков Милатовић до ногу потукао Ђукановића, „Мајке Сребренице“ позвале грађане Црне Горе да 2. априла подрже актуелног председника Мила Ђукановића. „Само пут којим Мило Ђукановић води државу може наставити те добре односе које смо изградили“, саопштиле су тада „Мајке Сребренице“.

Уколико Подгорица, као што је најавио премијер Црне Горе Милојко Спајић, подржи Резолуцију о Сребреници пред Генералном скупштином Уједињених нација којом се Србима лепи етикета геноцидног народа, односи две државе биће трајно нарушени, поручио је премијер Србије Милош Вучевић. „Tо што се Влада Црне Горе споразумно обавезала да води проевропску политику и како је рекао Милојко Спајић да му није никакав проблем да призна да је у Сребреници био геноцид, не видим као пријатељски гест пријатељске државе“, изјавио је премијер Вучевић

Уместо да се направи потпуни отклон од резолуције у Сребреници, у Скупштини Црне Горе је на предлог лидера Нове српске демократије Андрије Мандића покренута иницијатива да се усвоји резолуција о геноциду у Јасеновцу, за коју ће Спајић рећи да је политички мотивисана и да, уместо владе, предлог треба да направи парламентарна већина.

Такву „компромисну меру“ председник Републике Српске Милорад Додик је оштро, у свом стилу, оценио као срамним чин Црне Горе да подржи резолуцију о Сребреници и истакао да Јасеновац и Сребреница нису упоредиви. „Нисам очекивао да ће Црна Гора наставити тако бруталну политику према Србима. Пре су признали тзв. Косово, имају неки однос према БиХ, не рачунајући да је ту и Република Српска. Српска подржава српски народ у Црној Гори. Он је тамо потлачен са становишта политике Ђукановића, али видимо да и сада нису побољшане околности и слободе за наш народ. Јасеновац и Сребреница се не могу ни са једне стране упоредити. И ми треба да избегнемо ту замку упоређивања. Они тако желе да дају значај Сребреници, а не да одају почаст и пијетет страдалима у Јасеновцу. То треба да престане. Јасеновац је сам по себи стравичан“, навео је Додик.

СРПСКО НЕЈЕДИНСТВО

Рекло би се да ни српски корпус у Црној Гори није јединствен око овог питања. Док су се Демократска народна партија (ДНП) и њен лидер Милан Кнежевић јасно изјаснили да би гласање за резолуцију могло уздрмати владајућу већину, уз најаву да ће размотрити подршку Влади, шеф црногорског парламента и лидер Нове српске демократије Андрија Мандић имао је много мекши став. Он сматра да овај документ не би требало да доведе у питање опстанак Спајићеве владе, јер би, по њему, погубнији био повратак ДПС на власти. У ДНП констатују да је „ставом Спајића грубо нарушен коалициони споразум којим је јасно прецизирано да нова извршна власт неће потенцирати и отварати теме које ће нас делити по националним, верским и идеолошким шавовима“, а њен лидер Кнежевић је позвао да Црна Гора прва у Уједињеним нацијама предложи Резолуцију о геноциду у Јасеновцу, и да осуди убијање најмање 700.000 Јевреја, Срба и Рома од хрватског народа који су били у усташким формацијама и у тзв. независној држави Хрватској, посебно апострофирајући да „кад се говори о хрватским злочинима, онда се увек каже усташки, кад је реч о немачким то су увек нацистички, само кад се говори о Србима, онда су то српски злочинци“.

Док ће председник црногорске скупштине Андрија Мандић, на церемонији Дана сећања на жртве злочина у Јасеновцу, у Доњој Градинки поручити да су они подржали и подржавали до сада ову владу зато што је алтернатива била онима што су нас протеривали на тракторима и човеку који је био симбол антисрпства у читавом региону. „Ми ових дана вршимо притисак на премијера Спајића и владу да одустану од најављене одлуке да у УН подрже Резолуцију која је уперена против српског народа, Републике Српске и Србије и наставићемо то да радимо“, нагласио је Мандић.

У самој Црној Гори оцењују да ће, за разлику од претходне две резолуције, оне ДПС-а и владе Здравка Кривокапића, ова последња, коју хоће да подржи Влада Милојка Спајића, оставити много дубљи траг на будуће односе Србије и Црне Горе него ли прве две срамне резолуције усвојене у Скупштини Црне Горе, јер ће званична Подгорица дати допринос међународном жигосању српског народа пред очима целокупног света. „Премијер Милојко Спајић остаће упамћен као први премијер једне земље који је трећину свог становништва (српски народ) прогласио геноцидним“, пише у ауторском тексту подгоричког портала „Борба“.

Ни историјску поуку не треба занемарити. Само мало после Косовске битке на тапет је дошао и Ђурађ Други Страцимировић. После отворених турских претњи, 1392. године је без боја морао да преда Отоманима већи део Зете и пристане да плаћа данак султану.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *