ОД ДРЖАВЕ СРПСТВА ДО ФОБИЈЕ ОД СРБА: 18 година од референдума званична Подгорица Дан независности дочекује подељена, али и посвађана

И овај 21. мај, Дан независности, Црна Гора дочекује подељена и посвађана. На референдуму 2006. обновила је државну самосталност, а тај пројекат подржао је 230.661 грађанина или 55,5 одсто, док је за останак заједничке државе са Србијом било 185.002 или 44,5 одсто. Скупштина Црне Горе претходно је усвојила Закон о референдуму, који је договорен уз препоруку Европске уније.

За успех референдума било је потребно да га подржи 55 одсто изашлих бирача. Референдумско питање гласило је “Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународноправним субјективитетом?” Осамнаест година касније, половина Црне Горе слави независност, а друга половина жали за некадашњом заједничком државом.

Историчар др Александар Раковић, каже за “Новости” да независна држава Црна Гора свакако није створена 2006. године да би испунила очекивања српског народа.

– Створили су је црногорски сепаратисти, заједно са националним мањинама, да би нанели штету српском народу Црне Горе и српству у целини. С тим у вези, Ђукановићева независна Црна Гора испунила је очекивања црногорских сепаратиста да припадници српског народа, јединог историјског народа у Црној Гори, буду третирани као грађани трећег реда – каже Раковић. Додаје да је најгори догађај за Србе у 21. веку био сецесија Црне Горе из заједничке државе са Србијом, “насупрот вољи већине у државотворној православној популацији која је гласала за опстанак заједничке државе”.

– Тиме је уништена државна тековина српског уједињења којој су од краја 17. века тежиле генерације Срба из Србије, Црне Горе и осталих српских земаља, а 1918. су створиле заједничку државу српског народа Краљевину СХС/Југославију. Поред сецесије Црне Горе, најсрамнији догађаји су укидање српских државних симбола, избацивање српског језика као службеног, хапшења и пресуде представницима Срба, откази припадницима српског народа, напад на Српску православну цркву, признавање независности тзв. Косова, улазак Црне Горе у НАТО и стављање стигме српском народу за тзв. геноцид у Сребреници. Један ужас за другим, у серијама – подсећа Раковић.

Наш саговорник тврди да новопечена црногорска држава успостављена 2006. није никаква обнова државности или државне независности Црне Горе, већ је сасвим нова државност и нема континуитет са српском државношћу Црне Горе.

– Ништа, дакле, није обновљено од државности Краљевине Црне Горе. Реч је о две различите државности: прво, српске државности Црне Горе под династијом Петровић Његош која се закључује Краљевином Црном Гором; Друго, новостечене државности Црне Горе (2006) са израженом цртом србофобије. То су две државе које се исто зову. Државност Краљевине Црне Горе може бити обновљена само као српска. Црна Гора је данас антидржава Краљевини Црној Гори, али и Републици Србији. Ђукановићева Црна Гора била је НДЦГ и стога не треба да чуди што су стихови њене химне преузети из књиге “Црвена Хрватска”. Тај наводни антифашизам је само параван за сегрегационизам и апартхејд против српског народа. Нажалост, све Ђукановићеве смернице против Републике Србије и Републике Српске опстале су у државној политици и након 30. августа 2020. Раковић наглашава да грађанима Републике Србије и Републике Српске, као и већини Срба у Црној Гори, није јасно одакле долази такав антисрпски набој код људи којима смо помогли да дођу на власт. Посебно је реч о бившим Србима Здравку Кривокапићу, Милојку Спајићу и Филипу Ивановићу, али из тог контекста се не може издвојити ни Јаков Милатовић – каже Раковић.

У аналима о отцепљењу остаће уписано и да је Скупштина Црне Горе на седници 2. марта 2006, на основу предлога тадашњег председника Филипа Вујановића донела одлуку да референдум о државноправном статусу буде одржан 21. маја, а право гласа тада је имало 484.718 грађана. Црну Гору су тих дана “окупирали” људи са разних страна света, као и из окружења, како би се реализовала политичка идеја режима ДПС – разбијања Државне заједнице СЦГ.

Личне карте су се делиле људима који више од 30 година нису ни крочили на тло Црне Горе. Истовремено, будући да је бирачки списак био под контролом партијских војника из ДПС, СДП и других сецесионистичких странака, МУП Црне Горе ускратио је право гласа сваком ко није био на “њиховом списку”. Бивши режим није презао од куповине личних карата, људима су плаћани рачуни за комуналије, отплаћивани кредити код банака, грађани уцењивани да ће остати без посла. Противницима отцепљења мењана су места биралишта како би их спречили да остваре своје право на референдуму.

Све је то остало записано у “Белој књизи”, а аутор зборника докумената који указује на многобројне малверзације током референдумског процеса, Јован Маркуш, каже да је све учеснике у приређивању књиге мотивисала очигледна крађа.

– Када је 2007. објављен овај зборник докумената од 1.292 странице тадашња власт се потрудила свим силама да је прећути или да поквари промоције чак и ван граница Црне Горе. Протекло време је дало одговор колика је њена вредност као историјског документа, јер од преко хиљаду званичних докумената до данас нико ниједан није оспорио – каже Маркуш.

У књизи су многобројни примери нерегуларности референдумског процеса. Самовољом ондашње власти из бирачког списка избрисан је и митрополит црногорскоприморски Амфилохије! Памти се Дукај Л. из Тузи, који је презименима Дукај, Ђокај и Ђукић, са три личне карте гласао на три различита места. За независност су “гласали” и мртви. Чак 133 особе које се налазе у бирачком списку Сарајева гласало је у Црној Гори. М. Марина из Никшића уписана је на шест различитих бирачких места, а из бирачког списка у Беранама противзаконито је избрисано 47 особа, Будви 189, па до неколико хиљада. Право гласа имао је сваки Албанац из Торонта, а ниједан Црногорац из Србије! 

(В.К, Вечерње новости)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *