ХРАСТ, ИМУН НА ПРОМЕНЕ У ВРЕМЕНУ

Велимир Веља Матејић – седам деценија на уметничкој сцени

Велимир Матејић, Борба за опстанак, око 1980, бакрорез

Матејић је уметник који ствара на ничијој земљи између немачког експресионизма, француског надреализма и српске школе фантастике, пре свега ирационалног цртежа, који се код нас дуго негује. Бави се естетиком у коју нико код нас пре њега није ушао у графичком свету, а и у свету је ретка. Његова суровост, али не и сировост израза, подразумева снагу и оригиналност

Графичар, цртач и сликар Велимир Веља Матејић (Беране, Црна Гора, 1934) слави 90 година живота. Ушао је пре 70 година у уметнички живот као ученик сликарке Лизе Крижанић а прошле године прославио је 60 година своје излагачке делатности (прву самосталну изложбу имао је 1963). Припада групи од 49 српских уметника награђених на међународним изложбама у периоду од 1950. до 1990. Формирао је током многих деценија стварања снажан графички знак, очуван и препознатљив на свим радовима, од самосталних цртежа, до припремних студија за графику и самих графика. Тај „знак“ пулсира, шаље јаку енергију право у утробу посматрача. Реч је о графикама које директно дирају гледаоца, изразитим у превладању актуелне поплаве слика, инфлацији и пиктуреји визуелног. Матејић је као неки храст, имун на промене у времену, али увек савремен, управо због своје харизме. На графикама у техникама дрвореза и линореза долази до израза црно-бело као вид ликовних крајности, уметник учитава са минималним средствима максимални утисак. Његове композиције су полифоне, сложене од биоморфних и фантастичних створења са архитектонским елементима и фрагментима. Крећући се у распону од органског до неорганског, задирући и у микросвет као дипломирани биолог са Биолошког факултета у Београду, он је унапредио код нас иначе богату естетику чудовишног. Овај уметник ствара на ничијој земљи између немачког експресионизма, француског надреализма и српске школе фантастике, пре свега ирационалног цртежа, који се код нас дуго негује. Бави се естетиком у коју нико код нас пре њега није ушао у графичком свету, а и у свету је ретка. Његова суровост, али не и сировост израза, подразумева снагу и оригиналност.

Велимир Матејић, Без назива, око 1968, дрворез

НЕ САМО ЈЕДАН ОД НАЈСТАРИЈИХ… Матејић није само један од најстаријих наших живих уметника и најстарији графичар већ и међу најбољима. Те вибрантне графике, сложених форми и композиција, у виду симбиоза, настале су и као резултат честих студијских боравака у чувеним светским музејима, али и на основу источњачких орнамената, како каже сâм уметник. Стални боравци у Паризу, упознавање са европском традицијом дрворезног отиска на папиру од XIV века до модерне и посебно суптилна ткања арабески које је видео на исламским споменицима у Шпанији, оставили су на њега велики утисак. Премда изграђени на математичким, геометријским односима, његови дрворези и литографије су халуцинантни и психоделични. Управо тај моменат овај графичар развија на многим својим радовима. Арабеска као полазиште води га даље у светове имагинације, нимало питоме и ћилимарске, али потпуно самосвојне. Промичу тим његовим универзумом бродови, авиони, тенкови, самоходна возила претворена у тврђаве, градови и архитектура, али и монструми и бића која се могу видети једино помоћу микроскопа. Матејићева фортуна је назубљена, често се појављује шиљак као снажан реални и визуелни елемент, авиони лете наоружани спреда џиновском иглом. Појављују се код њега механичка летећа тела, естетика парамецијума, као и косо, цикцак кретање по формату и плановима композиције. Не може се прихватити теза да се његов опус рађао и на основу узора у руском конструктивизму, јер у тој уметности нема ничег ирационалног, а код Матејића онеобиченост избија у сваком потезу. Радови овог ствараоца као да происходе само из његовог темперамента, он је непосредан, спонтан, снажног гласа и појавности. Више верује својој интуицији него наученом, рудиментарној снази него академској углађености, целини призора а не детаљистичкој педантерији описа. Код њега је, како сликар Александар Богојевић примећује, све рустично и опоро, нимало мекано и слатко. То су мушке, робустне, ратничке графике и цртежи, широког потеза, нееклектички и без узора. Избегавајући симетрију, он реже фигуре човека, животиња, микроорганизама али и симбиозе човека и рибе, као и експресивне или апстрактне форме, увек асоцијативне. Реч је и о орнаментима, арабескама, каткад гротескним главама, а његов свет често је смештен у унутрашњи орган животиње, у велико једро. Као професор биологије графици прилази налик конкретном организму, како каже, „споља изгледа све мирно, а у самој бити организма се догађају непрекидне промене“, што га води ка живој, органској фантазији.

Ушао је пре 70 година у уметнички живот као ученик сликарке Лизе Крижанић а прошле године прославио је шест деценија своје излагачке делатности (прву самосталну изложбу имао је 1963). Припада групи од 49 српских уметника награђених на међународним изложбама у периоду од 1950. до 1990: Велимир Веља Матејић

У СКЛАДУ С ФОРМУЛОМ „ПАПЕ НАДРЕАЛИЗМА“ На графикама малог формата уочљивији је апстрактно-конструктивни свет машина, Сунца, месеца, риба, чистих непредметних представа, падајуће архитектуре, макро и микрокосмичких збивања, зигурата и тврђава са топом на врху, свет биља, тенкова, топова, орнамената и архитектуре без човека. На тим камерним етидама уметник је мање обавезан и више разигран, полази од доживљаја и искуства, проживљава своје светове. У том царству маште није извесно да ли је пред оком пејзаж или мртва природа, на граници ниче свет из утопије. Не развија се на еуклидовским већ законима маште, не на геометријској перспективи већ опажању сновиђења. Слобода коју заговара не лишава ове радове аналитичности, богатства детаља, посебно на већим графикама, мада су изравно везани за биће, живот и примордијално. Овог мајстора не занима експериментална графика, све више присутна на сцени, његов израз укорењен је у традицију, сведен на црно-беле односе, техника је древна и европска, али се експеримент одиграва у његовој (под)свести. То му у техничком смислу обезбеђује чистоту и једноставност израза, као и непосредну контролу поступка. Тако Матејић огољује форму, своди је понекад до скелета, разбија реалистичку представу да би извршио своју синтезу. Његова геометрија је више врсте, она коју налажу природа и органски развој. Зато никада није илустративан а прикази технике нису егзактни већ експресивни. На графикама развија динамику, покрет форме, кретање композиције често по дијагонали. Он у своју пећ за топљење облика дроби рудачу из великих дубина, да би добио неке драгоцене златне полуге. Није пуно уметника способно за стилизацију, претварање реалног света у ликовно другачији и невиђени. Као прави стваралац удаљује се од вулгарне стварности и креира светове који су из маште али паралелни са нашим, истовремено могући и немогући. Експресија га чува од анегдотског и наративног, у смеру ка чистој ликовности, откривању и учитавању у облике скривених значења. Машински пејзажи као део његовог опуса могу некоме деловати суморно, али су истинити у својој изражајности.
Андре Бретон је рекао: „Уметност ће бити конвулзивна или је неће бити.“ Матејић као да по тој формули папе надреализма ствара грчевити свет природних и вештачких форми, измишљених и стварних, које се међусобно преплићу, надопуњују и поричу. Израз овог графичара и цртача увек је згуснут, форме чврсте или строго дефинисане, дело одређују ликовни ритам и често зракасто пружање композиције. Он, како пише један страни критичар, „ствара структурне формације и неконвенционалне апстракције“, између линије и мрље, често налик скулптури. То су неправилна геометријска тела, слична облицима из стварности, прецизно опсервирана. На другој страни су радови блиски морфологији биљака и животиња, са којом се у научном смислу суочавао као биолог. Никада такве облике није илустровао већ их је прекомпоновао у нове целине, стварајући на размеђи реалног и иреалног. Он допушта да га носи брзина и спонтаност стваралачког чина а не свесни план деловања. Стога има и нечега од дечјег начина рада у његовом асоцијативном грађењу чудесних предела и бића. Уметник се игра али је, као код деце, игра озбиљна. Гамижу тим светом наказне, зубате живуљке, шепуре се многоноге корњаче са оклопом од бодљи, цере се нека лица са назубљеним чељустима, пада велики Вавилон и са њим савремена архитектура, иза квадрата (који је нападнут) крију се опасне сенке, док други квадратићи беже од опасности, усправне оштре биљке постају човеколике, пирамиде лебде, под лупом се рађа чудовиште, град се раслојава у црно-белој киши, свет игра своју последњу игру на рубу пропасти.
Све је на овим графикама гротескно, измештено и измаштано, али не и карикатурално. Гротеска је први и вероватно најснажнији, исконски вид фантастичног, а ту врсту уметности је Велимир Веља Матејић довео до врхунца, преводећи је и у друге изражајне светове. Формирао се изван академских кругова, још није у правој мери откривен и његово време тек долази.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *