„БЕЛОРУС“ И „БЕЛОСРБИН“ У ЈЕДНОМ ДАХУ (први део)

Академик Иван Алексејевич Чарота, србиста из Белорусије

Поводом етно-политичке самоидентификације Белоруса, она се првобитно повезивала са православљем, у другом – чешћем вербалном означавању у народу – са „вером руском”. Као резултат свега овога, белорускост је, потпуно с правом доживљавана као секундарна самоидентификација: уосталом, само именовање је изведено из рускости, а то се, такође, сматрало и сматра се природним, историјски закономерним

После петогодишње паузе академик Иван Чарота, професор на Катедри словенских књижевности на Белоруском државном универзитету у Минску, недавно је допутовао у „своју Србију и у свој Београд“. Кренуо је из Белорусије, на чијим границама и у близини његове завичајне Брестске области трају НАТО маневри, а у Украјини је рат. Доласци у Београд за академика Чароту увек су били, као што је и овај, духовне светковине, обележене дружењем и разговорима с бројним пријатељима. У тим разговорима незаобилазна тема било је Косово и Метохија. Не само што је писао и говорио о Косову него је на њега и долазио: 2009. године донео је помоћ из Белорусије за обнову Цркве Свете Петке у Дрснику код Клине.
Међу око шест стотина научних радова, колико их је досад написао, велики број се бави српском књижевношћу, богословљем и културом. У тим његовим радовима често се бавио косовским предањем, показујући најдубље и најпрецизније поимање овога појма. Занимљиво је и то којим речима се Чарота обраћа својим студентима објашњавајући им шта Косово значи за Србе: „Косово и Метохију Срби ни са чим не могу изједначити. У њиховој свести су непроменљиве категорије ’косовски завет’, ’косовски архетип’… Својим студентима обично наводим опредељења: ’велико гробље’, ’српско распеће’, ’родослов Србије’, ’судбина Србије’, ’коренов систем српства’, ’жариште српске слободе’, ’свенародни жртвеник’, ’национални барјак’, ’српски Јерусалим’, ’граничност и безграничност Србије’, ’узвишена епопеја мистике и славе православних Балкана’, ’лек против свих моралних и духовних непријатеља’, ’извор надахнућа и пречистач свести свих будућих поколења’. Кратко речено: Косово и Метохија – то је угаони камен темељац српске нације, српске државе, Српске цркве, српског самопознања, српског културног бића.“

Недавно сте се вратили из Србије, из Београда – учествовали сте на научном скупу који је организовао београдски Институт за политичке студије, где се говорило о српско-бугарској сарадњи. Тамо сте се срели са вашим пријатељима и сарадницима. Какве сте утиске понели из Србије?
Ова посета Србији је за мене веома значајна из много разлога. Главни разлог је што се то догодило после дуже паузе од скоро пет година. Такве могућности за долазак раније није било. Овај прекид је настао због препрека, чије превазилажење практично није зависило од мене: прво је то била пандемија, која ме је спречила да обављам раније договорене послове гостујућег професора на београдском Филолошком факултету; затим ту су политичке и економске санкције, због којих је постало немогуће путовати не само директним летом Минск–Београд већ и са преседањима која су раније била могућа – преко Беча, Франкфурта, Варшаве, Прага; једина преостала опција, врло „заобилазна“, била је преко Истанбула, коју сам морао да искористим. И додатак свему томе, у последњих годину дана био сам под јаким притиском опасне болести, био сам подвргнут операцији и тридесет пет сесија лечења зрачењем… Све је испало тако да су прилике да видим мени драгу Србију практично нестале.
Укратко, могућност која ми се указала у фебруару 2024. била је врло добродошла, а путовање које се догодило није било нимало уобичајено и није текло по свим плановима. Дакле, утисци су били очекивани. Истина, с обзиром на то да је мој боравак у Београду био кратак, о свом доласку нисам унапред обавестио никога осим организатора конференције, а нисам планирао ни састанке са дугогодишњим пријатељима и колегама. Ипак, до пријатних сусрета је дошло: посебно са академиком Матијом Бећковићем – сасвим неочекивано, у парку. Ови услови заједно су учинили моје путовање тешким, веома заморним. Ипак, понављам, изузетно сам срећан. Још сређујем пријатне утиске.
Близу границе Белорусије одржавају се велики НАТО маневри који ће, како је најављено, трајати до маја. Тамо је, док траје рат у Украјини, концентрисана огромна ратна техника и стотина хиљада војника. Изазивају ли такви маневри зебњу?
Свакако. Ово је сурова реалност садашње геополитике са њеним „демократизујућим“ смерницама, које је НАТО спровео у рату против Југославије 1999. и које, видимо, нису промењене. Сада су усмерене против Руске Федерације, а са циљем да застрашују у невиђеним размерама, што се демонстрира у близини граница њене савезнице, Републике Белорусије. Овде се јасно види типолошка сличност са ситуацијом коју је Србија доживела 1998. и 1999. године. Говорећи о НАТО вежбама 2024, ово је очигледно чин застрашивања који је усмерен и на мене, јер сам рођен и одрастао у области која се граничи и са Пољском и са Украјином, а у којој живе моји блиски рођаци. Осим тога, имам два сина војна обвезника, резервна официра, и унука, који ове године завршава студије на факултету и подлеже регрутацији. Тако да је немогуће да останем равнодушан на демонстрацију силе НАТО-а, иако је то све надувано. Упркос свему, ова ситуација не изазива панику ни код мене, ни код мојих синова и унука, ни међу већином мојих суграђана. Верујемо у снагу наше војске – савезничке, руско-белоруске и у мудрост наших власти.
Можда је један од разлога што разумете Србију и то што сте пореклом из оног дела Белорусије где су се, као што каже српска народна песма, често „царства мијењала”. Једном сте поменули да је ваш деда, који је рођен у селу Лишчики у данашњој Брестској области у времену од краја Првог до краја Другог светског рата, живео у седам држава. Колико је у таквим условима било тешко сачувати живот, православну веру и национално име?
Безброј пута сам размишљао о специфичности историјске судбине мог родног краја, а о чему сам такође често говорио и писао. Сада ћу покушати да изнесем нека своја размишљања, које би Срби могли да разумеју. С једне стране, географски (и геополитички) положај мог родног краја нашао се у историјској колизији, где је патриотизам његовог становништва објективно лишен својства као што је лојалност држави, тачније, политичким властима. Али, с друге стране, управо су ови услови допринели да се схвати да чак и као житељ периферне територије, када се с времена на време нађете без заштите своје наследне државе, не остајете сироче без корена, и даље иза себе имате велику и јаку заједницу. На овај или онај начин, људи који насељавају мој завичај одувек су се осећали и схватали да су овде „код куће“, али, такође, и да сами пред генерацијама предака и потомака морају да буду одговорни за овај део земље, да пре свега само станиште на коме се живи за њих представља наслеђе од предака. То значи да је у локалпатриотизму требало донекле ослабити актуелни политички садржај, а пре свега ојачати оно што је уписано у српски језик: родољубље/родољубивост/родољубост. У ствари, управо су то схватили чланови моје породице и већина мојих сународника.
Што се тиче етно-политичке самоидентификације, она се првобитно повезивала с православљем, у другом – чешћем вербалном означавању у народу – с „вером руском“. Као резултат свега овога, белорускост је, иначе, потпуно с правом доживљавана као не само каснија већ и секундарна самоидентификација: уосталом, само именовање је изведено из рускости, а то се, такође, сматрало и сматра се природним, историјски закономерним. Није случајно, опет, да се у предсовјетско време назив „Белоруси“, како споља, тако и изнутра, доживљавао као нешто регионално карактеристично унутар руске заједнице, а тек потом – као консолидација политичке и историјске сегментације, чији је циљ био да се легитимише одвајање титуларне белоруске нације приликом стварања условно, као дела државе, одвојене Белоруске Социјалистичке Републике. Због тога је, иначе, и сама дефиниција нације укључивала епитет „социјалистичка“, мада се, опет, мислило на Републику Белорусију, која чини „нераскидиви савез“ са Русијом, Украјином и свим осталим сличним административним ентитетима, чије стварање није првенствено засновано на етничким показатељима, али ни на етнотериторијалним. За моје сународнике старијих генерација ово је било још сложеније.
У стара времена, ако бисте некога питали о националности, одговор би био: „ми смо Руси“ или „ми смо овдашњи“. Истина, након поновног уједињења са Белоруском Совјетском Социјалистичком Републиком 1939. године, тачније већ за време „других савета“, како се код нас говорило када се мислило на обнову совјетске власти после Великог отаџбинског рата, они су почели да се званично изјашњавају као Белоруси, дакле, потврђујући тако да су били држављани Белоруске Републике. Симптоматично је да смо после распада СССР-а, током „перестројке“ и опште дезоријентације, имали различите снаге које су следиле своје националне интересе, манипулишући формалностима утврђивања етничког идентитета. Тако су (про)украјинске организације које су деловале у мом родном крају прикупљале потписе локалног становништва у корист украјинског идентитета.
Њихови представници су свој псеудоплебисцит свели на једно шкакљиво питање: „Зар не знате (или сте заборавили) да су од 1941. до 1944. овде биле украјинске школе?“ Наше основне школе под Немцима, односно за време немачке окупације, заиста су биле украјинске. Штавише, и под Совјетима је граница са Украјинском ССР, повученом двадесет километара даље, била условна, а локални дијалект је ближи украјинском књижевном језику него белоруском… Моји сународници су често били у недоумици и одговарали су тачно онако како се од њих очекивало. Они, у једноставности своје душе, пошто су увек гајили искрено братско осећање према Украјинцима, нису сумњали у обману – да их лукаво „преформатишу“ потврђујући резултат тобожњег „плебисцита“, а заправо била је то провокација са циљем афирмације „велике Украјине”. Сада то више није могуће, пошто су политички Украјинци показали деструктивности како саме мегаломанске идеје, тако и свих средстава за њено спровођење.
На основу свега овога што смо рекли, можемо закључити да је самосвест мојих сународника, као њену срж, формирала пре свега вера, не као апстрактна идеја већ као памћење пренето из корена, из генерације у генерацију, као и заједничку крстионицу (по крштењу) и путир (по заједничком причешћу). Такво памћење, за разлику од оног везаног за промену власти, не може бити краткотрајно, јер је од Бога Јединога. Руски религиозни философ је мудро формулисао да народ није оно што мисли о себи у одређеном историјском времену већ оно што о њему мисли Бог у вечности. И моји прости и чистог срца сународници, далеко и од научног философирања и теологије, као да су потврдили одраз ове истине. Штавише, они су је носили у себи не као плод префињеног ума, не као апстрактни закључак већ као скуп сензација које помажу да се издрже све превртљивости личне и историјске судбине. Што се тиче „светоназорских” погледа наметнутих променом политичких власти, те власти су у њиховој перцепцији остале привремене, пролазне – требало их је доживљавати и подносити као Богом допуштене, надајући се поновном установљењу божански успостављеног праведног поретка, укључујући и државност (опште)руску.
Како су у тој бурној историјској драми прошли ваш деда и његова породица?
Мој драги деда, кога се често сећам, а нисте га случајно споменули, имао је веома компликовану судбину. Потиче из породице са десеторо деце, од којих је шесторо било мушког пола. Као један од најстаријих синова, мој деда је био приморан да оде у САД да заради новац – да би потом купио парче земље, основао своју породицу и водио своје домаћинство. Једном речју, 1911. године мој деда је морао да се придружи „радним емигрантима“ и да ради у фабрици аутомобила „Форд“. Али, занимљиво, када је почео Први светски рат, он се добровољно вратио из Америке, док су његови другови који су отишли са њим остали.
Да, млади човек пореклом из Брестске области вратио се у своју отаџбину да је брани и „бори се против Немца“. Није ли ово патриотизам и осећање дужности према држави? Осим тога, мој деда се, по свему судећи, прилично добро борио, пошто је постао подофицир и до краја рата био на челу тима који је имао задатак да сачува архиву свога пука. Тада је, према његовим сећањима, наступило тешко стање које су погоршали револуционарни немири. Али је мој деда извршио задатак, упркос томе што је требало више од месец дана издржати искушења и лутања, јер се војска већ практично распадала.. Морам да признам и да се данас кајем што сам, када сам био веома млад и слушао приче о тим догађајима, исмевао свог деду, говорио сам му: зашто си се мучио, зар није било лакше да отпустиш подређене, узмеш себи коње и кола и возиш се кући као богати момак за женидбу? Мог деду су такве моје речи нервирале…
Међутим, ни после рата му није било лако. На крају крајева, Брест-Литовски мировни уговор је већ био закључен, према коме је мој завичај, укључујући породично имање, прешао под власт Пољске. С обзиром на то да, у ствари, овај наш разговор треба да прочитају Срби, појаснићу да је 1915. године становништво моје Брестске области, без изузетка, постало избегличко, послати су у области централне Русије, а све стамбене и господарске зграде су претходно спаљене, да их не би преузео непријатељ. Али то је већ посебна тема. Деда се касније, заједно са породицом, ипак два пута нашао под немачком влашћу, два пута је остајао без крова над главом, изгорела је чак и новосаграђена кућа. Онда је деда изгубио двоје мале деце, а затим и жену, цео живот је тешко радио… Ипак, задржао је руску веру својих предака и сећање о којем смо малочас причали.
Да не бих ово што сам овде рекао ограничио на лично и породично, да се подсетим једног јавног догађаја који се одиграо пре двадесет година у Бресту, административном центру мог краја. Тада ми се сама по себи спонтано, помало пародично, наметнула ова тема мога излагања: „О регионалном поносу Бресто-Руса“. Формулација је, у ствари настала, као алузија на наслов Лењиновог чланка: „О националном поносу Великоруса“. Али буквално лишавајући се (или одбацујући) патос вође руског пролетаријата, покушао сам тада да оцртам својства патриотизма својих сународника. Подсетио сам на то да наш крај једни сматрају најисточнијом испоставом Запада, а други најзападнијом испоставом Истока. Указао сам на оно чиме се и сами поносимо по чему је Брест познат свету: нама се чини, а посебно совјетској генерацији, да је цео свет у првим сатима и данима Великог отаџбинског рата био задивљен херојством бранилаца Брестске тврђаве. Али свет мање-више зна за Брестску унију, која је била поразна за православне, али и за њих трагичан Брестски мир, и, на крају, срамотни Брестски (званично: Беловешки) споразум који је ставио тачку на историју Совјетског Савеза…
Тешко се све то може појмити и објаснити као пуке случајности. Они који верују да су то биле случајности због објективне улоге „форпоста” не нуде убедљиве доказе – баш због тога што се у тим координатама налази и Гродно, суседни обласни центар данашње Белорусије, раније губернијско седиште у чијем је саставу био и Брест. Уз све то, у Гродњенској области је концентрисано становништво које је прешло у католичанство и сматрало себе Пољацима, док је у Брестској области вековима, све донедавно, било мало Пољака католика. Усуђујемо се да кажемо да се православље одржало захваљујући снази животног подвига и молитава преподобномученика Атанасија, игумана брестског – светитеља из средине 17. века. Што се тиче вере и патриотизма, истине ради, морамо да направимо резерву, буквално у последњој деценији међу урбаном омладином Бреста и брестске области има и оних који су доведени у искушење да заиграју „картом Пољака” да би добили стипендију за студирање у Пољској.
Све ово на шта сам указао има много сличности са Србијом (нарочито ако се узму у обзир искуства из два светска рата, када су и Белоруси изгубили сваког четвртог или трећег становника). Истовремено постоје разлике (главна разлика по мом мишљењу је у томе што Белорусима недостаје сопствено Косово – као догађај, идеја и као архетип). Надам се да ће ову моју примедбу обе стране правилно разумети. Међу српском браћом има много оних који вољом судбине насељавају територије које су сада постале засебне државе и налазе се ван државних граница савремене Србије.
Занимљиви су још неки подаци из ваше Приступне беседе у САНУ. Крајем Другог светског рата део Белосточке области Стаљин је поклонио Пољској. У границама Пољске нашла су се тада 2,5 милиона православаца. Данас је њихов број спао на 250 хиљада. Истовремено број римокатолика у Белорусији порастао је са седам на двадесет процената. Како објашњавате овај феномен?
Како бисмо сачували максималну коректност у коришћењу чињеница, да појаснимо да је реч о 2,5 милиона православних хришћана који су се нашли у Пољској после Ришког уговора, за време присаједињења територија које су касније названи Западна Белорусија, међу којима су биле будуће области Бјалисток, још и мој Брест, и Гродно, а делом и Минск. Што се тиче Бјалистока, који је после Другог светског рата дат Пољској, када је преименован у њено Подласко војводство, бројеви су другачији. Међутим, статистике које се сада користе приказују се као стварни подаци, темељно помешани с виртуелношћу. Оне су изненађујуће контрадикторне, а посебно онда када на основу њих треба извлачити закључке о пољској националној политици.
Прво ћемо, када је реч о националној политици, обратити пажњу на националност, ослањајући се на невиртуелни свеж извор, где су садржана званична мишљења: „Према општем попису из 2021. године, преко 23 хиљаде лица из више од 1,154.000 становника у Подлаској области се изјаснило као припадници белоруске националности. То је око два процента становништва региона” (Przegląd Prawosławny. 2024. №4. S.37). Сложићете се да ако, уз сву релативност, упоредите 2,5 милиона православних са 250 хиљада, а затим са 23 хиљаде, онда можете само да уздахнете. Истина, број православних хришћана биће нешто већи, јер у њему, поред оних који су задржали белоруски идентитет, улазе и они који су се „декларисали” као Пољаци, али се нису одрекли вере, а ту су и Украјинци и Руси. У међувремену, судећи по различитим подацима, број православних хришћана у Пољској не прелази 150 хиљада. Објективна реалност је таква и изузетно је тешка. Али управо из тог разлога желим додатно да нагласим да је ситуација коју смо испитивали у данашњој источној Пољској веома индикативна јер одражава утицај садашње државности на етничко самоопредељење, који се манифестовао и у претходној историји. Такође треба имати у виду да смо већ истицали да је на територијама припојеним Пољској 1945. живео народ чија је самосвест првобитно била одређена везом са руском заједницом. Тако су то, у ствари, протумачиле пољске власти.
Што се тиче упадљиво повећаног броја католика и Пољака у Белорусији, то се делом приписује виртуелности, а посебно жељи одређених снага да у масовној свести наших грађана учврсте идеју о значају пољског фактора, како у прошлим временима тако и у садашњости. Али оно што је заиста утицало на целу ситуацију, укључујући и такве идеје, била је акција издавања „карте Пољака“ – пољског пасоша са другим држављанством.

Крај у наредном броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *