РАЗАПИЊАЊЕ НА ВАСКРС

СЛУЧАЈНОСРПСКА ПОСЛАНИЦА

 (BETAPHOTO/Srpska pravoslavna crkva/Milorad Vidovic)

Гринч, мизантропно зелено створење које живи у пећини у планини Крампит, украо је Божић житељима Хувила у сада већ класичном делу америчке дечје књижевности из пера чувеног Доктора Суса, али како је патријарх Порфирије житељима друге Србије украо Ускрс? Сазнаћемо из пера новинарке листа „Данас“ Снежане Чонградин и уста њених саговорника Жарка Кораћа и Балше Божовића

Страшна се ствар догодила на Ускрс! Патријарх „Порфирије злоупотребио и Исуса Христа и Ускрс: Саговорници Данаса о Ускршњој посланици патријарха у којој помиње ’геноцид’ у Сребреници“ драматичан је наслов који је овај луксембуршки дневни лист објавио на дан највећег хришћанског празника. У поднаслову већ почињу да се назиру обриси ужасне патријархове бласфемије: „Патријарх Српске православне цркве Порфирије искористио је прилику да у Ускршњој посланици помене ’сребренички геноцид’, стављајући Српкиње и Србе у контекст – жртве.“ То зло створење, ’србијанска’ верзија Гринча је, замислите, у контексту наводног сребреничког геноцида поменуо српске жртве. Какав је то начин, заиста? Па није им украо само Васкрс него и геноцид!
Новинарка Чонградин и остали неверници СПЦ су саблажњени што је патријарх у Васкршњој посланици нагласио да предлагачи „Резолуције о геноциду у Сребреници у УН“ (велико „Р“ је допринос С. Чонградин српском правопису, јер тај документ поштује као што неки поштују Свето писмо, иако још није званичан) „покушавају да српски народ прогласе починиоцем геноцида, као и да се не обазиру на злочине почињене над Србима“. А је л‘ некоме од вас познато да се обазиру? Да није неко од њих некада био на обележавању жртве 3.500 Срба свих узраста и полова брутално побијених у овој енклави и око ње током рата у БиХ, када су, како је патријарх навео, „затиране целе породице“? Или су те жртве поменуте иједном речју у том предлогу резолуције? Нису. Да ствар буде још грђа, патријарх је поменуо и „геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили“. Докле то освртање на прошлост, уместо суочавања с прошлошћу?
За разлику од писаца овог светог писма случајне Србије, патријарх је признао све жртве ратних страхота које су задесиле овај простор: „Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице.“ Да ли је неприхватање Суља Суљагића, оца директора меморијалног центра у Поточарима Емира, погинулог 24. 12. 1992. у нападу на српско село Вољевици код Братунца, и безброј других сличних „жртава“ умањивање злочина? Тешко. „По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што ’мудро’ прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност“, додао је патријарх. Зашто ово смета случајносрпским ушима? Па зар није Мариника Тепић ономад, говорећи о родитељима деце побијене у „Рибникару“, рекла да „нико нема тапију на бол“? Или можда и то зависи од тога ко је жртва, ко је џелат и ко оплакује, па стандард није увек исти.

КОРАЋЕВО ПРОРОЧАНСТВО „Овогодишња ускршња посланица патријарха СПЦ Порфирија не само да је изразито политичка, већ показује да је процес стапања политике СНС и цркве практично довршен. Од такозване ‚симфоније СПЦ и државе‘ остала је само политика СНС. У посланици се без знакова навођења, наводе неке Вучићеве политичке реченице“, рекао је за „Данас“ психолог Жарко Кораћ, иначе потпредседник Владе Србије од 2001. до 2004, и особа процењена као довољно неспособна да јој се може поверити вођење Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића са сигурношћу да неће открити ништа неугодно од тога због чега су камере на згради Владе Србије биле искључене до тога како је могуће да је место убиства опрано шмрковима пре него што је извршена форензичка обрада. Штавише, Кораћ тврди да је овим (а вероватно и неким другим поступцима) „теологија постала слушкиња политике СНС-а“. Ова његова изјава значајна је јер нам даје увид у начин размишљања једног класичног западољупца. Прво, није могуће да патријарх и председник говоре исту ствар зато што је она истинита него зато што патријарх тако „мора“. Друго, ако нешто и јесте „политика СНС-а“, онда се од тога има бежати као Кораћ од цркве, чак и ако је то истинито. Треће, било какав говор о српским жртвама и указивање на опасности и поквареност „Резолуције“ је ништа друго до „политички говор“. Четврто, никакве „симфоније СПЦ и државе“ не сме бити, иако је то била политика и владе у којој је он био потпредседник, а премијер Ђинђић пре Вучића предузео крупне кораке за изградњу Храма Светог Саве. Подсетимо само да је он још 3. септембра 2001. године формирао Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве, али и вратио веронауку у школе, што су практично од његове смрти Кораћ и саборци покушавали да пониште.
Иако нас присталице резолуције о српској геноцидности стално уверавају да се у њој српски народ никако не проглашава за кривца, Кораћ показује да су ствари, ипак, мало другачије: „У посланици се критикује резолуција о Сребреници без икаквог стварног кајања за тај злочин и помињања ко је за то одговоран.“ Кораћ у свом интелектуалном лутању иде и корак даље па каже да се и злочини над Србима у околини Сребренице помињу „ради моралне равнотеже“ и „само као оправдање за то што је урађено у Сребреници“. То је такав мисаони концепт да по њему патријарха не би болеле ни српске, а камоли муслиманске жртве да му нису потребне да би оправдао злочин. Спорна је патријархова емпатија за жртве, али је неспорна она западњачка. Они Сребреницу никако не помињу да би оправдали своје злочине, то чак ни Алија Изетбеговић није мислио ономад када је командиру ратне муслиманске полицијске станице у Сребреници Хакију Мехољићу рекао да му, како је сведочио, „Клинтон нуди да уђу четници у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада муслимана и биће војна интервенција НАТО снага на српске положаје у целој БиХ“. Зло је патријарх, кад вам Кораћ каже!
Комесар Кораћ СПЦ оптужује и за подржавање „ратних злочинаца“. „Уосталом покојни митрополит Амфилохије Радовић је јавно говорио да су Радован Караџић и Ратко Младић хероји, ништа се до данас није променило у ставовима СПЦ“, рече Кораћ заборављајући да је премијер под којим је служио са тим истим „злочинцима“ Караџићем и Младићем, септембра 1994. пекао и јео вола на Палама.

АКАДЕМИК ДЕМОКРАТИЈЕ Овој школи мишљења припада и академик Балша Божовић, председник извршног одбора Регионалне академије за развој демократије, иначе бивши функционер Демократске странке који се прво ограђивао од оснивача партије Борислава Пекића, а сада и од Ђинђића, пошто и њему смета било каква веза са Караџићем и Младићем. Он иде корак даље и патријарха (којег безобразно мимо реда и елементарне пристојности ословљава презименом) сматра „одговорним за деведесете године“. „Сви они данас крију истину о својој одговорности“, пише овај интелектуалац. „Да, Вучић и Перић лажу јер крију своју одговорност за подршку злочиначкој политици из деведесетих година која је довела до етничких чишћења и геноцида, зато се крију иза народа и лажу да неко оптужује Србе за те злочине. И за крај, они који негирају истину о геноциду над Бошњацима у Сребреници никада не могу саосећати са жртвама геноцида над својим народом, а то није ни хришћански“, каже овај академик теолог-аматер. А шта могу они који негирају истину о страдању сопственог народа?
Питање је какву то „одговорност“ има човек који је до маја 1999. био игуман једног манастира и ништа више од тога. Сигурно мању од оца Балше Божовића, чији је партијски лидер, као што смо навели, ручавао са Караџићем и „поштованом господину генералу“ Младићу 1994. „у име свих чланова Демократске странке“ честитао Дан Војске Републике Српске, чија је достигнућа изузетно ценио. „Војска Републике Српске настала у рату за слободу је пример како једна мала али народна војска може успешно сачувати државу и заштитити народ“, навео је Ђинђић у честитки коју је упутио и у име Балшиног оца Драгослава. Зашто се Божовић млађи не запита о одговорности свог родитеља (не почисти прво своје двориште, што би рекли) него врши истрагу патријарха и СПЦ?
И тако је патријарх Кораћу, Божовићу, Чонградиновој и осталим житељима нашег Хувила украо Васкрс и обесмислио пост који су строго држали 48 дана, а тешко ће им бити и да поново оду у цркву. Постоји, ипак, нада. Можда им Васкрс врати владика Григорије који је, поред ауторских текстова за један луксембуршки недељник и непресушних инстаграм постова, почео да пише и сопствене посланице, прихватљивије за осетљиво непце урбаних случајносрба, што је пут (аутострада пакла и страдања, што би рекао Караџић) којим је некоћ кренуо и рашчињени владика Артемије (Марко Радосављевић).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *