БЕОГРАДСКА ПОРУКА СИ ЂИНПИНГА

Ма колико западњаци бомбардовали, рушили и убијали, ми ћемо, увек конфучијански и у обостраном интересу, мирити, градити, ширити сарадњу, размену, знање и културу, истакао је председник Кине пред сусрет са својим домаћином лидером Србије Александром Вучићем

Када је крајем прошле недеље стигао у Париз, кинески председник Си Ђинпинг вероватно је имао на уму да је, уз претње да ће послати француске војне јединице у Украјину и вести да су јединице Легије странаца већ тамо, његов париски домаћин често помињао и преговоре, које су сви, мање или више, пречули у салвама ратоборних изјава Колективног запада, изречених нарочито лане, у време када су светској јавности обећавана чуда од украјинске контраофанзиве и брзог пораза Русије.

ДА ЛИ ЈЕ ПАРИЗ КЉУЧ ЕВРОПСКЕ САМОСТАЛНОСТИ? Слабо ко се данас сећа да је управо Макрон, пре тачно годину дана, свом саветнику за спољне послове Емануелу Бону наложио да заједно са највишим кинеским дипломатом Ванг Јием почне да ради на успостављању дипломатског оквира који би могао да буде искоришћен као основа за преговоре Русије и Украјине. Макронов циљ био је да се преговори Русије и Украјине одрже током лета 2023. године.
Док је бомбастичним изјавама плашио остатак света слањем француских трупа у Украјину, Макрон је постигао да тај исти свет, који више не посматра геополитичку констелацију црно-белим медијским растерима Запада, помало заборави да је управо Макрон, приликом свог последњег путовања у Кину, покушавао да наговори кинеског председника да разговара са Владимиром Зеленским, а својим партнерима у НАТО-у поручио да не би требало да понижавају Русију. Било како било, у Кијеву се појавио Борис Џонсон, објаснивши Украјинцима да се Западу исплати гурање прста у око Русији и да, стога, рат за оне који жарко желе да буду приправници Запада нема алтернативу, све до коначног руског пораза.
Украјинска контраофанзива се изјаловила, одневши хиљаде живота, а јединице Специјалне војне операције Русије преузеле су потпуну иницијативу на фронту, па је Макронова идеја о преговорима постала крајње непопуларна у круговима његових савезника који би да разговарају само са пораженом Русијом.

ПРУЖЕНА РУКА Чини се да је, бирајући станице своје мале, али значајне европске турнеје, прве после пандемије вируса корона, Си Ђинпинг пажљиво одабрао с ким ће се руковати у Европи. У Сијевој руци, пруженој Макрону, било је, вероватно, много наде да ће Европа некако изборити статус самосталног политичког и економског чиниоца, уместо да, према геополитичкој и војној потреби, остане вазал ратоборне Беле куће. Ту није посреди жеља да се Европска унија подели и завади већ да Европа, дакле Европска унија са свим осталим европских државама, (п)остане мирно и стабилно подручје рационалног пословања и сарадње, што је кинески императив, наспрам протекционизма, ширења НАТО-а на исток и потпиривања мржње на Балкану.
У руци пруженој Александру Вучићу, Си је видео партнера, штавише личног пријатеља, који је једини у Европи смогао храбрости да, пре више од десет година, настави да гради започете билатералне мостове сарадње који су, за време пандемије, понекад превазилазили конвенционално разумевање међународних политичких односа, да би данас дошли до Споразума о слободној трговини између двеју земаља.
У Будимпешти Си је пружио руку партнеру који је, премда је део Европске уније, и те како расположен за ширење сарадње са НР Кином, јер је простим дигитроном за мање од два минута могуће израчунати колико је током протеклих десет година коштао амерички рат против Русије на истоку Европе.

ЗАШТО СЕ КОЛЕКТИВНИ ЗАПАД ПЛАШИ СИЈА? Медијски одијум на Западу поводом Сијеве европске турнеје био је жесток. Сијева посета Паризу представљена је као покушај цепања западне структуре. Уколико је протеклих дана читао „Њујорк тајмс“, неко необавештен је могао да помисли да Париз (Београд и Будимпешту) походи суперполитичар који једним јединим разговором помера геополитичке планине. Поставља се питање: због чега влада толики страх од Си Ђинпинга?
Одговор на то питање лежи у размаху кинеског развоја који се наставио упркос сада већ небројеним пакетима царинских тарифа, хапшења чланова породица оснивача неких важних кинеских компанија и звецкања оружјем око кинеског острва Тајван. Прошле и ове године Кина је развојем властитих модела и производњом у потпуности преузела светско тржиште аутомобила, нарочито хибридних возила и електромобила. То је следећи сегмент светске економије који је, силом економске теже, једноставно отишао Пекингу у наручје. Од нешто преко деведесет милиона аутомобила, произведених лане у свету, трећина отпада на квалитетне, за наше прилике не баш јефтине, али од европских, америчких, корејских и јапанских произвођача ипак јефтиније аутомобиле.
За огромном производњом квалитетних возила по повољнијим ценама, од којих ће нека ускоро почети да се производе у Сегедину, што је, према аналитичару Александру Митићу велика шанса и за српску економију, премда је Београд у последњи час испао из трке да нова кинеска фабрика аутомобила буде изграђена у нашој престоници, европском и америчком тржишту у изгледу је и приближавање шесте генерације (Г6) кинеских телекомуникационих и осталих уређаја. Будући да не може да конкурише Кини на све више економских поља, неолиберални Запад је увелико почео да примењује крајње нелибералне мере протекционистичке „заштите“. Укратко, невидљива рука тржишта у неолибералној доктрини је невидљива само док је тржиште подешено према нашим интересима. Када то престане да буде, уводе се царинске тарифе, санкције и звецка оружјем.
Долазак најсавременијих и врло квалитетних кинеских аутомобила је оно што плутократске елите Европске уније и САД највише брине. То значи да је Кина, након што је присвојила лавовске делове тржишта инфраструктурне изградње, телекомуникационих уређаја, рачунара, паметних телефона и друге високотехнолошке опреме, управо преузела и економски трон производње савремених аутомобила, а њени европски и амерички партнери на то немају тржишни одговор.
Иако су земље југоисточне Азије (АСЕАН), па и централне Азије, Африку да не помињемо, у знатној мери попуниле широк простор економске размене и сарадње са Кином, Европска унија остаје у стратегијском смислу најзначајнији економски партнер Пекингу. Отуда толико напора које Си Ђинпинг улаже у нормализацију односа међу сукобљеним странама. А да би Европска унија остала кључни економски партнер Пекингу, она мора да престане да повлачи геополитичке и економске потезе у корист САД, о свом трошку, чега су, очигледно, током прошле и ове године постали свесни и грађани земаља чланица Европске уније.

БЕОГРАДСКА ПОРУКА Свет се мења из године у годину, а управо је годишњица убиства троје кинеских колега и разарање амбасаде НР Кине била повод да председник Си Ђинпинг сажме суштину тих промена. Силом ранијег закључења броја, аутор у овом тексту није у прилици да цитира високог госта, али је конфучијанска порука његове београдске посете врло јасна.
Сажета, она би могла овако да гласи: ма колико западњаци бомбардовали, рушили и убијали, ми ћемо, увек конфучијански и у обостраном интересу, мирити, градити, ширити сарадњу, размену, знање и културу. У томе је разлика између света који сте покушали да подигнете на својим правилима у односу на свет поштовања међународног права и нових вредности које у међународну политику Кина стрпљиво уграђује.
Београд је имао вишеструку корист од посете кинеског председника. Кинеска подршка Србији у Уједињеним нацијама и Савету безбедности један је од стубова наше спољне политике и чврста гаранција нашег територијалног интегритета. Уочи гласања о најновијој резолуцији о Сребреници, коју су покренуле САД у покушају да дестабилизују дејтонску Босну и Херцеговину, положај Србије је сада снажнији него пре месец дана.
Нове кинеске инвестиције и евентуално ширење српског извоза у Кину, што није немогућа мисија, али захтева делимичну корекцију досадашње економске политике у правцу макар минималног ангажовања државе у процесу организације, пре свега пољопривредне производње, за Србију ће значити да различити формати и нивои алтернативне сарадње са слободним светом и те како постоје, као и да ми нисмо на баналан начин „осуђени“ на Европску унију по сваку цену.
Кина је након бомбардовања своје амбасаде, пре четврт века у Београду, решила да буде другачија и рекло би се отпорнија и ангажованија на плану чврсте одбране својих интереса. Бомбардовање њене амбасаде било је угаони камен не само њене спољне политике већ и снажног таласа деколонизације који гледамо широм света.
Утолико је посета Си Ђинпинга и одабир Београда, уз Париз и Будимпешту, знатно више од протоколарно пружене руке и размене куртоазних дипломатских слаткоречивости. Свет, напросто, више није исти као што је био 1999. године.

СРБИЈА ИМА АЛТЕРНАТИВУ

Упркос „кашњењу“ Си Ђинпинга, који је у Београд из Париза са супругом допутовао у уторак увече, касније него што је то наша јавност очекивала, имајући у виду да су прве новинарске екипе биле код Кинеског културног центра у Београду још у уторак ујутро, из његовог писаног обраћања медијима може се закључити да Србија у сарадњу с Кином, уколико задржи неопходни капацитет у доношењу самосталних одлука, ипак има алтернативу спољнополитичким притисцима.
Формат те алтернативе, када је сарадња двеју земаља посреди, није блоковски, није усмерен против било које друге стране, али није ни непостојећи, ни немогућ, како нас многи убеђују, сада већ деценијама, користећи аргументацију „опкољености“ и реторику која је структурно блиска оној уочи почетка Другог светског рата.
О томе сведоче речи које је, на самом почетку посете јавности Србије, упутио Си Ђинпинг: „Стојећи на новој историјској почетној тачки, Кина ће радити са Србијом како бисмо заједно остали посвећени првобитној тежњи и заједно напредовали у отварању новог видика у сарадњи Кине и Србије са јачим замахом, већим обимом и вишим квалитетом. Уверен сам да ће ова посета бити плодоносна и да ће отворити ново поглавље у односима Кине и Србије.“
О наведеном сведоче и речи из саопштења кинеске амбасаде које је пренела београдска „Политика“ у свом онлајн-издању: „Кина и Србија су једна другој пружиле чврсту подршку у питањима која се тичу наших суштинских интереса и великих брига. Заједнички смо подржавали међународну правичност и правду и допринели својим уделом у промовисању мира и развоја у свету.“
„Кина и Србија имају дубоко традиционално пријатељство. Наши билатерални односи издржали су тест променљивог међународног окружења и постали леп пример међудржавних односа. Од успостављања свеобухватног стратешког партнерства 2016. године, билатерални односи су остварили историјске резултате. Две земље везује чврсто политичко узајамно поверење и постигле су плодне резултате у висококвалитетној сарадњи ‚Појас и пут‘“, поручио је Си.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *