У МОМ ЗАВИЧАЈНОМ БРЕСТУ СЕ ПРЕЛАМАЛА ИСТОРИЈА (други део)

Академик Иван Алексејевич Чарота, србиста из Белорусије

Нећу да кријем да би питање локализације прапостојбине Словена доприносило мом „поносу”, будући да сам родом из Полесја. Ништа мањи понос ми не изазива верзија да су Словени на територију данашње Белорусије дошли с Балканског полуострва, управо из садашњих српских земаља. Узимам у обзир, наравно, да је ширење хипотезе о идентитету моје мале отаџбине и прапостојбине Бело-Србије омогућио веома уважени Павел Јозеф Шафарик

У наставку разговора за „Печат“ Иван Чарота, професор на Катедри словенских књижевности на Белоруском државном универзитету у Минску и инострани члан САНУ од 2009, говори о концепту „Бело-Србије“, о Дунаву у белоруском народном предању, затим о српско-белоруским везама, односно међусловенским везама, али и о стању србистике на универзитету на ком предаје.

У приступној беседи после избора за иностраног члана САНУ у Београду 2012. године рекли сте, поред тога што сте Бело-Рус да сте и Бело-Србин. Одакле такво осећање? Шта у белоруској митској дубини значи појам „бело”, крије ли се у њему и прадревна Бела Србија?
Очигледно је Господ одредио да мени својствена сверускост садржи посебну привлачност према српству, а оба ова принципа стапања била су унапред одређена семантиком коју је првобитно имала бела боја. Сада није прилика да темељно говорим о распону његових значења у митологији директних предака. Зато молим за дозволу да се ограничим само на то да постоји низ верзија о пореклу етнонима Белоруси, али се у готово свим пажња скреће, пре свега, на чистоту у различитим значењима – од моралног до историјско-политичког. Па, моја – можда не сасвим успешна – употреба речи „Бело-Рус“ и „Бело-Србин“ као самодефиниције одражава жељено стање духа.
Што се тиче приступне беседе у САНУ, сада могу да приметим да, с обзиром на специфичност ситуације, нисам хтео да говорим о „прастарој Белој Србији“. Хипотезе о древном сродству морао сам да поменем због потребе за интегралним погледом на везе, у комплексном научном приступу. Генерално, трудим се да се тих питања дотакнем у минималној мери, сматрајући себе недовољно компетентним да у потпуности учествујем у њиховој расправи. Истовремено, нећу да кријем да би питање локализације прапостојбине Словена доприносило мом „поносу“, будући да сам родом из Полесја. Сећам се да сам био заиста задовољан када је пре четрдесетак година један од српских песника у посвети на својој књизи то овако изразио: „Брату из праотаџбине“. Узимам у обзир, наравно, да је ширење хипотезе о идентитету моје мале отаџбине и прапостојбине Бело-Србије омогућио веома уважени Павел Јозеф Шафарик, који се позивао на Константина Порфирогенита, као и да су ово гледиште подржали многи ауторитативни научници из различитих држава.
Уз све ово, ништа мањи понос ми не изазива верзија да су Словени на територију данашње Белорусије дошли са Балканског полуострва, управо из садашњих српских земаља. … По мом схватању, свако ко нешто категоричније тврди суочава се са опасношћу да скрене у измишљање, фантазије, другим речима, залута у аматеризам. А његов приступ овом и сродним питањима је довољан без мојих фантазија. Нажалост, то се често дешава и код нас, у Белорусији, и код вас, у Србији. Штавише, верзије оних који воле да откривају на својим кућним софама већ, могло би се рећи, постају доминантне у информационом простору. Не дај Боже да покрију и сферу науке. Дакле, волео бих да доживим појаву солидних научних студија са савременим подацима.
Што се тиче концепта „Бело-Србија“, морао сам то да имам у виду када сам разговарао са црногорским колегом, који ми је, поставши неизлечиви монтенегриста, описао супротности између Црне Горе и Србије, али истовремено као пример навео Белорусију. Тада сам му предложио да промени име своје државе, враћајући митски славни назив „Бела-Србија”, а ако жели да не изгуби идентификацију последњих векова, онда нека узме име „Црно-Србија”. Авај, древност нас на тај парадоксалан начин подсећа на себе.
Заслужује ли дубља истраживања један детаљ из поменуте приступне беседе у САНУ где указујете да у белоруском народном предању живи прадавно сећање на „широки, седи, стари Дунав”, или „бели, тихи Дунав”. Подсетили сте да неке белоруске реке носе имена Дунав, Задунки, Дунајец, били то могло бити неко сећање на прастаро досељавање са дунавских простора?
Чињеница је, што многе изненађује, да се у записима белоруске народне књижевности разних жанрова Дунав помиње чак и чешће од локалних река, и са асоцијацијама које се могу тумачити као сакралне. Људе попут мене, духовно сродне са подунавским Словенима, требало је подстаћи да објасне овај мотив, његову генетску сродност, повезујући наше народе заједничким памћењем. У међувремену, овај ефекат перцепције је у великој мери угашен научним и филолошким искуством. Морао сам ипак да се сложим да Дунав из народне поезије источних Словена тешко да има директну везу са конкретним хидронимом и његовим географским координатама. Ауторитативни филолози су то сасвим убедљиво и логично објаснили: значење познате речи „Дунав” код источних Словена постепено је, неприметно, преосмишљено. Уместо имена одређене велике реке, почело је да означава реку уопште, или чак и водено тело у целини – на пример, језеро или чак море. Значајно је и то што је слика Дунава најкарактеристичнија за наше древне лирске и обредне песме, пре свега свадбене, а не епске, и са специфичним распоном поетске симболике. Могуће је, наравно, да нека конкретна дела античког фолклора носе она значења која бих заиста волео да откријем, као човек који је свој живот посветио проучавању и практичном јачању међусловенских веза. Они, наравно, заслужују најозбиљније проучавање.
Једном приликом позвали сте се на руског етнографа и картографа из 19. века Александра Фјодоровича Ритиха који је тврдио да су средином седмог века стигли Словени из Бело-Србије (Белорусије), прешли Дунав, продрли на Балкан, где су такође затекли Србе староседеоце, који су претходно искрварили борећи се са Аварима. Срби староседеоци су их рођачки дочекали, и заједно кренули у војне походе према Солуну и Цариграду. Има ли основа да се траже нови научни аргументи за проверу ове тврдње?
Уз одговоре на претходна питања, као и на неке друге раније изречене судове, можда сам изнео главне „параметре“свог става. И однос према низу научника, међу којима је и А. Ф. Ритих. Иначе, имам у виду став Александра Ритиха на питање које сте споменули и ценим га као оригинално. Истовремено, треба признати да је његова научна аргументација недовољна. А ја, о овом питању недовољно упућен, практично га уопште немам.
Бавили сте се изучавањем српско-белоруских веза кроз векове. Пред најездом Турака, да би сачували национално име и православну веру, Срби су се у већим групама досељавали и на просторе данашње Белорусије, где су новим насељима давали имена која српски звуче и подсећају на имена из старе отаџбине. У тешким вековима када су Србију ломили Турци на простор Русије, на коме је створена данашња белоруска држава, стизали су и такви Срби који су иза себе оставили духовни траг. Можете ли нас подсетити на те личности?
Без имало зазора морам признати да се осећам недостојним што идем утабаним стазама, попут већине савремених аутора који се баве овом темом. За наставну праксу сасвим је довољно оно што су открили претходници, али нова генерација практично не показује велико интересовање за такве ствари. То значи да их морамо стимулисати подсећањем на оно што је познато, што смо преузели од претходних генерација. Заиста значајне нове чињенице се сада изузетно ретко уводе у научни промет. Али то је управо случај на који сте скренули пажњу. Ово су резултати архивског истраживања господина Дорофеја Фионика, веома педантног локалног историчара из Белска, града који је данас део Подласког војводства Републике Пољске, а у средњем веку био је уско повезан са мојим родним Кобрином.
Информација коју је објавио колега Фионик је и за мене неочекивана. А сасвим је могуће да се иза њих крије читав слој чињеница које чине веома значајан феномен. Међутим, нисам имао снаге да детаљно проучим овакве изворе, архивске документе, а у многим другим случајевима нисам стигао ни до тога. Своју улогу сам најчешће доживљавао као коментарисање и, колико је то могуће, тумачење детаља онога што је већ мање или више познато. Било би лепо, наравно, ићи даље од такве улоге. Налазим за то много разлога. Било би, на пример, изузетно занимљиво за историју Западне Русије и православља на нашим просторима разумети прави значај личности Григорија Цамблака, који је био митрополит кијевски са седиштем у белоруском Новоградку. Уосталом, код нас се он, који је службовао на Светој Гори и био игуман у Дечанима, често проглашавао као проунијатска личност. Морамо схватити неке ствари. Не иде баш тако.
Доста је и случајева када се због „индустријске“ потражње од мене, као предавача српске књижевности у белоруској средини, захтева да посветим посебну пажњу једном броју српских личности. Стога сам, на пример, имао прилику да проучавам материјале који се односе на белоруски период живота Михаила Козачинског, који није био само учитељ у Сремским Карловцима и оснивач српске драматургије већ и истакнута личност Православне цркве, викар кијевског митрополита, у нашем Слуцку, где се и упокојио. Аналогна ситуација је и са Симеоном Зорићем, посебно – са подацима о његовом животу и деловању у Шклову, о томе да су му долазили у посету Доситеј Обрадовић, Герасим Зелић, епископ Петар I Петровић Његош. У ствари, генерал Зорић заслужује много више пажње него што му ми поклањамо. Иначе, није случајно, што ме је мој покојни пријатељ Пеђа Драгић Кијук подстицао да пишем роман о овој очигледно романескној личности. У разговорима смо разрађивали заплет, сцене, слике…
Не усуђујем се да се тиме хвалим, пошто сам мало за то заслужан, али у руке ми је дошла архива човека који је као емигрант скоро тридесет година провео у Југославији. Мислим на Михаила Запољског, руско-српско-белоруског писца који је скоро три деценије живео у Краљевини Југославији. Крајем 1990-их више га се нису сећали ни у Србији ни у Белорусији. Али успели смо да вратимо сећање на њега, и његово име вратимо у анале историје књижевности, као и историју веза наших народа.
Бавећи се знаменитом личношћу Белорусије писца, просветитеља и штампара Георгија Франциска (Јурге) Скорине, који је живео крајем 15. и у првој половини 16. века, и његовог присуства у Молдавији, наишли сте у записима из тога времена на молдавску владарку Јелену Српску, супругу војводе Петра Рареша, која је из српског деспотског рода Бранковића. У једном спису помиње се сарадња владарке Јелене и писца Скорине, када је поменут „леп и жив опис” Јелениних предака Бранковића. Је ли се у међувремену дошло до још неких података о „молдавској хроници” која сведочи о Бранковићима?
Ова историјска радња је заиста веома занимљива, и заиста ме је одушевила. На крају крајева, отворила се могућност да се разуме и каже другима истина и о Скорини и о целој породици Бранковић! Штавише, занимање за ову тему је подстицао чак и тадашњи изванредни и опуномоћени амбасадор Белорусије у Молдавији (а пре тога, иначе, амбасадор у Србији) господин Сергеј Николајевич Чичук. Сходно томе, успео сам не само да „провучем” низ писаних материјала, објавим своја размишљања, већ и да одем на путовање у Молдавију. Иако су од самог почетка, и како је посао одмицао, постојале сумње да би текст „старог рукописа“, који је регулисао све ове ствари, могао бити чисто фиктивне природе и новог времена. И даље не желим да то сматрам намерним фалсификовањем. Међутим, до овог тренутка су остале сумње. И истраживачки рад у овом правцу морао је бити заустављен. Штета је, наравно.
Да ли сте задовољни стањем србистике на Универзитету у Минску коју сте ви стварали и коју ћете оставити својим наследницима? Стасају ли међу њима млади србисти, спремни да наставе истраживања која сте започели?
Морам одмах да дам нека битна појашњења: на нашем универзитету не постоји и никада није постојала Катедра за србистику (као посебна). „Од нуле“, како кажу, морали смо да направимо оно што се звало прво Катедра за славистику, а потом, тачније, Катедра за словенске књижевности. Имао сам прилику да је водим скоро четврт века. Али средином 2018. је „оптимизована“, како сада кажу, спајањем са другом структуром. И од тада служим просвети и науци као професор на Катедри за теоријску и словенску књижевност, предајући целокупну историју српске књижевности, као и теорију превођења и интеркултуралне комуникације.
Дозволите да не одговорим на део питања да ли сам задовољан радом катедре, јер желим да избегнем субјективност. Али рећи ћу неколико речи о студентима. Општи утисак о студентском друштву је, нажалост, све гори и гори. Што се тиче појединаца способних и за наставу и за науку, њих има готово у сваком скупу. Питање је само да ли откривају своје потенцијалне могућности. Трудим се, као и до сада, да подржим такве људе. Успевам на различите начине. Ипак, под мојим научним руководством, на универзитету је написано двадесетак дисертација, дванаест је одбрањено. Међу овим кандидатима за дисертацију сада има добрих специјалиста србистике. Драго ми је и што сам могао да подржим изненађујуће продуктивну српску трудбеницу на пољу белоруско-српских књижевних односа – Дајану Лазаревић. У превођење са српског укључио сам и своје синове – са њима сам превео неколико књига. Покушао сам и свог унука да увучем у ове послове… Заиста желим да Белосрби не нестану са моје земље.

ЗА СРБЕ ЧУО У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ

Академик Иван Алексејевич Чарота рођен је 1952. године у селу Лишчики у Брествовској области у Белорусији, на граници Украјине и Пољске. У његовом завичају, поред руског и белоруског, говорило се пољски и украјински, па је ове језике научио у раној младости, због чега за себе воли да каже да је рођен као слависта. Љубав према Србима понео је из родитељског дома. Његов отац Алексеј био је у време Другог светског рата заробљеник у Немачкој, где се са Србима срео у једном немачком логору, о којима је понео најлепше мишљење.
Уписао се на Филолошки факултет у Минску на Одсек за руски језик и књижевност. На другој години студија, на предмету словенских језика, ваљало се определити за један словенски језик и похађати предавања у трајању од неколико месеци. Он се одлучио за српски. Његово интересовање за српски језик је убрзо примећено, па је предложен да у време распуста као туристички водич дочекује и прати групе српских туриста који су онда посећивали Совјетски Савез. Тако је почела Чаротина непосредна веза са Србима.
На редовној изборној скупштини Српске академије наука и уметности одржаној 5. новембра 2009. године Иван Чарота је изабран за иностраног члана највише српске националне установе. Члан је и Међународне словенске академије наука, образовања уметности и културе. Поред примљен је у Свеза писаца Белорусије, Русије, Србије и Републике Српске. Секретар је Библијске комисије Белоруског егзархата Руске православне Цркве, одговорни је уредник часописа „Православље“ и члан редакцијских колегијума девет периодичних публикација, од чега су четири иностране.
Објавио је близу хиљаду превода са српског, руског. пољског, украјинског, бугарског на руски и белоруски језик, а са белоруског и руског преводио је на српски. Са српског је на белоруски и руски језик превео више од тридесет књига српских аутора, међу којима су и дела Иве Андрића, Бранислава Нушића, Десанке Максимовић, Гроздане Олујић, Бранка Ћопића, Драгослава Михаиловића, Добрице Ћосића, Ава Јустина Поповића, Епископа Николаја велимировића, др Марка Марковића…
Поред бављења Косовом и превода српских писаца на белоруски и руски језик: „Српска поезија“ (Минск 1995), „Српска православна црква“ (Минск, 1998), „Косовска битка се продужава“ (Минск, 2000). За студенте србистике на Државном белоруском универзитету у Минску, за практикум „Историје српске књижевности“ припремио је дело „Српска књижевност. Антологија текстова“, књига I – V, (Минск, 2002 – 2007). За студенте србистике покренуо је периодичну публикацију „Српски народ: његови обреди и обичаји, празници и светковине“. До сада су издате две такве публикације у којима су заступљена дела најпознатијих српских, али и других етнолога, познавалаца народног живота српскога народа. Бавио се и православљем у Срба. Осмислио је пројекат „Српско богословље ХХ века“. У оквиру тога пројекта посебно су у Белорусији примљена дела Николаја Велимировића, Ава Јустина Поповића.
У његовој отаџбини 2003. године додељено му је много признања. Одликован је и у Србији. Свети архијерејски синод Српске православне одликовао га је Орденом Светога Саве, Културно – просветна заједница Србије доделила му „Златну значку“, добио је и књижевну награду „Богородица Тројеручица“, и награде Удружења књижевника Србије, часописа „Збиља“, међународну књижевну награду „Раде Драинац“, Фондације Карић.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *