Невојна агресија

Напади на Србију и Републику Српску

Интензивирани хибридни напади делују као припрема за оружану агресију. А код евентуалног војног сукоба на Балкану – Срби и Србија морају бити „агресори“ према којима ће све бити дозвољено, с тим да на вештачком стварању такве слике западна и регионална пропаганда увелико раде

Србија је навикла на хибридне нападе сваке врсте, али тренутно се дешава нешто досад невиђено. Напади су порасли до таквог нивоа интензитета и координације да заједно представљају невојну агресију с радикалним циљем. Карактеришу је два кључна удара – пријем „Косова“ у Савет Европе и „резолуција о геноциду у Сребреници“. Оба удара у коначној фази атакују на српске територије, први на КиМ, други на Републику Српску. У првој фази отвара се могућност тужби према Србији и захтева за ратну одштету, као и покретање иницијативе за „гашење РС као геноцидне творевине“.
Кризу на Балкану пројектују „моћ и немоћ“, моћ западних сила које су одувек господари рата и мира на овим просторима, и немоћ малих држава (и парадржаве „Косово“) да остваре своје претензије без подршке западних моћника. Уз унутрашње деструктивне снаге које су потпуно под контролом обавештајних служби и донаторских кућа са Запада, створен је идеалан амбијент за хибридне нападе на Србију и Републику Српску. Ипак, схватили су да без промене актуелне власти у Србији и РС и довођења послушника није могуће остварити циљ, па су огромну пропагандну машинерију усмерили на дискредитацију и компромитацију председника Србије Александра Вучића и председника РС Милорада Додика.
Српско окружење на Балкану се (као) по команди прикључило нападима, као да су једва чекали. Балкан је прокључао у покушајима нове сатанизације Србије и РС кроз тоталну пропаганду која по обиму и дрскости личи на ратну или предратну. На први поглед се види да је та пропаганда фабрикована у добро прикривеним антисрпским центрима и потцентрима за хибридно ратовање. Унутрашње деструктивне снаге су новцем и обећањима подстакнуте до насилне хистерије у жељи да силом дођу на власт, или да их велике западне силе, као што су вероватно обећале, на власт доведу. Они механички, без размишљања о судбини Срба и Србије, на све пристају – и да се одрекну КиМ и признају „Косово“, и да смо геноцидни, и да је РС геноцидна творевина јер, како кажу, то је реално стање за које је крив неко други или је тако пресуђено у Хагу, о чему се више не може дискутовати.

ОПАСНИ И ПРИКРИВЕНИ ЦИЉЕВИ Западним силама се из неких разлога, вероватно под притиском глобалних дешавања, изненада веома жури, па су кренули у реализацију опасних, али добро прикривених циљева, које покушавају да Србима подвале као безазлене, па чак и добронамерне. Основна замисао била је да се широком операцијом утицаја „Косово“ прими у међународне институције, где је Савет Европе почетна а НАТО крајња инстанца, на шта Србија и српски искрени пријатељи не могу да утичу нити да то спрече. У исто време, да се још ширим утицајима и претњама на Генералној скупштини УН прихвати резолуција о непостојећем геноциду у Сребреници.
Очекивало се да ће међународни одјек тих догађаја уплашити српску власт и паралисати српски отпор безакоњу и лажима. Потпуни успех се чинио надохват руке јер је злоупотреба европских и међународних институција од стране западних моћника постала прецизно утренирана пракса. Па ипак, велике грешке у проценама о питању српског организованог отпора, одлучности и храбрости, прете да им помрсе конце. Нису схватили, па тако ни предвидели, да Срби имају највише искуства и знања на тему прљавих хибридних напада и да су дефинисали квалитетну стратегију одбране. Нисмо ми у стању да водимо офанзивне – нападне операције хибридног рата против великих западних сила, али смо одбрану, засновану на препознавању напада и њиховом раскринкавању и разобличавању, увежбали до савршенства, можда најбоље на свету.
Међународна је заблуда, понекад и наша, да су некакви „високи представници“ или „специјални представници за дијалог“ успостављени ради приближавања ставова и помирења балканских народа и држава. Не, управо супротно, они су ту као „дежурни официри“ да на време уоче и спрече сваки разговор и договор у том правцу. Њихова улога је да као јаке полуге, константно присутне на терену, по задатку западних моћника прате, контролишу и, када за то добију конкретан налог и инструкције, генеришу кризу на Балкану. Да би то могли, они су „чувари ватре“ на потенцијалним жариштима, коју у сваком тренутку могу да распире и направе пожар. Да њих нема, народи на Балкану би одавно нашли некакав договор који би водио ка коначном мирном решењу и потпуној стабилизацији.
Како то они раде? Принцип је невероватно прост и препознатљив – некритички и потпуно подржати једну страну у сукобу а демонизовати и подривати другу, без обзира ко је у праву. Штавише, са становишта западних интереса, боље је подржати слабе и оне који нису у праву а који морају бити послушни јер немају алтернативу на путу остварења својих стратешких циљева. Управо по овој логици западне силе су подржале и данас подржавају баш све српске противнике и непријатеље. Како раније, тако и данас, довољно је да их подстакну и истовремено дипломатски и политички нападну Србе и Србију, па да код њих настане антисрпска хистерија и спремност за обрачун сваке врсте.
При томе све треба да изгледа као спонтани догађаји који изазивају унутрашње проблеме у типованој држави и региону у целини. Ми такве покушаје препознајемо јер су слични у различитим државама. Редовна је пракса, без изузетка, да се најгором пропагандом, дезинформацијама и монтираним аферама нападну и сатанизују председници типованих држава, а истовремено се призивају и подстичу побуне, насиље и преврат, где се не преза ни од физичких ликвидација. Тек касније постаје сасвим јасно да су прави циљ били држава и народ.

ПРЕТВОРИТИ ЖРТВУ У АГРЕСОРА Друга пракса која постаје правило јесте да се подметањем и пропагандом жртва агресије прогласи за агресора. Ту се ради о планском избегавању одговорности за најтеже кривично дело – угрожавање мира, али и о намерном наметању накарадног става западних сила да је ономе ко се брани у тако лажно постављеним околностима све дозвољено, од тероризма па до ратних злочина, етничког чишћења и геноцида, за шта су добар пример дешавања у Појасу Газе, где се стравични злочини према цивилима толеришу под паролом „Израел има право да се брани“. Тако ће бити и код евентуалног војног сукоба на Балкану – Срби и Србија морају бити „агресори“ према којима ће све бити дозвољено и на вештачком стварању такве слике западна и регионална пропаганда увелико ради.
Генерисање кризе на Балкану и припрема за војно решење нису могући без претходног усмеравања и обликовања западне јавности. Види се да моћне западне обавештајне службе ништа не препуштају случају, па тако ни сопствену јавност. Најагресивније земље у погледу угрожавања српских интереса и отворене подршке српским непријатељима су Немачка и Велика Британија. Зато није чудо да су у британски парламент и немачки Бундестаг уграђене личности које припадају њиховим обавештајним службама или их оне их у најмању руку контролишу. То су Алиша Кернс, задужена за спољне послове парламента УК која је чак направила каријеру у британској МИ6 водећи прљаве обавештајне акције у Сирији, и Михаил Рот, задужен за спољне послове Бундестага. Њих јавност представља само као важне албанске лобисте, али постаје све јасније да је њихова улога много важнија и организованија јер углавном све оно што они захтевају од својих влада се, (као) по договору, реализује у пракси – од јачања војног присуства у БиХ и на КиМ, наоружавања приштинске паравојске, па до јачања војних претњи према Србији и РС.
И док оптужују Србију за наоружавање и представљају њу и РС као дестабилизујући фактор и претњу миру, неке чињенице које су случајно испливале у јавност указују на праве опасности по мир и безбедност. У БиХ се појавио компромитујући снимак како вехабије вежбају гађање на званичном стрелишту Армије БиХ. Бошњачки део власти покушава то да прикрије и заташка, али тиме само изазивају још већу сумњу о потенцијалној војној и терористичкој опасности.
Стрелишта су у свакој војсци добро обезбеђени и контролисани објекти где немају приступ непозвана лица због високог ризика од повређивања и страдања, тако да вехабије не би могле користити стрелиште без одобрења министра одбране Зукана Хелеза, а тај дан је одобрење издато клубу за практично стрељаштво „Вележ“. То намеће низ питања на која званичници немају одговор. Да ли су легални клубови само маска за увежбавање екстремиста из редова вехабија широм БиХ? Колико је таквих група до сада обучено? Одакле им оружје и имају ли вехабије своја складишта оружја? Одакле међу њима лица са данским пасошем и два Француза и да ли су то страни инструктори за обуку? Да ли су то некакви инструктори који увежбавају вехабије?
Знамо да су БиХ и парадржава Косово одавно сигурне куће за исламске терористе и повратнике из редова Исламске државе. Имају јаку заштиту бошњачких и приштинских политичара и партија који их тајно подржавају и подстичу њихове милитантне активности. Ако се питамо зашто, намеће се само један одговор – они су им потребни и рачунају на њих као на некакве добро обучене специјалне снаге за будуће оружане обрачуне. Зна се да је гађање бојевом муницијом завршна фаза обуке војника, по чему можемо закључити да је обука екстремних вехабија селафиста који инсистирају на џихаду, у завршној фази.
Да ли је одбрана од невојне и оружане агресије могућа?

СРБИЈА НЕЋЕ У ТОР Поред оних који данас из неког интереса свесно раде за странце постоји мањина Срба која искрено мисли како је спасоносно решење за Србе и Србију да уђемо у антируски тор у који нас притисцима и претњама утерују западни моћници, и онда нас „вук неће појести“. Међутим, то је велика заблуда. Давно су они схватили и у пракси проверили да Срби нису послушници и да нису за тор, и зато је према нама стриктно намењен другачији перфидан наступ – лажна обећања која се претварају у отимање српских територија, процесе етничког чишћења које на Западу нико не види нити осуђује, и „нивелисања“ економске, војне и политичке моћи до нивоа онемогућавања било каквог отпора и одбране. То се догодило баш на свим територијама где су Срби договорно поверили своју судбину другима уз гаранције западних сила, па и у самој Србији док смо имали послушну прозападну власт.
Срби су пристали уз „међународне“ гаранције сигурности да Бошњацима предају Сарајево – након тога тамо их је 157.000 мање. Након грађанског рата у Хрватској је 400.000 Срба мање у односу на попис из 1991. године. Да ли је то неко на Западу осудио? Па није јер су и они свесно радили на томе и раде и данас – Ердутски споразум је најбољи пример лажних западних гаранција и драстичне преваре Срба. Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН Срби су пристали на међународну заштиту на КиМ а највећи број је убијен и протеран управо у време њихове „заштите и гаранција“. Никоме на Западу не смета однос државе према Србима у Црној Гори. Треба ли након свега тога некоме објашњавати да Срби своју безбедност, слободу и независност никоме не могу поверити и да Србија мора бити довољно јака да се свакој врсти угрожавања Срба може супротставити.
Ако се процењују наше шансе у политичко-дипломатском обрачуну у Њујорку и Бриселу, оне су заиста мале, до мере да би свака наша победа била прави подвиг. Зато наша дипломатска стратегија и принципи одбране од невојне агресије морају бити слични онима код војне агресије на Србију коју смо искусили 1999. године. У војној агресији ми не можемо победити НАТО, али им можемо нанети такве материјалне и људске губитке да им се агресија не исплати. Исто тако, код неоружане агресије можемо да нанесемо агресорима толику политичку и дипломатску штету да им се то не исплати. Управо то се сада и дешава, велики успеси су већ постигнути, али крајњи успех – одбацивање резолуције о лажном геноциду и незаконит пријем „Косова“ у међународне институције и НАТО – и даље је у питању.
Раскринкава се и велика западна политичка подвала да међу државама нема пријатељства, него само интереси. Поново се потврђује у пракси да су нам две од три светске силе, Русија и Кина, прави пријатељи који јачају наше шансе у одбрани Србије и Републике Српске од западног и локалних агресора. Раскринкавамо праве циљеве западних сила и њихових сателита на Балкану и убудуће ћемо коначно знати ко су нам пријатељи а ко су нам „партнери“.