ЗЕЧЕВИЗИЈА – Ко сме тај може

„Живот је вечита борба.Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред“: Војвода Живојин Мишић

Ми можемо, али још не смемо. Српски филм далеко је од свог националног задатка колико и од међународног угледа који је изгубио захваљујући низу познатих узрока о чему смо нашироко писали и који овога тренутка нису наша тема. Речју, време је да баш у овом тренутку кренемо у обнову и препород српске покретне слике, јер ни времена ни пара за бацање више немамо. Први услов је потпуно нови приступ производњи филма и то играног (биоскопског, па и фестивалског), коју усмерава и стимулише држава

Животно гесло војводе Живојина Мишића које смо цитирали у наслову води нас и даље кроз битку што још траје, јењава и поново се разгара у непрестаној борби Србиновој који на свом путу вечито среће пакост, освету и завист само зато што хоће да живи као свој на своме. Најновији догађаји око старог, најмање четири пута поновљеног – и то само у прошлом и овом веку! – насртаја барона Гизла на Србију, буди нас изнова и подсећа да његов Drang nach Osten нема краја, него само чека час да нас однекуд заскочи. Сада се око нас ломе и сурвавају тектонске плоче геополитике света и изгледа да се том полому ближи страшан, а блистав крај. Коначно ослобођење није више далеки сан, оно је на видику, ми га већ пратимо и осећамо откако је на Истоку почео обрачун са Антихристом. Нема облика друштвеног живота који није прожет овим сраженијем. Покретна слика као тековина нашег доба већ је преузела једну од главних улога у овом полому. Али ми се још нисмо ухватили у коштац са том стоглавом и стоногом силом, она нам се и надређује и хоће да влада нама, опседа нас и трепери из сваког угла да нам одвуче пажњу и усмери је према ономе што је намерила. А то кад ухвати не пушта. Засада нам још измиче. Али ни ми нисмо од јуче, можемо и време је да се са њом суочимо, да применимо сва знања и алате којима смо одавно овладали и које умемо да користимо барем колико и они којима смо још ок(р)ужени. Филм је у нашим рукама колико и у њиховим, само што ми то не користимо или оклевамо или одустајемо или једноставно нећемо да га употребимо у своју корист. То је ствар целог народа, тј. државе и том оклевању мора доћи крај.

МОЖЕМО, А НЕ СМЕМО. ЗАШТО? Чињеница да је једини прави филмски продуцент у нас држава није, наравно, најсрећније решење, али је засада једино, а то даје и извесне предности. Милијарду и кусур милиона које небогати српски народ одваја за свој филм, плус телевизије и Телеком, плус међународни фактор који (осим познатих нам захтева) нуди и неке бенефите – довољан је за живот једне кинематографије нашег формата, што не значи да вечито камчење пара неће престати. Ми можемо, али још не смемо. Српски филм далеко је од свог националног задатка колико и од међународног угледа који је изгубио захваљујући низу познатих узрока о чему смо нашироко писали и који овога тренутка нису наша тема. Речју, време је да баш у овом тренутку кренемо у обнову и препород српске покретне слике, јер ни времена ни пара за бацање више немамо.
Први услов је потпуно нови приступ производњи филма и то играног (биоскопског, па и фестивалског), коју усмерава и стимулише држава. Сва досадашња искуства државне агенције за филм, која се у нас зове Филмски центар Србије (о самом називу ћемо на другом месту) уопште не охрабрују икакву смишљену и проактивну политику. То се некада звало репертоарска политика а данас се назива, као модерније, креативном или уопште не постоји, све из уверења да је боље да се држава не меша у избор тема и идеја и да се та фамозна стваралачка слобода сама некако довија. И то у временима организоване и циљане ревизије наше националне историје која нам се натура са стране и то отворено, безобразно и бахато у име промене историјске свести, за коју наши непријатељи упорно тврде како није добра. Барон Гизл, у виду једног немачког опуномоћеног министра, већ нам је давно објаснио да своју свест о себи морамо из основа претумбати ако нам је стало до Запада, да се морамо некако самоукинути или преумити. Прве знаке овог преумљења хтели смо да покажемо на малом и великом екрану. (Да ли треба да подсећамо на катастрофалне телевизијске серије и филмове из последње деценије, о којима смо детаљно писали овде и другде?). Видели смо до чега су нас је довели ови жалосни покушаји преламања свести, које је недвосмислено одбацио сам српски народ. Али ништа из овога нисмо закључили и све је мање-више остало исто: насилна ревизија историје води се несмањеном жестином, потурају нам се диносаурска јаја у виду декларација и резолуција које нас изврћу наопако, тресу и ваде нам душу на памук, тврдећи како нисмо жртве геноцида већ његови починиоци. И то вичу они који су починли највећи геноцид у историји света.

ДУГОРОЧАН, ПРОАКТИВАН ОДГОВОР Једва смо некако, из трећег покушаја, успели да Лордану Зафрановићу, највећем живом хрватском филмском аутору, омогућимо да сними филм-громаду о Јасеновцу, који алатом филмске уметности износи колосалну истину о правој суштини и димензији геноцида над српским народом. Филм ће изаћи у српској продукцији управо у тренутку у коме нам светски силоватељи историје и стварности у целом прошлом и овом веку подмећу измишљени геноцид у Сребреници. Иако се својски гушамо са њима по светским судилиштима и ангажујемо све чиме располажемо у овој гигантомахији, ми још ничим не показујемо да имамо на својој страни правог борца за истину света, уметнички филм дубоко усађен у нашу историјску збиљу. Све што имамо, а ту пре свега мислим на државне механизме, последњу пару и секунд медијске промоције, морамо сада уложити у овај филм! Филм само што није изашао, а не чује се о њему ништа. Где нам је медијска припрема, где су најаве округлих столова и тематских расправа о најактуелнијој глобaлној теми нашег времена, где су панели највећих светских стручњака, од којих су се тројица главних већ изјаснили по овом питању? Нису нам баш сви окренули леђа да слежемо раменима и чекамо да неко други покрене наш глас? Ми чак и знамо ко ће Зафрановића (и нас) и како напасти и морамо се за жестоке, озбиљне одговоре добро припремити. Уопште, ништа у нашем одговору не сме ни бити ни изгледати случајно, све мора имати другачији, (зашто не и плански?), проактиван карактер. Треба ли да нам Бакир Изетбеговић држи лекцију о планетарној промоцији Сребренице или то боље умемо сами, уз „малу помоћ пријатеља“, поготову што су историјска и актуелна истина на нашој, а не супротној, страни. Али не, ми још ћутимо и нешто чекамо, иако знамо шта нам следи.

Једва смо некако, из трећег покушаја, успели да Лордану Зафрановићу, највећем живом хрватском филмском аутору, омогућимо да сними филм-громаду о Јасеновцу, који алатом филмске уметности износи колосалну истину о правој суштини и димензији геноцида над српским народом. Филм ће изаћи у српској продукцији управо у тренутку у коме нам светски силоватељи историје и стварности у целом прошлом и овом веку подмећу измишљени геноцид у Сребреници
фото Милан Тимотић

ИМАМО ЛИ ПРЕЧА ПОСЛА? Обележили смо четврт века од „српских Термопила“, од херојске битке за Кошаре; искрено речено, за нашу душу и опстанак. Пракосово из нашег дубоко увреженог националног мита десило је у стварности као хомерска сага уживо. Лазар и Милош васкрсли су у стварном лику нашег народног богатира и стали на црту најмоћнијем непријатељу у целој нашој историји. У међувремену су отворени неки тајни досијеи и сазнали смо, накнадно, да је тада копнена инвазија НАТО-а на Југославију била већ готова ствар, али да су наши хероји „побркали лончиће“ највећој светској сили, па је од инвазије у последњем тренутку морала да одустане. Затим се умешао непозвани руски контингент и на Слатини и довео свет на ивицу трећег светског рата. Све смо то већ видели у неким страним филмовима. Али, веровали или не, нашег филма о Кошарама – још нема! Иако смо се наслушали мучних прегањања све је још давно стало и нико о томе више не говори. Новац никада није био проблем, али овај филм се и даље не снима. Зашто? Имамо ли нека преча посла? За свих тих четврт века нагледали смо се свакаквих (углавном никаквих) филмова и набацали пара на треш који није хтео да гледа народ ни да помене критика. Да није било неколико сјајних документарно-играних емисија Слађане Зарић Кошаре никада не би стигле ни на мали екран. Бог нам је дао хомерску епопеју, нешто што не треба измишљати ни холивудски пумпати, а ми смо дозволили да она прво постане плен свакојаких мешетара, а затим временом падне у заборав и полако нестане са нашег обзорја. Како би сада легла само једна пројекција, макар незванична, тек неформална, „новинарска“, у биоскопу поред Савета Европе, пред само слушање Доре Бакојани! Да не говоримо о стриминг платформама и милионским пружаоцима услуга дигиталних сигнала који нису баш сви одреда наши непријатељи! Да не говоримо о мамутским биоскопским и телевизијским тржиштима Русије, Кине и многих других земаља „мултиполарног света“ којима треба да се бави – ко други? – него наша држава, тј. њена агенција за филм!
Не може, него мора да сме. У томе је њена најважнија улога.

Филмски центар Србије уопште не охрабрују икакву смишљену и проактивну политику. То се некада звало репертоарска политика а данас се назива, као модерније, креативном или уопште не постоји, све из уверења да је боље да се држава не меша у избор тема и идеја и да се та фамозна стваралачка слобода сама некако довија. И то у временима организоване и циљане ревизије наше националне историје која нам се натура са стране и то отворено, безобразно и бахато у име промене историјске свести, за коју наши непријатељи упорно тврде како није добра.

НА НУЛТОЈ ТАЧКИ Ни са „даљом историјом“ није бољи случај. Видели смо како су прошли Немањићи и на шта је бачено брдо пара. На страну то што смо сигурни да све то није било случајно и да је барон Гизл опет играо своју партију на једном не мање важном терену. Тек много доцније сазнали смо да је најбољи српски телевизијски редитељ Ђорђе Кадијевић тој истој српској телевизији нудио готов пројекат о Светом Сави, тј. светородној династији Немањића из које се рађа наша двестогодишња краљевина још док иста та државна телевизија није била ни дошла на сличну идеју. Било је то још 1987. у доба кад је Кадијевић награђен највећом светском телевизијском наградом за свог Вука Караџића, најбољу икада снимљену тв серију у нас и кад су му, наводно, на истој тој телевизији – сва врата била отворена! Прошло је двадесет и кусур година и нека нова номенклатура заборавила је на ову понуду или се иста није баш уклапала у нове трендове промене свести које су од нас захтевали чираци барона Гизла. А ено Ђорђа Кадијевића – Богу хвала још живог и здравог! – и нико му још ништа не нуди, као да нам се рађају све сами филмски и телевизијски генији који једва чекају да се дочепају овакве националне теме! О Светом Сави, иначе, још нисмо снимили играни филм, него гледамо руске филмове што је, иначе, за сваку похвалу, као што ни о самом Карађорђу не бисмо имали једног јединог филма да не беше 1911. Светозара Боторића и Чича Илије Станојевића или истог тог Кадијевића, који је 1983. године, у скромним условима тв продукције, снимио тв филм Карађорђева смрт. И тако редом. Уопште, српска историја за коју се мора пронаћи неко надлежан, а то је, мислим, сама српска држава (да нам историјску свест не би кројили Гизлови шегрти који су се размножили у застрашујућем броју), стоји и даље на нултој тачки у оквирима покретне слике у Срба, као што сам недавно детаљно изложио у својој књизи „Затамњени екран“ (Catena Mundi, 2023) .
Списак оваквих националних тема је подужи и о њему би се могла написати друга једна, далеко опсежнија књига. У ствари, праве српске историје нити фасцинантног пантеона догађаја и личности наше пребогате тековине на српском екрану није ни било. Са два или три изузетка (можемо их набројати на прсте једне руке), српска историја почињала је од 1804, тј. од Првог српског устанка и та слика стварана је до данашњег дана. Овај играни филм, Песма са Кумбаре, снимио је још 1955. унук Стојана Новаковића, председника српске Краљевске владе и Српске краљевске академије Радош Новаковић (1915-1979), тада угледни комуниста и од 1944. зачетник “новијег српског филма”. И то је до дана данашњег једини српски филм о Првом српском устанку. Исто тако, једини релевантан, штавише одличан играни филм о српској епопеји 1912-1918 дуго је био само филм Жике Митровића Марш на Дрину (1964). Што је то још увек једини поштен филм у овој области кривицу сноси тај исти каплар 42. домобранске („вражје“, загребачке) дивизије, који је све српске филмове о Великом рату једноставно унапред забранио, написавши на маргини пројекта Колубарске битке „Ово је опасно! Не снимати!“, што имало законску важност у целом периоду његове, Титове владавине. (Тек недавно видели смо не баш успеле детаље Колубарске битке у серији Време зла, о чему ћемо опширније кад буде време). Филмови настали после Титове смрти: Свети Георгије убива аждаху Срђана Драгојевића (2009), Заспанка за војнике Предрага Анонијевића (2018) и Краљ Петар Први Карађорђевић Лазара и Петра Ристовског (2018) боље је да никад нису ни снимљени о чему смо на овом месту и другде опширније писали, јер показују да је политика Барона Гизла према српској голготи у Великом рату и овде умешала своје прсте и да затамњење српске историје још траје. Тако ово стање у српском филму у потпуности одговара колосалној метафори којом највећи српски историк модерног доба Милорад Екмечић завршава своје тестаментално дело: „Слично као са нацистичком окупацијом 1941, Срби 1992. нису изгубили само своју државу, него и своју историју кроз коју је она стварана… Будућност гледамо кроз таму“ („Дуго кретање између клања и орања“, Београд: 2019).
Време је да се и српски филм помери са ове нулте тачке, а то је могуће само ако се сасвим другачије приступи кључном одтамњењу у репертоарској или како хоћете, креативној политици наше државе у филму. У тешким моментима који нас очекују, сада, када би требало да саберемо све снаге и пружимо јединствен отпор (креативан, дакако!) душманским претњама српском народу, ништа нам више не стоји на путу да у целини испунимо Војводино гесло: „Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!“

2 коментара

  1. Јелена

    За време предугог потискивања и заобилажења свега што би могло да замирише на прави српски филм, стасале су нове генерације стваралаца, успешном индоктринацијом преумљених да послушно гледају само у будућност, багателишући све “митове” из историјске прошлости. Како они могу да створе добар српски филм? У најбољем /најгорем случају створиће, већ виђена, саката дела која следе “светске” трендове: да буду атрактивна за генерације чије животе је обележио ВЕШТАК: пластичне кесе, вештачке груди и напумпане усне; наказни спектакли, маске и вриштања уместо музике (Песма Евровизије); друштвение мреже уместо дружења. Отуђеност; општи пад нивоа образовања и следствено незнање – знаци регресије друштва; агресивне глупе рекламе; неваспитање и растуће насиље; недостатак емпатије и много још тог западњачког ђубрета. Боље је да се такви ствараоци, задојени западним “вредностима”, и не пачају у велике националне теме јер ће створити “дела” која исијавају њиховим интимним ставовима према отаџбини и историји – а шта друго (част изузецима).

    Историја нам је пребогата и светла – немамо се чега стидети, и за ствараоца који не мрзи, веома подстицајна. Али треба бити и храбар; треба се, унапред, одрећи прође, или, сачувеј боже! неке награде у западном свету. Треба имати “петљу” и много љубави у себи, и сетити се баснословно велике публике на Истоку – зар је то мало?
    А дужни смо својој историји и славним прецима, много дужни…

  2. Владимир Мономах

    Док је потомака шабанових шегрта /част изузецима/ по Дедињу ништа од филма с предзнаком српски.
    Уосталом ако већ немамо српски музеј, српску железницу , српску пошту не треба нам ни српски филм ….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *