О АРОГАНЦИЈИ ЗАПАДА И ЊЕНИМ „ФЕНОМЕНИМА“

Мухарем Баздуљ, књижевник и новинар

Још 2007. написао сам колумну где сам рекао да високог представника треба укинути јер с њим БиХ изгледа као бицикл с помоћним точковима. Не можете бити нормална држава и имати ненормалне институције

Кажу да новинарство, а поготово књижевност, дакле – писање, значе лет, а летети могу само они који имају крила а да се приде не плаше пада. Код нашег саговорника су, чини се, сви услови од самог почетка били испуњени. Једно крило у виду списатељског дара, који чак ни његови противници никада нису оспоравали, и друго крило, оличено у причи о времену и простору, о туробној, често и пакосној судбини народа и уопште човека изван свих географских и политичких граница коју само писана реч може ваљано испричати. И та прича „постала је локална баш зато што је глобална и постала је национална баш зато што је интернационална“, односно постала је наша баш зато што је његова. Мухарем Баздуљ, један од значајнијих аутора и самосвојна личност наше савремена књижевне, али и новинарске сцене. Од родног Травника, преко Сарајева до Београда. Од босанскохерцеговачког вундеркинда до епитета српског писца и држављанина Републике Србије, све то са кофером у којем се поред двадесетак наслова које потписује као аутор, налазе и нека од најзначајнијих књижевних и новинарских признања које је могуће добити под нашим парчетом неба. Мухарем, у разговору за „Печат“, говори о Србији, Босни, и о актуелном тренутку у којем се свет налази.

Кинези имају клетву која се све чешће цитира: „Дабогда живео у занимљивим временима.“ Да ли је време у којем живимо у глобалном смислу „занимљиво“, и колико је пресудно по целокупну будућност света?
Рекао бих да сте у праву, да су нас заиста запала занимљива времена. Додао бих и ону Лењинову како има деценија у којима се не деси ништа, а онда се десе недеље током којих се десе деценије. Ми имамо ту срећу или несрећу да та „занимљивост“ траје скоро непрестано, а што се тиче будућности света, ту јавно ваља увек бити оптимиста. Ако крене набоље, испаднете пророк, а ако крене нагоре, кога брига за неке интелектуалне прогнозе. Шалим се мало, али не превише.
Рат у Украјини траје две године и нема назнака да ће се завршити у наредним месецима. Букнуо је Блиски исток, инфлација расте, али расту и издвајања за војску у већини држава. Да ли је аналогија са 1939. и 1941, где 1945. није ни на видику, на месту, или нема разлога за толику бојазан?
Мени је врло драг мислилац Насим Николас Талеб, чију сам једну књигу и превео на српски. Он је аутор концепта „црног лабуда“, идеје да кад размишљамо о опасностима у будућности, аналогије са прошлошћу нису нужно довољне. У том смислу, можда и није најгоре да мислимо о некој новој 1939. или новој 1941, можда нека година која почиње цифрама 202 постане симбол без преседана. Хоћу да кажем, кад мислимо о изазовима будућности, не морамо да очекујемо било какву „репризу“, можда нас чека и „премијера“.
Познато је да баштините и верујете у идеје праве исконске левице. Многи мисле да актуелни светски сукоби заправо представљају последње „копрцање“ либералног капитализма и једног специфичног погледа на државу, човека и породицу, да кроз призму Америке и западне хегемоније сачува себе на трону. Делите ли то мишљење?
Није та идеја лишена привлачности, мада се мени чини да је свет прекомплексан да бисмо могли било каквом симплификацијом да објаснимо цео низ ствари које међусобно јесу повезане, али често имају и властите „локалне“ разлоге. Али да, економска неједнакост човечанства у овој форми каква постоји неизоставан је део мапе глобалних проблема.
Чак се и на Западу могу чути тумачења: о западној цивилизацији која је изашла из свог хуманистичког и цивилизацијског колосека и да се приклонила антихуманистичком вртлогу противном човековој природи!?
Позиција победника увек је јако ризична. О томе говоре митови, легенде, архетипови, свете књиге, историја уметности. Ароганција Запада после победе у Хладном рату утицала је на феномене које потенцирате у питању. Људи кад говоре о радничким правима у Скандинавији из шездесетих и седамдесетих година прошлог века, често пренебрегавају тадашњу геополитичку динамику. Док је постојала алтернатива, Западу је било у интересу да пацификује сопствену радничку класу. Сада је то друкчије.
Да усмеримо пажњу на муке Србије и нашег региона. Почетак године обележио је поновни спор између Сарајева и Бањалуке због прославе 9. јануара. Како сте видели тај догађај и како видите будуће односе на релацији Сарајево – Бањалука?
Најзанимљивији ми је ту био иступ професорке Сабине Силајџић са сарајевског Економског факултета. Она је јавно рекла ствар која је у јавном животу Сарајева табу: да Бањалуци први март као Дан независност БиХ смета на исти начин на који Сарајеву смета девети јануар. Она је, наравно, прошла кроз „топлог зеца“, али увек је добро да се о свему јавно говори. И Сарајево и Бањалука морали би да узму у обзир стварне ставове супротне стране. То би био добар почетак.
Шта је за вас и по вама Кристијан Шмит, човек који нема легитимитет да обавља функцију високог представника УН у БиХ, мада се дефакто уз подршку Вашингтона и Брисела понаша у складу с том функцијом. Да ли су он и његови претходници заиста регулатори и гаранти мира или само прокуратори империје који свесно машу шибицом тамо где је све лако запаљиво?
Хајде да се нашалим уз помоћ придева који је овдашњој јавности пре неколико деценија био веома популаран. Ономад су у Сарајеву и Загребу, СР Југославију називали „крња Југославија“, пошто, је ли, по њиховом мишљењу, нема праве Југославије без Хрватске. У том смислу, Кристијан Шмит је „крњи високи представник“. Он нема пуни легитимитет који су имали његови претходници, али ипак није ни пуки „случајни пролазник“. Што се тиче историјске улоге високих представника, то је велика тема, али угрубо: у првих десетак година они су били део решења, а не део проблема. Ситуација, укључујући и сигурносну, била је ровита, владало је велико неповерење међу домаћим политичким актерима, па је такав функционер био скоро нужан. Већ негде од 2006. високи представници су део проблема. Док сам живео у Сарајеву, то ме је више тангирало, па сам још 2007. написао колумну о томе да се Уред високог представника треба укинути јер с њим БиХ као држава подсећа на бицикл с помоћним точковима. Не можете истовремено желети да будете „нормална држава“, а имати „ненормалне“ институције. Није тај мој текст ономад дочекан благонаклоно, али добро, та инфантилна политика која нажалост већ деценијама влада Сарајевом од тзв. странаца очекује само помоћ у спровођењу сопствене агенде, те стога и не жели да на равној нози о будућности расправља с политичком Бањалуком.
Да ли највећи усуд БиХ и њене целовитости лежи у томе што као држава може да успе једино на идеји о конститутивном суживоту три религије и три највећа јужнословенска народа и то после крвавог грађанског рата, а да приде та идеја није успела на нивоу Југославије, много веће државе, много моћније, са далеко бољом међународном позицијом? Другим речима, да се послужим фудбалском терминологијом: неко очекује да ниво игре који није могла да достигне ни Барселона у најбољим данима, сада достигне Алавес и то са повређеним играчима?
Симпатична вам је аналогија, али знате и сами да исход утакмице не зависи само од квалитета играча него и од суђења. Против Југославије као Барселоне судијска тројка је направила масу неправедних одлука, давала црвене картоне без разлога, судила непостојеће пенале и тако даље. Хоћу да кажем, много тога зависи од глобалне политике. Версајска Југославија је деловала моћно па није поживела ни 23 године. Дејтонска Босна је деловала склепано, па се, ево, ближи 30. рођендану.
Шта је са заједничком будућношћу Србије, БиХ, а даље и Северне Македоније и Црне Горе у Европској унији? Има ли смисла и даље ићи тамо; односно има ли смисла надати се да нас тамо уопште желе?
То све зависи од геополитике. Сви знамо да су и балтичке земље и Румунија и Бугарска примљене успркос непоштовању свих критеријума. Пре руске Специјалне војне операције у Украјини изгледало је да нема теорије да се ЕУ прошири пре, рецимо, 2035. Сада већ и то није сигурно. Тако да, мени се чини, вреди и даље покушавати да уђемо у ЕУ, али немати никакве илузије о тој заједници као таквој.
Ове године навршава се четири деценије од ЗОИ у Сарајеву. Такође, те 1984. авион Ј-22 „орао“, произведен баш у БиХ, с пилотом Марјаном Јеленом у кокпиту, постаје први југословенски авион који је летео брже од брзине звука; „Забрањено пушење“ објављује свој деби албум, култни „Дас ист Валтер“, док само годину дана касније Емир Кустурица добија своју прву Златну палму у Кану за филм „Отац на службеном путу“. Како са ове дистанце гледате на те податке, и уопште на то време?
Да се послужимо фамозном фразом, то изгледа као Периклово доба.
Велики сте познавалац дела Петера Хандкеа. Да ли је Хандке „најбоље што се последњих деценија десило Србији, бар у међународним оквирима“?
Једна од најбољих, засигурно. Мени је драго да је Хандке код нас, чини ми се први пут, стекао велики број стварних читалаца, да он за нашу читалачку публику није више само „онај славни писац који заузима српску страну“ него и аутор чије књиге имају озбиљну рецепцију.
Шта просечан читалац данас доминантно види у књижевности: ризницу идеја и надахнуће за борбу и мисију – како створити бољег себе и бољи свет, или само бекство од тешке свакодневице?
Незахвално је покушавати докучити шта је „просечни читалац“ и шта хоће. Уосталом, ни две категорије које наводите нису нужно строго раздвојене. И књиге у које бежимо од тешке свакодневице могу истовремено бити и, како кажете, акумулатор идеја. Важно је да се чита. И они који читају погрешне ствари, ако већ стекну навику читања, једанпут ће, можда и грешком, почети да читају праве ствари.
Данашња књижевна сцена у Србији?
Богата и разнолика. Да смо у осталим областима, као у књижевности – где би нам био крај. За земљу ове величине, имамо сјајну издавачку и књижарску мрежу. Има добрих писаца различитих генерација. Вредело би поразмислити о томе зашто код нас већ годинама највећи хитови не долазе из домаће, него из преводне књижевности. У већини европских земаља је друкчије.
Један сте од потписника бојкота НИН-ове награде. Недељник НИН је недавно променио своју власничку структуру. Да ли очекујете да ће то утицати на промену мотива при додељивању овог некада престижног, можда и најпрестижнијег књижевног признања у Србији и бившој Југославији?
Морам да признам да сам свим срцем поздравио избор Стеве Грабовца за овогодишњег лауреата. Ето, да кажем да је то позитиван сигнал, али колико сам чуо, највећи део актуелног жирија ове године напушта жири. Биће занимљиво видети састав жирија у овој новој констелацији. Тада ће и на ово питање бити могуће поузданије одговорити.
Шта читаоци могу да очекују од Мухарема Баздуља?
Радим паралелно на неколико ствари, али можда је најизвесније да ће прва идућа објављена књига поново бити кратки роман.