ОСОВИНА ОТПОРА ЗАПАДУ МОСКВА–ПЕКИНГ–ТЕХЕРАН ПОСТАЛА ЈЕ РЕАЛНОСТ

Нагле промене на геополитичкој мапи света

Без Пентагоновог кишобрана израелска одбрана је једноставно неодржива. И управо то дефинитивно мења не само правила игре у Западној Азији него и на читавој глобалној шаховској табли. Престиж Запада, што је само псеудоним под којим се крију САД, до сада је почивао на стварној војној моћи или макар на њеном привиду. Било је довољно да у неко кризно подручје уплови један амерички носач авиона и да прокажена земља прихвати ултиматум Вашингтона. Сада се открива да је скупо америчко наоружање пре нека врста статусног симбола

Јеменски Хути настављају да гађају све западне бродове који пролазе кроз Црвено море, односно све бродове који се могу довести у везу са „израелским ентитетом“. Другим речима, Хути се супротстављају читавом Колективном западу, и то чине прилично успешно.
Велике западне бродске компаније, као што су данска „Маерск“, француска ЦМА ЦГМ и нафтна компанија „Бритиш петролеум“, почеле су да избегавају Суецки канал и усмеравају саобраћај преко Рта добре наде. Трошкови осигурања за бродове повећали су се и до 250 одсто.
Нападе Хута није успело да заустави ни бомбардовање НАТО коалиције, превођене САД, што показује неспособност Северноатлантске алијансе да води озбиљни рат, или макар мањи регионални сукоб. Хути данас ударају у само срце западног капитализма, примећује аналитичар Александар Марковић. У ствари, реч је о покрету Ансар Алах (Божји следбеници), који практикује неку врсту исламског племенског социјализма, различитог од холивудског исламизма Исламске државе и револуционарног ислама Ирана. Хути одбацују све позиве Запада за преговоре. Њихов борбени поклич је: „Нека умре Америка! Нека умре Израел! Победа ислама!“
Заправо, напади Хута су само део много шире, глобалне слике.

Спектакуларни одговор Ирана Израелу Иран је одговорио на провокацију Израела, када је бомбардован ирански конзулат у Дамаску, спектакуларним нападом који се састојао од роја беспилотних летелица и балистичких ракета. У овом нападу погођена су три важна војна објекта: ваздушне базе Неватим, Рамон у Негеву и обавештајни центар на окупираној Голанској висоравни.
Ирански пројектили су погодили ове циљеве упркос снажној израелској противваздушној одбрани, која није била само израелска. У одбрани Израела су учествовали (поново) и САД и НАТО. Ово је, у ствари, једна од последица Специјалне војне операције коју Русија спроводи на тлу Украјине. Свима, или готово свима је позната чињеница да су западни противваздушни системи пропали у Украјини. Није било „обарања од 99 одсто“. Како додаје британски обавештајац Алистер Крук: „Ако би се признало да иранске ракетне способности могу да пробију највећу концентрацију противваздушне одбране у ваздушној бази Неватим на југу, импликације за западни став широм света биле би страшне.“
Како примећује бразилски аналитичар Пепе Ескобар: „Ирану је требало само неколико сати да се његово `стратешко стрпљење` претвори у озбиљно одвраћање. Тако је успео да из корена промени игру на читавој западноазијској шаховској табли.“
Притом, Иран није користио своја најубојитија оружја, која не може зауставити ни најсофистициранија противваздушна одбрана САД: хиперсоничне ракете. Напад је имао пре свега симболичан значај и претежно показни карактер. Осим тога, Исламска Република Иран, као и (проирански) покрет Ансар Алах, значајно су поправили свој „имиџ“ у свету и постали важан део осовине отпора досадашњем хегемону.
Не треба сумњати ни у чињеницу да Израел жели да покрене беспоштедни, сурови, брутални рат са Ираном, у коме више неће важити никаква правила ни норме. Заправо, како примећује Крук: „Израел инсистира на логици која може довести само до пораза.“ Он жели рат са Ираном, али не без подршке и учешћа САД. После напада на ирански конзулат у Дамаску израелски новинар Еди Коен је рекао: „Јасно смо показали да желимо рат са Ираном и Хезболахом.“
Прижељкује ли и Вашингтон тренутно такав рат који би се водио против Ирана? Без икакве сумње. Само што сада осећа да није прави тренутак за то. Нема сумње да време ради за Иран.
Одговор Израела Ирану, за који је израелски премијер Бењамин Нетанијаху обећао да ће бити „разоран и болан“, на крају се свео на напад три дрона на град Исфахан, које је рутински оборила иранска ПВО. То су били „само неуспели и понижавајући покушаји надлетања дронова који су оборени“, потврдио је високи ирански званичник Хосеин Далиријан. Али то није било само понижење за Израел и његове оружане снаге већ, изнад свега, за његовог моћног заштитника – САД.
Ово понижење западни медији скривају.

Никад не прекидај непријатеља када греши Постоји још један, много важнији разлог за савезништво између Москве и Пекинга него што је „обуздавање“, које, и једној и другој сили, намеће Вашингтон, враћајући нас у епоху Хладног рата и блоковске поделе света. Кључни разлог је то што и Русија и Кина себе виде као моћне цивилизацијске државе, које су, у међувремену, постале силе које предводе изградњу постамеричког света. Како је својевремено, поводом састанка кинеског председника Си Ђинпинга и Владимира Путина у Москви, писао руски геополитичар Александар Дугин: „И Си и Путин имају идентичну слику света. Та слика света је већ мултиполарна, са Кином, Русијом и Колективним западом као истинским половима.“ „То је истинска декларација мултиполарног света“, додао је Дугин, „заснованог на тесном геополитичком и цивилизацијском савезу Кине и Русије, спремног да одбије сваки притисак хегемонистичког Запада и понуди придруживање мултиполарном клубу свим другим цивилизацијама – исламској, индијској, афричкој, латиноамеричкој, а у будућности и западној – уколико се западне елите одрекну глобализма и униполарности.“ А то се већ дешава, са шиитским Ираном као засебним полом мултиполарности и Индијом, која је постала нови глобални центар, са најбрже растућом економијом, што значи да би до 2030-их могла надмашити САД, па чак и Кину. Најзад, како сматра Дугин, „Кина је дубоко свесна да Русија преузима ударац на себе, да је наш рат и њен рат, односно да Русија Кини за сада омогућава одсуство рата, његово одлагање. `Кинески сан` је могућ само уз потпуни геополитички и цивилизацијски суверенитет Кине, због чега је неспојив са западном хегемонијом и либералном диктатуром. Кина ће бити на страни Русије не само из опортунистичких разлога већ пре свега због њене стратешке оријентације ка пуној независности.“ Све што је речено за ове две државе у потпуности важи и за Иран, који је већ постао снажна држава цивилизација и „неосвојива тврђава“, ван домета САД и њиховог савезника Израела. Наводни „вестфалски поредак суверених националних држава“, над којим бди увек будни западни хегемон – САД – тиме је постао ствар прошлости. Епоха мултиполарности је већ наступила, барем за значајан део света. Она се више не може зауставити никаквим санкцијама, интервенцијама ни ратовима, изузев можда нуклеарног. Вашингтонски „неоконзервативни“ стратези су пропустили да уоче ову суштинску промену. Они већ неко време живе у токсичној атмосфери у којој се мешају опасне илузије о надмоћи, бескрајна ароганција Вашингтона и навика да свима, па и својим европским вазалима, диктирају сопствена „правила“. Треба ли их будити из ове врсте опасних самообмана? Како каже стара изрека: „Никад не прекидај непријатеља када греши.“

Цивилизацијски значај палестинског отпора Глобална слика у Западној Азији се мења из корена. Израел данас трпи неуспехе у „тунелском рату“ против Хамаса, упркос обећању његовог премијера да се израелске снаге „налазе на само корак до победе“. Како је још у децембру прошле године предвиђао руски геополитичар Леонид Савин: „Израелске снаге не могу да униште Хамас, који је чврсто утврђен у подземној мрежи тунела.“
Узгред, Израел тврди да је уништио 19 од 24 батаљона Хамаса. Међутим, није јасно како. Уосталом, како је могуће разликовати борца Хамаса од цивила у Гази? Може ли Израел побити преко два милиона Палестинаца?
У реалности, Израел је изгубио моћ одвраћања, а ту моћ више није могуће обновити. Ову моћ је уништио дубоки гнев исламског света, изазван масакрима које је Израел извршио у Гази током последњих шест месеци.
Палестинци су, како примећује Крук, свесни своје квантитативне инфериорности, изабрали сасвим другачију стратегију: „Они су усвојили другачији начин размишљања, који чину отпора даје цивилизацијски значај. То је пут ка метафизичкој победи палестинског народа а, врло могуће, и пут ка војној победи. То је асиметрична природа сукоба, коју Израел никада није успео да разуме.“
Шта раде Палестинци, изложени јеврејском геноциду библијских размера? Како пише новинарка Амира Хас: „Огромна већина Израелаца и даље верује да је рат једино решење.“
Заправо, додаје Крук, то није „Нетанијахуов рат“ већ рат који води Израел: „Проблем лежи у самом израелском друштву. Велика већина Израелаца верује да је запањујући број погинулих Палестинаца сасвим оправдан. Већина јеврејске јавности и даље сматра да израелске снаге користе адекватну, или чак недовољну силу у Гази. Израелци су одавно прихватили систем војне окупације који је потпуно дехуманизовао Палестинце.“
То је, уједно, и проблем целокупног Запада, који одбацује компромис и пут ка мирном решењу конфликата, непрекидно подижући улоге у игри. Али ту се Запад суочава са зидом. Сва његова настојања да добије рат су неуспешна.
Пример за то је поново сукоб у Украјини, у коме неће ништа променити ни 61 милијарда долара војне помоћи, које је, после вишемесечног оклевања, најзад одобрио амерички Конгрес. Сада Зеленском остаје само једна „ситница“. Како му је поручио лидер демократа у Сенату Чак Шумер: „Сада победите!“

Западна кућа од карата Не треба сумњати у то да Иран у својим акцијама ужива веома широку подршку и Русије и Кине.
„Иранска ваздушна порука послата Израелу“, констатује тим поводом Пепе Ескобар, „потврдила је то у пракси: њихови системи за навођење ракета користили су кинески сателитски навигациони систем `бејдоу`, као и руски ГЛОНАСС систем.“
Како наставља Ескобар: „Изјаве заменика руског министра спољних послова Сергеја Рјабкова, о сталном контакту са Ираном, плус обавештајна сателитска навигација, потврђује дубоку сарадњу руско-кинеског стратешког савезништва и њиховог заједничког стратешког партнера – Ирана.“
На основу огромног искуства које је стечено у Украјини, додаје Ескобар, Москва је поуздано знала да ће Израел наставити са ескалацијом на Блиском истоку уколико Иран настави да показује само „стратешко стрпљење“.
Биће фасцинантно када видимо које је лекције Москва извукла из ове акције Техерана. Али подвуцимо: када би Израел покренуо прави врући рат против Ирана, више не би постојао начин да Тел Авив пресретне стотине најсавременијих иранских пројектила, које Техеран у овом нападу није ни користио. Осим тога, без Пентагоновог кишобрана израелска одбрана је једноставно неодржива. И управо то дефинитивно мења не само правила игре у Западној Азији него и на читавој глобалној шаховској табли.
Престиж Запада, што је само псеудоним под којим се крију САД, до сада је почивао на стварној војној моћи или макар на њеном привиду. Било је довољно да у неко кризно подручје уплови један амерички носач авиона и да прокажена земља прихвати ултиматум Вашингтона. Сада се открива да је скупо америчко наоружање пре нека врста статусног симбола.
Недавно је Корпус гарде исламске револуције (ИРГЦ) направио још један „бочни ударац“, заплењујући у близини Ормуског мореуза брод у власништву Израела. Како примећује Ескобар: „Овај маневар је много опаснији за западну економску кућу од карата од било каквог ограниченог удара на Израел у Западној Азији.“ Али то се ипак догодило.

Заборављено упозорење Хенрија Кисинџера Да ли је осовина отпора Москва–Пекинг–Техеран данас коначно постала реалност?
Недавно је у Пекингу боравила америчка министарка финансија Џенет Јелен, где је дала прилично чудну изјаву: да Кина мора да смањи свој индустријски раст зато што он угрожава економске интересе САД. Другим речима: кинеска економија не постоји како би обезбедила благостање кинеском народу, већ искључиво зато да служи интересима америчке олигархије.
Овде се треба осврнути на неке бројеве, који говоре о привредној супериорности кинеске економије. Кина данас, на ужас САД, производи више електричних аутомобила него Америка и ЕУ заједно, што је до пре неколико година било апсолутно незамисливо. Такав сценарио требало је да спрече санкције Вашингтона, које су започеле током мандата Доналда Трампа, и које су пооштрене током владавине Џозефа Бајдена. У сфери соларних панела ствар је по Запад још гора, јер ту Кина готово да има монопол.
Потом је Јеленова у интервјуу за Си-Ен-Ен саопштила и да је у разговорима са кинеским званичницима „врло јасно рекла да Кина није проблем само за САД већ и за друге земље, Европу, Јапан, па чак и тржишта у развоју“.
То је изазвало прилично жестоке реакције у Кини. Кинески државни медији пишу о „дрскости“ поменутог захтева Јеленове и најављују наставак суверене политике Пекинга у свим сферама.
Посету државног секретара Ентонија Блинкена Пекингу нема смисла коментарисати. Њен исход био је унапред познат. Он се провео још горе од Јеленове, као „бос по трњу“.
Приступ САД Русији и Кини разликује се само у нијансама. Вашингтон не трпи појаву ниједне снажне светске силе. Кина је за САД „највећи амерички супарник у 21. веку“, док Русија остаје „највећа војна претња по Америку“ и дефакто амерички непријатељ „број један“.
Међутим, ирански војни одговор Ирану засенио је посету министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова Пенигу, који се десио истовремено када и посета Јеленове. Могли су се срести на пекиншком аеродрому.
Приликом разговора са Лавровом, кинески шеф дипломатије Ванг Ји је изрекао једну веома важну реченицу: „Двојно деловање (Кине и Русије) против двојног обуздавања (САД).“ Овим речима се јасно потврђује на који начин Кина посматра данашњи свет, на кога намерава да се и даље ослања, а кога сматра непријатељем.
Како пише хрватски геополитичар Зоран Метер, изјава Ванг Јиа указује да Кина и Русија имају намеру да своје свеобухватно стратешко партнерство уздигну на ниво класичног војног савеза. У мају ће, осим тога, уследити посета председника Русије Владимира Путина Кини. Од ове посете, као и од прошлогодишњег састанка с Путином, Запад може да очекује само непријатна изненађења. Двојица државника ће се потом састати у јуну, на самиту Шангајске организације у Бишкеку, а на јесен на самиту БРИКС-а, у руском Казању.
Уосталом, Москва је већ раније упозоравала Пекинг да му Вашингтон ради о глави. Кратко речено, Кини следи оно што је Русија већ доживела и Пекинг је тога дубоко свестан. Као последица тога, Кина се у геополитичком смислу већ чврсто везала за Русију, која је, још од 2014, почела да се окреће ка Глобалном истоку.
Управо то није смело да се догоди. Савези не морају да буду декларисани и јавни. Кина и Русија су фактички већ оствариле чврст савез на многим пољима, укључујући и војно, а то је смртна опасност по Вашингтон, на коју је у последњих годинама живота упозоравао бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер.