ГЕНОЦИД И СРАМНЕ ПРЕТЊЕ

Не малом искушењу био је изложен и аутор ових редова када га је након недавно објављивања текста „Феноменологија највећег зла“ у „Печату“ позвао директор Музеја жртава геноцида у Београду и запретио подношењем кривичне пријаве због изношења неистина, узнемиравања јавности и нарушавања угледа установе на чијем је челу. Због уважавања научног значаја аутора, директор је одложио подношење тужбе против њега позивајући га на разговор након којег би он у истом недељнику и демантовао оно што је првобитно објавио

Сагледавање и разумевање феномена највећег злочина у људској историји претпоставља и неоспорност снаге доказа чију блискост истини нико и ништа не могу довести у питање. Убеђеност и веровање у снагу аргумената изложени су, међутим, искушењима аргументима снаге који повремено могу да преовладају, али никада и да потпуно оспоре истину. Таквом искушењу је био изложен и аутор ових редова када га је након објављивања текста „Феноменологија највећег зла“ у „Печату“ позвао директор Музеја жртава геноцида у Београду и запретио подношењем кривичне пријаве због изношења неистина, узнемиравања јавности и нарушавања угледа установе на чијем је челу. Због уважавања научног значаја аутора, директор је одложио подношење тужбе против њега позивајући га на разговор након којег би он у истом недељнику и демантовао оно што је првобитно објавио.
Иако се својевремено Ришеље хвалио да му је довољно само шест редова написаних руком и најпоштенијег човека па да у њима нађе разлог да га обеси, показало се да се у сваком тексту може пронаћи оно што се тражи, па и разлог за смртну казну аутора. Објективно значење текста је у сенци намере која му даје жељени контекст из којег се извлачи импутирано значење. Попут мађионичара који из шешира извлачи зеца кога је претходно ставио у њега, тако и злонамерни читалац и тумач налази у тексту оно што пројектује из себе. Пре него ли падне у руке неком ришељеовском судији, аутор коме је запрећено одлучује да следећим редовима допуни свој текстуални узорак надајући се да ће га тужилац разумети на жељени начин.
У обимном тексту објављеном у два наставка у „Печату“ објективни читалац би се запитао шта је спорно у пасусу у којем аутор констатује овдашњој јавности већ ноторне чињенице везане за иступање кустоса и челника Музеја жртава геноцида о смањењу процењеног броја српских жртава у НДХ и у Јасеновцу.
Уколико пустимо чињенице да говоре, онда оне најпре проговарају кроз уста кустоса овог музеја који је својевремено на основу обрађених података закључио као најреалнијом процену да је у Јасеновцу изгубило живот између 122.000 и 130.000 особа. Овим је, наводно, доказана нетачност тврдње о 700.000 страдалих, а тиме и негиране послератне процене и резултати потоњих истраживања.
Пишући о грађи коју су оставили немачки официри о броју жртава у НДХ, претходни директор Музеја жртава геноцида у Београду констатује: „Немачки високи функционери у Независној Држави Хрватској, због положаја који су заузимали, морали су да буду добро информисани од својих најближих сарадника о проблемима из свог делокруга.“ Међутим, оцењујући резултате њиховог рада, о Нојбахеру парадоксално закључује: „Он је имао обавештајне реферате који су припремани у Штабу за Југоисток чије је седиште било у Београду. Елаборати су писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе!“
Како се онај који је морао да буде добро информисан од стране својих сарадника и који на основу тих информација доноси процену о 750.000 побијених Срба у НДХ може дисквалификовати тврдњом је то учинио само својом слободном проценом која није заснована на релевантним и проверљививим доказима. Ово чудно неприхватање Нојбахерових процена проистиче из изостављања његовог битног сведочења. Наиме, у књизи у којој износи своју процену о српским жртвама он вели: „Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!
Да ли је Нојбахер из љубави према Србима био спреман да обмањује Хитлера и износи нетачне податке и произвољне процене броја српских жртава у НДХ? Усташка хвалисања бројем од милион закланих Срба и немачке корекције тог броја на око 750.000 указују на могућност реалне процене приближног броја српских жртава.

Наука и шарлатанство Извештавајући о усташким зверствима током рата и други немачки извори говоре о стотинама хиљада убијених Срба. Средиште тог масакра представља систем логора Јасеновац у којем је убијено преко седамсто хиљада Срба. До ове бројке се дошло научном методом, јер је двадесет година после Другог светског рата основана 1964. трочлана државна комисија антрополога, коју су чинили Србољуб Живановић, Вида Бродар и Антон Погачник, чији је циљ био да се дође до реалне процене убијених у Јасеновцу. Резултати рада ове комисије показали су да је у систему логора Јасеновац убијено и покопано више од 800.000 људи. На основу физичких доказа процењено је да је, осим 33.000 Јевреја и 80.000 Рома, убијено и 730.000 Срба.
И немачки извори и антрополошки налази нису доказ за садашњег председника УО Музеја жртава геноцида, владику Јована Ћулибрка. Наиме, у оквиру једне историјске трибине, изјавио је: „Ми имамо сада случај ревизионизма у Србији и Републици Српској који је масиван с наше стране. То је подршка лажној причи са професором Гидеоном Грајфом који се појавио у Србији. Сви историчари знају ко је он, да је циркус…“

Казати да је Гидеон Грајф, светски угледан стручњак за геноцид, циркус, и проглашавати његову књигу „Јасеновац, Аушвиц Балкана“ антидржавним пројектом за увећање броја жртава, чини се у циљу наметања другачијег погледа, није само доказ одсуства доброг укуса и васпитања. Колико човек може бити озбиљан када тако говори о другоме и да ли може бити срећан када оснивача Музеја жртава геноцида Милана Булајића, који је читав свој живот посветио осветљавању истине о геноциду над Србима у НДХ, с омаловажавањем назива несрећним. Ко оваквим изјавама узнемирава јавност?
Из таквог односа ниподаштавања резултата досадашњих истраживача проистичу и Ћулибркове претње изречене на предавању „Јасеновац виђен из Свете земље“ из априла 2015. године. Уносећи се у улогу неког инквизиторског квазипророка, он је казао: „И да знате, ово вам говорим као неко ко је реално упућен у стање науке у том погледу, број жртава Јасеновца у будућим енциклопедијама геноцида и холокауста које се сада спремају за штампу неће бити 600 или 700 хиљада… Оно што знамо за Јасеновац, то је физичка граница испод које не може да се иде а то су побројане жртве по имену и презимену, а њих има око 90 хиљада.“ Иако тврди да истраживања нису обављена, Ћулибрк зна да у енциклопедијама које се пишу неће више бити шестсто или седамсто хиљада српских жртава у Јасеновцу. Зашто се тако лако игноришу резултати поузданих антрополошких истраживања државне комисије и реалне процене да је у овом логору убијено 730 хиљада Срба? Када се после више деценија од њиховог страдања узима као критеријум за одређивање броја жртава њихово поименично бројање, иако се зна да је тај број далеко од реалног, онда овакве изјаве изазивају оправдану и дубоку узнемиреност сваког честитог и поштеног грађанина Србије који уочава настојање да се умањи злочин.

Нечиста посла То што друге оптужује за ревизију, док сам врши бесрамну ревизију процене броја страдалих Срба у НДХ и у Јасеновцу, оставља нас у чуду све док не увидимо да је сврха такве намерне и тенденциозне дугогодишње активности у задовољавању актуелне политичке потребе приближавања супротстављених ставова Србије и Хрватске у погледу процене броја страдалих Срба у НДХ. Када се у наводној борби за истину историјски ревизионисти представљају као борци против историјског ревизионизма, онда реакција на такву перверзију може бити само подсећање на истину као једино средство против овакве пошасти наметања лажи и промене свести потомака страдалих у геноциду.
Уместо смиреног и одмереног тона у изношењу аргумената, који би био у складу с његовим монашким духовним идентитетом, владика Ћулибрк говори о својим ревизионистичким намерама на агресиван, груб, ниподаштавајући и подсмешљив начин. Уместо снаге аргумената из њега преовладава аргумент снаге носиоца агресивног историографског ревизионизма. Страст и непримерен речник којим омаловажава и вређа угледне и часне стручњаке Гидеона Грајфа и Милана Булајића су садржаји којима није место у таквој комуникацији. Оно што је тамо где не би требало да буде постаје чинилац нечистоће и узрок загађења реалности која се препознаје као опасност за нормалан живот. Будући да не престаје тако да се понаша, он јасно манифестује бављење нечистим послом. И свако ко га брани у оваквом нечасном деловању, лично или по службеној дужности, његов је ђавољи адвокат. Као конкретна особа на важној функцији не би требало да до те мере фасцинира да се не види целина чији је он само део. Иако се од дрвета понекад не види шума, она се, ипак, намеће као важнији ентитет. Закорачити у њу због ситне дивљачи, може донети изненађење приликом суочавања с великом и страшном звери.

Опасне претње Тенденција умањивања броја српских жртава у НДХ може се пратити после протеривања оснивача и првог директора Музеја жртава геноцида у Београду Милана Булајића, и сагледавања извештаја и изјава потоњег директора, затим кустоса и садашњег председника УО ове установе. Она се јасно види у намери да се институционализује и спроведе ревизија броја српских жртава у НДХ и у Јасеновцу као државна политика и овај најболнији део српске историје прилагоди актуелним политичким захтевима. Уколико је циљ оваквог рада Музеја жртава геноцида долажење до броја српских жртава у НДХ прихватљивог и за данашњу Хрватску, онда би њихово умањено озваничење могло да се утврди и меморијалним законом који би сакрализовао државну истину о овом догађају и санкционисао њено оспоравање.
Ревизионистичко тумачење историје геноцида над Србима у НДХ се огледа у настојању да се после скоро осам деценија од завршетка рата докаже да је страдало само онолико Срба колико су поименично пописани. Бизарност те тежње се открива уколико се она сагледа у ширем контексту. У досадашњим проценама број од 60 милиона жртава у Другом светском рату је званично признат, као и број од шест милиона страдалих Јевреја. Нико није тражио пописе имена и презимена свих тих жртава да би се ови бројеви и накнадно верификовали у документима Уједињених нација и званичној историографији. Сва имена нису пописана нити је то могуће учинити сада после толико протеклог времена. У односу на реално приближно процењен, минималан број је могуће релативно лако утврдити. Тај посао се сада или у догледно време може привести крају, али су закључци који се изводе на основу тих пописа о приближном броју страдалих непримерени и далеко од истине.

Јевреји и Срби Процена од шест милиона страдалих Јевреја у Другом светску рату изречена је на суђењу нацистичким злочинцима у Нирнбергу без претходних истраживања и њеног тачног утврђивања. Поражени Немци су је прихватили а овај број се касније, по речима директора „Сале имена“ Јад Вашема Александера Аврама појављује и у Ајхмановом дневнику. Међутим, поименично прикупљање података о жртвама је започело у новооформираној јеврејској држави и у оквиру меморијалног центра Јад Вашем. Основан 1953. са циљем документовања страдања Јевреја у Холокаусту, овај меморијални центар је успео да посвећеним и марљивим радом прикупи до сада биографске податке за више од 4,8 милиона жртава. Та база података о жртвама односи се како на убијене Јевреје, на оне чија се судбина не зна, тако и на око шестсто хиљада преживелих који се такође сматрају жртвама Холокауста. У овом попису недостаје више од милион имена и до података о многима од њих никад се неће ни доћи, али се нико не би осмелио да због одсуства тих информација доведе у питање првобитну процену из 1945. о шест милиона убијених. У многим земљама донетим меморијалним законима санкционисано је негирање или довођење у питање неког чиниоца геноцида над Јеврејима.
Када се данас истиче узорност јеврејског модела утврђивања броја страдалих и рада меморијалног центра Јад Вашем, онда је несхватљиво зашто се за критеријум приближног броја страдалих Срба у геноциду узима њихово поименично документовање у списку Музеја жртава геноцида, упркос чињеници да су после Другог светског рата извршене адекватне стручне процене. Садашње негирање и настојање да се те процене оспоре јединствен је пример деловања против националних интереса. Да ли би владика који тако жустро прети радикалном ревизијом тих процена српских жртава у Јасеновцу као највећем стратишту, озваничених у важећим енциклопедијама и уџбеницима, смео и да помисли да би зато што на списку јеврејских жртава недостаје више од милион имена могао да оспори податак од шест милиона страдалих Јевреја у Холокаусту?
Зашто челници Музеја који су толико времена провели у Јад Вашему нису усвојили критеријуме које примењује ова установа и на одређење броја српских жртава у НДХ? Над Србима је у овој држави извршен тотални геноцид према прокламованом принципу и методи да се трећина њих убије, трећина протера и трећина покатоличи и похрвати. Пошто су на списку жртава у јеврејском меморијалном центру и они који су преживели Холокауст, њих шестсто хиљада, зашто се тај критеријум не примењује и за српске жртве геноцида у НДХ? Жртве геноцида су и Срби који су преживели Јасеновац и друге хрватске логоре, затим избегли са тог подручја, као и они који су присилном променом вере постали Хрвати. Сагледавањем свих ових српских жртава моћи ће да се одреди и величина злочина који је извршен над Србима у НДХ. Музеј жртава геноцида је и основан са циљем да се тај посао адекватно обави, а његов оснивач га је у време док је био на његовом челу и водио ка остварењу тог циља. Променом власти у Србији после 5. октобра 2000. године дошло је и до радикалне промене која се огледа у тежњи да се процењен број страдалих Срба у НДХ и у Јасеновцу ревидира и радикално умањи на основу поименичног списка убијених жртава који се прави после скоро осамдесет година. Уклањањем Милана Булајића из Музеја долази до промене у његовом раду. О својој калварији Булајић је и оставио потресно сведочанство: „Запрепашћујуће је то што је мени забрањен даљи рад. Жарко Кораћ је сменио мене са места директора Музеја геноцида, сменио Управни и Надзорни одбор и преместио музеј у Крагујевац. Мени је забрањен улаз у Музеј жртава геноцида, иако је тамо и моја документација, моји рукописи. Ту је документација Одбора САНУ за прикупљање грађе о геноциду и документација државне комисије.“
Ово сведочење аутора четворотомне књиге „Усташки злочини геноцида“ је важно, јер постављањем новог директора долази и до успостављања другачијег односа како према релевантним изворима за процену приближног броја страдалих Срба у НДХ, тако и негирања резултата остварених до сада у проучавању геноцида над српским народом. Зато аутори који се опиру тим ревизионистичким тежњама наилазе на осуду и омаловажавање управо оних који претендују на ексклузивитет у бављењу геноцидом над Србима. Најпре тежња да се наметне став да осим ускостручних историчара геноцидом не могу да се баве и стручњаци других професија како не би довели у питање њихову будућу сакрализовану истину о броју страдалих, а потом и омаловажавање других стручњака, који се називају аматери, шарлатани, циркусанти, и негирање значаја резултата које су остварили.
У очигледној тежњи да се изврши радикална ревизија досадашњих резултата у утврђивању приближног броја српских жртава у НДХ и у Јасеновцу, препознаје се идеологија у којој су чињенице изврнуте као у каквој cameri obscuri. Таквим односом према важним изворима и започиње ревизија свих релевантних процена о броју страдалих Срба у НДХ и у Јасеновцу. Док је једина права истина о највећем броју српских жртава у НДХ убијених у Јасеновцу под земљом, над земљом Србијом су се ускомешали злодуси да умање зло хрватског геноцида.
Ко, дакле, узнемирава јавност, износи неистине и вређа национална осећања и достојанство грађана? Да ли је то аутор текста „Феноменологија највећег зла“ објављеног у „Печату“ или је то председник УО Музеја жртава геноцида који прети ревизијом историјске истине о српском геноциду у НДХ?
О томе колико је људи узнемирено, огорчено и револтирано изјавама епископа славонског Јована Ћулибрка о умањењу броја српских жртава у НДХ и у Јасеновцу показала је Петиција више десетина најзначајнијих српских интелектуалаца СПЦ и Влади Србије за његовим разрешењем са свих дужности везаних за Јасеновац и геноцид над Србима у НДХ. У вери да се то његово ревизионистичко, антисрпско и антидржавно деловање мора окончати, одржан је 14. септембра и протесни скуп испред Владе Србије и Дома Народне скупштине са захтевом да се прекине с ревизијом броја жртава у Јасеновцу, смени директор Музеја жртава геноцида и председник УО овог музеја. Да ли објективни читалац овом захтеву има нешто да дода?