ИЗМЕЂУ КОРИСТИ И ШТЕТЕ

ЕКОНОМСКИ СУВЕРЕНИТЕТ

Позитивно еуфорична и њима супротна иступања странака у предизборној кампањи око економског стања Србије намећу и питање економског суверенитета, као и његовог утицаја на развој и будућност наше земље

Некако после глобалне финансијске кризе, када се све више говори о економском национализму, као важном делу идентитета, поред полног, верског, расног…, у први план је дошао и економски суверенитет, као значајан сегмент суверенитета неког друштва, односно државе. Угледни економисти су одавно запазили да је међународни систем односа заснован на идеји да су све земље суверене. Али изгледа да је то илузија ако се има у виду како се земље одричу елемената свог суверенитета, што добровољно, што под притиском.
Да се ради о о важном друштвеном питању показује и предизборна кампања у којој економски суверенитет, поред Косова и Метохије и Француско-немачког плана, заузима добар део политичких дебата у којима једни неумерено хвале инострани економски фактор, док други, апострофирајући велики страни економски притисак, наглашавају да је пресудно значајно смањивање економске зависности Србије. За власт су резервисани хвалоспеви и бројеви који треба то да потврде, док опозиција, иако са различитих аспеката, то бесомучно напада. И једни и други, рекло би се, покушавају да поентирају на економији, како би у други план ставили онај шкакљивији део који се тиче будућности Космета и преговора о њему.
Ако се одмакнемо од вреле политике, када се у кампањи све пренаглашено истиче, не би ли се прикупили поени и утицало на бираче, вреди се детаљније позабавити овим питањем које не тишти само нашу земљу.
Можда се на економском суверенитету и не би толико инсистирало да међународни економски поредак не почива на дубокој неједнакости, на праву моћних да диктирају услове мање моћнима, то јест на ограничавању суверенитета слабијих држава. Низ међународних организација, од УН до ММФ-а и Светске банке, које би требало да буду препрека моћнима и њиховој самовољи, само је формална, боље рећи празна љуштура, док се суверенитет у пракси неретко крши. Иза две поменуте светске финансијске институције већ се вуче реп у виду њихове фразе да је за „утеривање финансијске памети потребан и револвер“.

ФИНАНСИЈСКИ ПОЛИЦАЈАЦ Нарочито је ММФ дуже време активни учесник у нашим економским плановима, иако га бије глас међународног финансијског полицајца. „Печат“ је већ писао о настанку ове организације и њеној ноторној улози у корист САД, што су потврдили врло угледни светски интелектуалци, попут западног историчара Ерика Хобсбаума у књизи „Доба екстрема“, а „Викиликс“ јавности подастро и доказе за то. Власт се, занимљиво, о томе не оглашава већ се хвали својим односима с компромитованим ММФ-ом, док неке опозиционе странке, коалиција „Двери“ и „Заветника“, траже потпуни прекид сарадње са овом организацијом.
А како њен утицај и диктат функционише објаснио је Бранко Павловић, адвокат и стручњак за геополитичке односе, у својој анализи последњег тзв. Стендбај аранжмана закљученог са ММФ-ом у вредности од 2,4 милијарде евра. За економисте овај аранжман с ММФ-ом је добар, али кажу да не очекују да ће држава користити тај новац, већ да је циљ да он послужи као јасан сигнал инвеститорима да ће Србија водити одговорну фискалну политику. Једино не помињу познати проблем с ММФ-ом – да одређује где и како ће се дати новац трошити, уз низ додатних услова којима се директно утиче на структуру и одвијање српске привреде.
Говорећи о техничким преговорима, Павловић је навео да пре него што добијете кредит од ММФ-а ви се консултујете с представницима ММФ-а који вас подучавају како ваш захтев треба да изгледа да би га узели у разматрање и одобрили вам средства. На крају, Влада поднесе читаву лепезу како ММФ жели. А када им укажете на то да диктирају услове, они кажу: „Ми, таман посла… Србија је поднела читав низ захтева, па смо ми пажљиво проучили да ли заслужује.“ Дакле, они „пажљиво погледају“ и кажу – одобрава се. А кад упериш прстом и кажеш да су диктати ММФ-а, они кажу – немојте да причате бесмислице, погледајте шта је сама Србија написала као предлог да им ми одобримо паре. Уз све поменуто, у жељи да дужник добије кредит, он мора да повуче нека драматична поскупљења пре потписивања уговора (код нас је то енергија). Драматична повећања следе и након тога, али да се не би све приписало ММФ-у, онда један део поскупљења претходи потпису. 
У том контексту треба посматрати и економски суверенитет Србије, не само за време ратних окупација већ и у мирно доба. Треба се сетити почетка 1990-их година када је Србија под драконским санкцијама имала невиђену инфлацију која је, у ствари, била својеврсна монетарна окупација јер обезвређивање домаће валуте води ка њеном потискивању из економског живота земље.
Економски суверенитет, као једна од најзначајнијих компоненти националног суверенитета уопште, под сталним је ударом концентрације економске, политичке и финансијске моћи мултинационалних компанија и држава које стоје иза њих, да преко директних инвестиција ставе под контролу привредни и друштвени живот земље домаћина.
Осиромашена и девастирана за ових тридесетак година, Србија је попут дављеника у пустињи желела и оберучке прихватала стране инвестиције не би ли колико-толико повратила своју економску снагу и могла да се носи са свим економским недаћама које је притискају.
То јој је некако усуд више од века јер стране инвестиције датирају још с почетка 20. столећа када је комплетан рударски и енергетски сектор био у власништву иностраног капитала. Након Другог светског рата прилив страних инвестиција је био под посебном контролом. Након 1970-их година њихов прилив се умногоме смањио. Током 1990-их инвестиције су се сводиле претежно на заједничка улагања фокусирана на прерађивачку индустрију. Крајем 1990-их и почетком овог века посебна пажња се усмерава на прилив инвестиција у виду приватизације друштвених предузећа, да би њихов „процват“ наступио након 2002. и траје до данас.
Средином прве деценије овог века у Србију су страна предузећа долазила често са жељом да освоје домаће тржиште, као што су велике консултантске или трговинске компаније. С праксом подстицања страних инвеститора почиње се 2006, али су подстицаји првих година и даље често усмеравани на приватизована предузећа. До заокрета долази 2009–2010, када на снагу ступа нови закон који регулише привлачење страних предузећа – Закон о контроли државне помоћи. Истовремено, Србија се суочавала с великом незапосленошћу, поготово у мање развијеним, запостављеним регионима. У доброј мери као резултат политике субвенционисања, од 2009. до 2016. привучене су компаније које су креирале око 50.000 радних места.

ИНВЕСТИЦИОНИ БУМ Само у овој години, према подацима Народне банке Србије, стране инвестиције су надмашиле 2022. и достигле око 4,3-4,4 милијарде евра. Прилив страних инвестиција у Србију је премашио чак и иницијалне пројекције за претходну годину, које су рађене пре избијања рата у Украјини и пре паузе која је настала због тог сукоба у марту и априлу 2022. Према подацима НБС, од маја се прилив опоравио, а у јулу и августу превазишао прошлогодишње нивое.
Ређају се земље порекла страних инвестиција, од Кине, Велике Британије и Немачке, преко Јапана, Словеније и Аустрије, до Швајцарске и САД. Нарочито се наглашава појачан прилив из Кине и Јапана, а Немачка наводи као мотор раста наше привреде.
Највећи део инвестиција из ових земаља био је усредсређен у извозно оријентисана предузећа, пре свега у прерађивачкој индустрији и саобраћају. Такође, део инвестиција из Кине и Русије био је усмерен ка грађевинарству, а из ЕУ у финансијски сектор.
Да „једно али срећу квари“, постарао се финансијски сектор чије делатности су забележиле одлив у виду минуса од 387 милиона евра. Наравно да је финансијски одлив много већи јер су после 5. октобра 2000. угашене домаће банке и финансијски сектор препуштен странцима којима је важнији профит од нашег развоја, па тако немамо развојну банку, а последња велика, Комерцијална банка такође је продата странцима.
Економисти су подељени о питању да ли је економски оправдано да држава додељује подстицаје страним инвеститорима или не, мада се може уочити да се на подстицаје ослањају све европске земље, па чак и државе унутар САД. Подстицаји страним инвеститорима се дају најчешће у виду различитих субвенција и пореских олакшица. Могу се у највећој мери сматрати као компензација за слабо пословно окружење, тј. неразвијену инфраструктуру и институције, потенцијалне макроекономске ризике (инфлација, девизни курс, политичке промене) и образовни систем који не производи довољно квалитетних кадрова.
Међутим, контрапродуктивна (и потенцијално опасна) је ситуација у којој држава побројане недостатке само компензује издашним подстицајима, не радећи довољно на њиховом унапређењу. Тако се дешава да државе у жељи да привуку одређеног инвеститора често у подстицајима буду превише издашне (преплате) и, како економисти кажу, носе „проклетство победника“.
Примамљивост наше земље за стране инвестиције ослања се, пре свега, на издашне субвенције страним фирмама, где се као егземплар узима некадашња фабрика аутомобила „Застава“ из Крагујевца, коју је преузео италијански „Фијат“ са (и данас тајним финансијским делом уговора) наводном субвенцијом од милијарду евра, а већ је у проблему и технолошкој трансформацији фабрике. На субвенције се надовезују релативно мале цене енергената код нас у односу на регион и остатак Европе и, нарочито, нижа цена радне снаге него у другим европским земљама.
Теорија каже, а многи стручњаци и данас то истичу, да се ниједна земља на свету није озбиљније и брже развила ослањајући се на стратегију бесомучног, неселективног привлачења страних директних улагања. Како кажу, нису све стране инвестиције и добре инвестиције. Уколико носе прљаве или квалитативно и ценовно инфериорне технологије, запосленима пружају минималне зараде и слично, овакве инвестиције могу у најбољем случају водити варљивом, краткорочном привредном расту, а на дуги рок не доприносе развоју. Једна анализа Савета за борбу против корупције открива да су од 57 компанија које су од државе у периоду 2014–2017. добиле безмало 240 милиона евра подстицаја – њих свега седам биле из Србије, док чак 21 међу њима послује с губитком.
Ни чланство у Европској унији, којем Србија тако сумануто тежи, не гарантује долазак технолошки и вредносно супериорнијих страних директних улагања већ он зависи од властитих улагања у привредно системску инфраструктуру, институције и изнад свега домаће истраживање и развој.

ПРЕДНОСТ СТРАНЦИМА У конкуренцији за субвенције домаћи привредници губе трку са страним инвеститорима а члан клуба Привредник и власник ИТМ групе Топлица Спасојевић је још пре четири године у „Политици“ подсетио на време када домаћи привредници нису ни могли да конкуришу за субвенције. С обзиром на то да данас постоји значајан број странаца који већ улажу, а нови су вољни да дођу у Србију, и број субвенција, каже, иде у њихову корист.
Иако је из Министарства привреде наглашено да Закон о улагањима не прави разлику између домаћих и страних инвеститора, није тешко било уочити да је однос субвенција 90 према 10 у корист страног капитала. Један од разлога зашто домаће компаније нису потпомогнуте колико и стране јесте чињеница да већина наших привредника нема капацитет за огромна улагања, како због кризе која је оставила траг на њихово пословање, тако због скепсе банака да им одобри повољне кредите.
С друге стране, струка упозорава да се приликом доношења одлуке о прихватању стране директне инвестиције мора водити рачуна и о њиховим негативним ефектима. Најпре због опасности од претеране експлоатације домаћих ресурса (експлоатација рудника, воде, земљишта). Страна инвестиција може имати негативан утицај на очување животне средине. Није ли управо актуелан случај „Рио Тинта“ и експлоатације литијума у западној Србији, Јадру пре свега.
Држава чију привреду највећим делом граде стране инвестицији у опасности је од претеране зависности од страног капитала. Стране компаније могу вршити трансфер профита у своје матичне земље, што може узроковати одлив дела домаће акумулације. С обзиром на то да инострана компанија диктира технолошке услове, држава домаћин може технолошки зависити од иностранства. Када стране компаније преузимају домаћа предузећа, може доћи до отпуштања радника и повећања незапослености, али и губитака уколико одлучи да напусти земљу и прода своје погоне, што се већ дешавало, па је држава опет морала да интервенише и додатно помогне радницима остављеним на „ледини“. Такође, један од значајних негативних ефеката по државу домаћина може бити и угрожавање националног суверенитета.
Управо се у кампањи једни упињу да докажу да нема угрожености, већ сарадње ради напретка и просперитета, док њихови опоненти инсистирају на супротним закључцима и у страним инвестицијама виде суноврат и зависност. Наравно да је истина негде на пола, да Србија не може бити економски изолована земља, али уз опаску да је између просперитета и губитка суверенитета само корак.