IZMEĐU KORISTI I ŠTETE

EKONOMSKI SUVERENITET

Pozitivno euforična i njima suprotna istupanja stranaka u predizbornoj kampanji oko ekonomskog stanja Srbije nameću i pitanje ekonomskog suvereniteta, kao i njegovog uticaja na razvoj i budućnost naše zemlje

Nekako posle globalne finansijske krize, kada se sve više govori o ekonomskom nacionalizmu, kao važnom delu identiteta, pored polnog, verskog, rasnog…, u prvi plan je došao i ekonomski suverenitet, kao značajan segment suvereniteta nekog društva, odnosno države. Ugledni ekonomisti su odavno zapazili da je međunarodni sistem odnosa zasnovan na ideji da su sve zemlje suverene. Ali izgleda da je to iluzija ako se ima u vidu kako se zemlje odriču elemenata svog suvereniteta, što dobrovoljno, što pod pritiskom.
Da se radi o o važnom društvenom pitanju pokazuje i predizborna kampanja u kojoj ekonomski suverenitet, pored Kosova i Metohije i Francusko-nemačkog plana, zauzima dobar deo političkih debata u kojima jedni neumereno hvale inostrani ekonomski faktor, dok drugi, apostrofirajući veliki strani ekonomski pritisak, naglašavaju da je presudno značajno smanjivanje ekonomske zavisnosti Srbije. Za vlast su rezervisani hvalospevi i brojevi koji treba to da potvrde, dok opozicija, iako sa različitih aspekata, to besomučno napada. I jedni i drugi, reklo bi se, pokušavaju da poentiraju na ekonomiji, kako bi u drugi plan stavili onaj škakljiviji deo koji se tiče budućnosti Kosmeta i pregovora o njemu.
Ako se odmaknemo od vrele politike, kada se u kampanji sve prenaglašeno ističe, ne bi li se prikupili poeni i uticalo na birače, vredi se detaljnije pozabaviti ovim pitanjem koje ne tišti samo našu zemlju.
Možda se na ekonomskom suverenitetu i ne bi toliko insistiralo da međunarodni ekonomski poredak ne počiva na dubokoj nejednakosti, na pravu moćnih da diktiraju uslove manje moćnima, to jest na ograničavanju suvereniteta slabijih država. Niz međunarodnih organizacija, od UN do MMF-a i Svetske banke, koje bi trebalo da budu prepreka moćnima i njihovoj samovolji, samo je formalna, bolje reći prazna ljuštura, dok se suverenitet u praksi neretko krši. Iza dve pomenute svetske finansijske institucije već se vuče rep u vidu njihove fraze da je za „uterivanje finansijske pameti potreban i revolver“.

FINANSIJSKI POLICAJAC Naročito je MMF duže vreme aktivni učesnik u našim ekonomskim planovima, iako ga bije glas međunarodnog finansijskog policajca. „Pečat“ je već pisao o nastanku ove organizacije i njenoj notornoj ulozi u korist SAD, što su potvrdili vrlo ugledni svetski intelektualci, poput zapadnog istoričara Erika Hobsbauma u knjizi „Doba ekstrema“, a „Vikiliks“ javnosti podastro i dokaze za to. Vlast se, zanimljivo, o tome ne oglašava već se hvali svojim odnosima s kompromitovanim MMF-om, dok neke opozicione stranke, koalicija „Dveri“ i „Zavetnika“, traže potpuni prekid saradnje sa ovom organizacijom.
A kako njen uticaj i diktat funkcioniše objasnio je Branko Pavlović, advokat i stručnjak za geopolitičke odnose, u svojoj analizi poslednjeg tzv. Stendbaj aranžmana zaključenog sa MMF-om u vrednosti od 2,4 milijarde evra. Za ekonomiste ovaj aranžman s MMF-om je dobar, ali kažu da ne očekuju da će država koristiti taj novac, već da je cilj da on posluži kao jasan signal investitorima da će Srbija voditi odgovornu fiskalnu politiku. Jedino ne pominju poznati problem s MMF-om – da određuje gde i kako će se dati novac trošiti, uz niz dodatnih uslova kojima se direktno utiče na strukturu i odvijanje srpske privrede.
Govoreći o tehničkim pregovorima, Pavlović je naveo da pre nego što dobijete kredit od MMF-a vi se konsultujete s predstavnicima MMF-a koji vas podučavaju kako vaš zahtev treba da izgleda da bi ga uzeli u razmatranje i odobrili vam sredstva. Na kraju, Vlada podnese čitavu lepezu kako MMF želi. A kada im ukažete na to da diktiraju uslove, oni kažu: „Mi, taman posla… Srbija je podnela čitav niz zahteva, pa smo mi pažljivo proučili da li zaslužuje.“ Dakle, oni „pažljivo pogledaju“ i kažu – odobrava se. A kad uperiš prstom i kažeš da su diktati MMF-a, oni kažu – nemojte da pričate besmislice, pogledajte šta je sama Srbija napisala kao predlog da im mi odobrimo pare. Uz sve pomenuto, u želji da dužnik dobije kredit, on mora da povuče neka dramatična poskupljenja pre potpisivanja ugovora (kod nas je to energija). Dramatična povećanja slede i nakon toga, ali da se ne bi sve pripisalo MMF-u, onda jedan deo poskupljenja prethodi potpisu. 
U tom kontekstu treba posmatrati i ekonomski suverenitet Srbije, ne samo za vreme ratnih okupacija već i u mirno doba. Treba se setiti početka 1990-ih godina kada je Srbija pod drakonskim sankcijama imala neviđenu inflaciju koja je, u stvari, bila svojevrsna monetarna okupacija jer obezvređivanje domaće valute vodi ka njenom potiskivanju iz ekonomskog života zemlje.
Ekonomski suverenitet, kao jedna od najznačajnijih komponenti nacionalnog suvereniteta uopšte, pod stalnim je udarom koncentracije ekonomske, političke i finansijske moći multinacionalnih kompanija i država koje stoje iza njih, da preko direktnih investicija stave pod kontrolu privredni i društveni život zemlje domaćina.
Osiromašena i devastirana za ovih tridesetak godina, Srbija je poput davljenika u pustinji želela i oberučke prihvatala strane investicije ne bi li koliko-toliko povratila svoju ekonomsku snagu i mogla da se nosi sa svim ekonomskim nedaćama koje je pritiskaju.
To joj je nekako usud više od veka jer strane investicije datiraju još s početka 20. stoleća kada je kompletan rudarski i energetski sektor bio u vlasništvu inostranog kapitala. Nakon Drugog svetskog rata priliv stranih investicija je bio pod posebnom kontrolom. Nakon 1970-ih godina njihov priliv se umnogome smanjio. Tokom 1990-ih investicije su se svodile pretežno na zajednička ulaganja fokusirana na prerađivačku industriju. Krajem 1990-ih i početkom ovog veka posebna pažnja se usmerava na priliv investicija u vidu privatizacije društvenih preduzeća, da bi njihov „procvat“ nastupio nakon 2002. i traje do danas.
Sredinom prve decenije ovog veka u Srbiju su strana preduzeća dolazila često sa željom da osvoje domaće tržište, kao što su velike konsultantske ili trgovinske kompanije. S praksom podsticanja stranih investitora počinje se 2006, ali su podsticaji prvih godina i dalje često usmeravani na privatizovana preduzeća. Do zaokreta dolazi 2009–2010, kada na snagu stupa novi zakon koji reguliše privlačenje stranih preduzeća – Zakon o kontroli državne pomoći. Istovremeno, Srbija se suočavala s velikom nezaposlenošću, pogotovo u manje razvijenim, zapostavljenim regionima. U dobroj meri kao rezultat politike subvencionisanja, od 2009. do 2016. privučene su kompanije koje su kreirale oko 50.000 radnih mesta.

INVESTICIONI BUM Samo u ovoj godini, prema podacima Narodne banke Srbije, strane investicije su nadmašile 2022. i dostigle oko 4,3-4,4 milijarde evra. Priliv stranih investicija u Srbiju je premašio čak i inicijalne projekcije za prethodnu godinu, koje su rađene pre izbijanja rata u Ukrajini i pre pauze koja je nastala zbog tog sukoba u martu i aprilu 2022. Prema podacima NBS, od maja se priliv oporavio, a u julu i avgustu prevazišao prošlogodišnje nivoe.
Ređaju se zemlje porekla stranih investicija, od Kine, Velike Britanije i Nemačke, preko Japana, Slovenije i Austrije, do Švajcarske i SAD. Naročito se naglašava pojačan priliv iz Kine i Japana, a Nemačka navodi kao motor rasta naše privrede.
Najveći deo investicija iz ovih zemalja bio je usredsređen u izvozno orijentisana preduzeća, pre svega u prerađivačkoj industriji i saobraćaju. Takođe, deo investicija iz Kine i Rusije bio je usmeren ka građevinarstvu, a iz EU u finansijski sektor.
Da „jedno ali sreću kvari“, postarao se finansijski sektor čije delatnosti su zabeležile odliv u vidu minusa od 387 miliona evra. Naravno da je finansijski odliv mnogo veći jer su posle 5. oktobra 2000. ugašene domaće banke i finansijski sektor prepušten strancima kojima je važniji profit od našeg razvoja, pa tako nemamo razvojnu banku, a poslednja velika, Komercijalna banka takođe je prodata strancima.
Ekonomisti su podeljeni o pitanju da li je ekonomski opravdano da država dodeljuje podsticaje stranim investitorima ili ne, mada se može uočiti da se na podsticaje oslanjaju sve evropske zemlje, pa čak i države unutar SAD. Podsticaji stranim investitorima se daju najčešće u vidu različitih subvencija i poreskih olakšica. Mogu se u najvećoj meri smatrati kao kompenzacija za slabo poslovno okruženje, tj. nerazvijenu infrastrukturu i institucije, potencijalne makroekonomske rizike (inflacija, devizni kurs, političke promene) i obrazovni sistem koji ne proizvodi dovoljno kvalitetnih kadrova.
Međutim, kontraproduktivna (i potencijalno opasna) je situacija u kojoj država pobrojane nedostatke samo kompenzuje izdašnim podsticajima, ne radeći dovoljno na njihovom unapređenju. Tako se dešava da države u želji da privuku određenog investitora često u podsticajima budu previše izdašne (preplate) i, kako ekonomisti kažu, nose „prokletstvo pobednika“.
Primamljivost naše zemlje za strane investicije oslanja se, pre svega, na izdašne subvencije stranim firmama, gde se kao egzemplar uzima nekadašnja fabrika automobila „Zastava“ iz Kragujevca, koju je preuzeo italijanski „Fijat“ sa (i danas tajnim finansijskim delom ugovora) navodnom subvencijom od milijardu evra, a već je u problemu i tehnološkoj transformaciji fabrike. Na subvencije se nadovezuju relativno male cene energenata kod nas u odnosu na region i ostatak Evrope i, naročito, niža cena radne snage nego u drugim evropskim zemljama.
Teorija kaže, a mnogi stručnjaci i danas to ističu, da se nijedna zemlja na svetu nije ozbiljnije i brže razvila oslanjajući se na strategiju besomučnog, neselektivnog privlačenja stranih direktnih ulaganja. Kako kažu, nisu sve strane investicije i dobre investicije. Ukoliko nose prljave ili kvalitativno i cenovno inferiorne tehnologije, zaposlenima pružaju minimalne zarade i slično, ovakve investicije mogu u najboljem slučaju voditi varljivom, kratkoročnom privrednom rastu, a na dugi rok ne doprinose razvoju. Jedna analiza Saveta za borbu protiv korupcije otkriva da su od 57 kompanija koje su od države u periodu 2014–2017. dobile bezmalo 240 miliona evra podsticaja – njih svega sedam bile iz Srbije, dok čak 21 među njima posluje s gubitkom.
Ni članstvo u Evropskoj uniji, kojem Srbija tako sumanuto teži, ne garantuje dolazak tehnološki i vrednosno superiornijih stranih direktnih ulaganja već on zavisi od vlastitih ulaganja u privredno sistemsku infrastrukturu, institucije i iznad svega domaće istraživanje i razvoj.

PREDNOST STRANCIMA U konkurenciji za subvencije domaći privrednici gube trku sa stranim investitorima a član kluba Privrednik i vlasnik ITM grupe Toplica Spasojević je još pre četiri godine u „Politici“ podsetio na vreme kada domaći privrednici nisu ni mogli da konkurišu za subvencije. S obzirom na to da danas postoji značajan broj stranaca koji već ulažu, a novi su voljni da dođu u Srbiju, i broj subvencija, kaže, ide u njihovu korist.
Iako je iz Ministarstva privrede naglašeno da Zakon o ulaganjima ne pravi razliku između domaćih i stranih investitora, nije teško bilo uočiti da je odnos subvencija 90 prema 10 u korist stranog kapitala. Jedan od razloga zašto domaće kompanije nisu potpomognute koliko i strane jeste činjenica da većina naših privrednika nema kapacitet za ogromna ulaganja, kako zbog krize koja je ostavila trag na njihovo poslovanje, tako zbog skepse banaka da im odobri povoljne kredite.
S druge strane, struka upozorava da se prilikom donošenja odluke o prihvatanju strane direktne investicije mora voditi računa i o njihovim negativnim efektima. Najpre zbog opasnosti od preterane eksploatacije domaćih resursa (eksploatacija rudnika, vode, zemljišta). Strana investicija može imati negativan uticaj na očuvanje životne sredine. Nije li upravo aktuelan slučaj „Rio Tinta“ i eksploatacije litijuma u zapadnoj Srbiji, Jadru pre svega.
Država čiju privredu najvećim delom grade strane investiciji u opasnosti je od preterane zavisnosti od stranog kapitala. Strane kompanije mogu vršiti transfer profita u svoje matične zemlje, što može uzrokovati odliv dela domaće akumulacije. S obzirom na to da inostrana kompanija diktira tehnološke uslove, država domaćin može tehnološki zavisiti od inostranstva. Kada strane kompanije preuzimaju domaća preduzeća, može doći do otpuštanja radnika i povećanja nezaposlenosti, ali i gubitaka ukoliko odluči da napusti zemlju i proda svoje pogone, što se već dešavalo, pa je država opet morala da interveniše i dodatno pomogne radnicima ostavljenim na „ledini“. Takođe, jedan od značajnih negativnih efekata po državu domaćina može biti i ugrožavanje nacionalnog suvereniteta.
Upravo se u kampanji jedni upinju da dokažu da nema ugroženosti, već saradnje radi napretka i prosperiteta, dok njihovi oponenti insistiraju na suprotnim zaključcima i u stranim investicijama vide sunovrat i zavisnost. Naravno da je istina negde na pola, da Srbija ne može biti ekonomski izolovana zemlja, ali uz opasku da je između prosperiteta i gubitka suvereniteta samo korak.