Даринка Матић Маровић (1937–2020) – Онесвести се, али стој!

Имали смо срећу да је код нас Даринка Матић Маровић са својим хоровима извела многе непознате композиције и ауторе, као музичка откровења, као што је била Креолска миса аргентинског композитора Аријела Рамиреза, у чију сам се музику, земљу и континент заљубила од првих тонова

По дефиницији, амбиција значи прегалаштво, радно ангажовање, истрајност, упорност, снажна жеља у постизању резултата. Даринка Матић Маровић је била есенција ове дефиниције. Успех је био њен мото. До успеха је долазила неуморним радом, који је захтевала и од својих сарадника. Познате су биле немилосрдне сурове вишесатне хорске пробе на којима су хористкиње падале у несвест од умора, али не и Даринка. Њена кондиција била је легендарна. Њима би поручила: Онесвести се, али стој! Резултат су биле многобројне међународне награде и одличне критике које су хорови Крсманац и Колегијум музикум годинама освајали по свету на такмичењима и дугим међународним турнејама.
Велику амбицију препознао је својевремено Богдан Бабић, диригент хора Бранко Крсмановић, па је вижљасто девојче из Боке Которске, које је играло у фолклору КУД-а и студирало теоретски одсек Музичке академије у Београду, постало његов асистент, а касније једини суверени наследник. Данас би се рекло асистенткиња и наследница, али у то време Даринки није била потребна политичка коректност да би постигла све што је наумила, као правој жени змају. Само да се не заборави, ни као дете, ни као студент није имала клавир. Вежбала је на столу, а први клавир (пијанино) купила је тек после дипломирања.
На Музичкој академији је, на иницијативу професора Војислава Илића, 1971. од студенткиња основан женски академски хор Колегијум музикум, чији је први диригент била баш Дара, на месту на коме ће остати скоро три деценије, са успесима који остају записани златним словим у историји наше музике. Била је прва жена диригент у Југославији, прва жена декан (на Факултету музичке уметности у Београду), и прва жена ректор – са пет мандата на Универзитету уметности у Београду најдуговечнији ректор у историји образовања у Србији. Инспирисала је многе жене да се баве дириговањем, јер је и на факултету примала више студенткиња него што је било уобичајено. Тако је неговала своје наследнице.
Дошавши из Социјалистичког савеза у СПС од оснивања, једно време их је рекламирала, да би као њихов кандидат изгубила на изборима 1992. Студентима који су 1996/1997. протестовали на улицама Београда и који су тражили да им се придружи, рекла је: „Подржавам ваше право да слободно изражавате своје мишљење, а ви подржите моје право да не заузимам политичке ставове.“ Јасно и храбро, поготово у то време када су многи професори са Београдског универзитета ишли на протесте са својим студентима да би били популарни.
За време студирања на Музичкој академији у Београду нисам била изабрана да певам у Колегијуму, иако сам у музичкој школи Мокрањац до тада певала одличан први сопран на концертима хора који је дивно водио диригент Гиша Савић. Вероватно нисам имала квалитете које је Дара тражила. Девојкама је Колегијум био изванредна школа и одскочна даска за веома успешне каријере. Дару памтим како жури ходницима Академије у вечитој борби да јој неки минут не промакне – сваки тренутак био је битан у остваривању мањих и већих планираних циљева.
Имали смо срећу да је код нас Даринка Матић Маровић са својим хоровима извела многе непознате композиције и ауторе, као музичка откровења, као што је била Креолска миса аргентинског композитора Аријела Рамиреза, у чију сам се музику, земљу и континент заљубила од првих тонова. Хвала јој на радозналости и упорности да представи публици нове и неистражене хорске пејзаже. И на истрајном раду на унапређењу хорске технике, у чему је постигла високе резултате као темељ на којима ће неке нове Даринке наставити да граде.