Жељко Цвијановић (1964–2018) С ОСМЕХОМ ПРЕД ТВОРЦА

Храброст је достојанствено држање под притиском

Ернест Хемингвеј

Звучаће парадоксално многима који верују само у овај свет, тј. у „реалност“, да се мера човека може најбоље одредити кроз његово држање под сенком смрти.
Откако је повео битку са опаком болешћу неколико година пре него што јој је коначно подлегао 25. 8. 2018. јавно држање Жељка Цвијановића је управо асоцирало на горенаведену Хемингвејеву дефиницију. Можда је то најбоље описао један од многобројних поштовалаца који су оставили поруке на вест о његовој прераној смрти на Новом стандарду, порталу који је основао и уређивао током протекле деценије:
На твоме меланхоличном лицу била је исписана сва историја твога рода. Сви знамо каква је она била. Колико крвава и страшна. А ја сам Ти, не схватајући дуго о чему се ради, једном, јавно, замерио што те, у јавности, нико никада није видео насмејаног. И, дрско и ничим изазвано, назвао те „мргудом“. И био сам сигуран да ту моју опаску, међу мноштвом коментара, ниси ни приметио. А онда су дошли Твоји последњи, опроштајни месеци, недеље и дани. На сваком Твом јавном наступу и снимку могло је да се, све јасније, види да Ти остаје све мање времена на овом свету. Већину људи у таквим тренуцима савладају страх и очајање. Али Ти си, баш тада, кад то нико не би очекивао, почео да се смејеш. И док је твоје тело копнело, твоје лице је, просечном разуму несхватљиво и парадоксално, кренуло да исијава младалачку радост и оптимизам. Ишао си, смело и безбрижно, готово бих могао са сигурношћу да закључим блажено, у сусрет Смрти, као да то није ништа.
Жељко је био стилиста политичке анализе и коментара какав се ретко виђа не само у Србији него у свету. Естетика његовог писања, прожетог свестраном књижевном и (гео)политичком образованошћу, али и озбиљном духовитошћу, пленила је, макар се читалац увек не слагао. Али и неслагање са Жељком је било подстицајно, терало на максимални ангажман, поготово уживо, што могу да посведоче многи који су имали задовољство да четвртком седе с њим у „Мажестику“.
Био је чврсто у додиру и са својим (српским!) сарајевским коренима и с београдским шмеком, као да је истовремено рођен са обе стране Дрине. Русију је волео, али без очекивања да се она за нас жртвује више него што смо спремни ми сами.
Његови увиди у догађаје попут кијевског „Мајдана“, неуспелог пуча у Турској, брегзита и победе Трампа као „почетка светског грађанског рата“, у колумнама чије су објављивање многи са нестрпљењем ишчекивали у ноћима петка на суботу, остају као сведочанства једног истанчаног, често прозорљивог промишљања светских кретања и духа времена. А дневни избор ауторских, пренесених и преведених текстова на Новом стандарду представљао је праву малу школу (гео)политике, културе, историје, и различитих, па и супротстављених школа мишљења.
Од мноштва незаборавних реченица које је написао или изговорио, издваја се једна из интервјуа за Печат: „Кажи ми шта мислиш о Косову, и одмах ћу знати шта је твоја спољна политика, шта економска, унутрашња – речју, све.“
Нека му је Царство Небеско.


Један коментар

  1. Миодраг Лупулов

    ПУТ СРБИНА НИЈЕ СИЗИФОВ ПУТ, НЕГО ПУТ ХРИСТА
    Много је и на жалост, из сваког сивог и туробног дана, у исти такав, наредни дан, све више оних, који су склони да Српски Пут кроз историју виде као бесконачну, узалудну и обесмишљену патњу и испаштање. Хоће да убеде Србина, да је Сизиф. И заиста, велика већина малодушних, који, заокупљени свако својим сизифовским каменом, више и не дижу главе ни погледа са свога личног Дна, склона је да се са таквим безнађем помири.
    Да је Онај, коме ових дана, са великим болом, дубоким наклоном и најдубљим уважавањем, посвећујемо своје биране речи, свој живот провео бринући, као та дезоријентисана већина, само своју личну бригу, не би га данас покривала црна земља.
    А да није цео свој живот, све своје, од Бога дароване таленте и своју рударску муку великог професионалца положио на олтар свога рода и бринуо општенародну бригу, осећајући сваки бол и патњу свога рода као свој сопствени јад и чемер, не би било ни оваквих омажа.
    Зато ће и онда, када Његова Душа буде далеко, у сећању Срба живети његов Траг.
    Као Дух Слободе.
    Као Дух Српске Истине.
    Неуништиви Дух Наде и Вере – у Србију као Обећану Земљу, иза Голготе и у достижност Божије Правде, за све оне који истрају на дугом Путу, са Часним Крстом на леђима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.