О неким питањима карактера и морала

Објављујемо одговор министра културе Србије Владана Вукосављевића на текст професора Мила Ломпара „Последњи дани или – у јавним пословима увек су битни докази, а не мишљења“, штампан у претходном броју Печата

Пише Владан Вукосављевић

Нажалост, испада да Мило Ломпар није послушао ниједан од мојих крајње добронамерних савета о томе како да установи мотиве који га покрећу да лаже, већ нам је понудио наставак сопственог брукања и то на громопуцателни начин.
На мој кратак и изнуђено оштар деманти од неких 700 карактера, објављен на дну стране, одговорио је збрканим памфлетом на пуне три странице, са преко 15.000 карактера. Дакле, у двадесет пута већем обиму.
Овим је, у формалном смислу, само додатно потврдио чаршијску титулу опсесивног графомана и докоњака, који, осим што крсти јариће, ствара или јури прилике да са неким уђе у безобалну полемику у којој налази душевну храну и виталну инспирацију.
У суштинском смислу, потврдио је да је у конкретном случају испао или лажов или клеветник, а сва је прилика обоје.
Да пођемо редом. Као потврду своје тврдње да сам сад већ далеке 2017. године „молио“ за састанак извесног Илића, службеника Народне библиотеке Србије, а однедавно и добитника Нинове награде за роман године (наводно зато што ме је наречени Илић „критиковао“), да бих при томе био „одбијен“, Ломпар наводи изузетно снажан и уверљив доказ: чланак на сајту Пешчаник, од пре три године, у коме сам Илић то тврди.
Дакле, за Ломпара су тврдње изнете на Пешчанику, било да их износи Илић или, претпостављам, било који други аутор, аксиоматске снаге, у њих се не сумња, оне су нужно тачне и не смеју бити подвргаване испитивању или провери. Тако смо сазнали за бар један од медијских ауторитета којима се Ломпар клања, а то је сајт Пешчаник.
Сасвим мали проблем с тим у вези био би ако би Ломпар своје уважавање Пешчаника примењивао и потврђивао у свим околностима, као што интелектуална доследност налаже.
Познато је да су бројни аутори са Пешчаника безброј пута, вођени својим идеолошким, националним или интелектуалним предрасудама и искључивостима, Ломпара хрпимице чашћавали атрибутима типа „шовиниста, клерофашиста, негатор геноцида, ратни хушкач“ и сличним.
Да ли би то, по Ломпаровом разумевању принципијелности, подразумевало да ја или неко други, појединац или институција можемо да га јавно дезавуишемо на исти начин, позивајући се на чињеницу да „тако тврде ауторитети са Пешчаника“ и да то нужно мора бити тачно баш из тог формалног разлога? Или би људска и морална пристојност налагале да се такве тврдње изложе некој сумњи или провери? Мислим да сваки иоле пристојан човек зна одговор на ово питање.
Међутим, Ломпар покушава да буде лисац. Дозвољава на тренутак могућност да изнете тврдње нису тачне, али се онда тријумфално запита „а зашто онда нису демантоване безмало три године, то је дужност човека на јавном положају“?
По цену да тешко разочарам Ломпара и да богохулно угрозим ауторитет сајта коме се он диви и коме верује, морам да признам да Пешчаник не читам. Нити, последично, придајем значај садржајима који се тамо појављују.
У Србији постоје стотине сајтова, много дневних новина републичког, регионалног или локалног значаја и домета, различитог угледа и запажености, десетине ТВ станица. Ако бих све њих пратио, ја или минијатурна медијска служба у Министарству културе и информисања, онда нам не би остало времена ни за шта друго. По цену да се Ломпар опет изненади, осим крштавања јарића у доколици, вођења јалових и бескрајних полемика и целодневног проучавања текстова на Пешчанику, постоје и други важни послови којима се људи баве.
Најзад, зашто сам Ломпар не демантује сваки пут сваку тврдњу или информацију коју о њему објави било ко и било где? Знамо да времена има у изобиљу. Или даје сагласност најширој јавности да му пришива све оне епитете који се могу сматрати спорним или увредљивим? Или можда сматра да је довољно све демантовати у наступима код Марића у Ћирилици?
Дакле, Ломпар је навео као истиниту лажну тврдњу коју је преузео а коју не може да докаже истинитом. Како нас учи Свети Августин: „Кривица лажова састоји се у намери да својим исказом обмањује.“ И овог пута, значи, Ломпар лаже.
Quod erat demonstrandum.
Ту, међутим, није крај морбидним бравурама нашег барона Минхаузена. Он даље тврди да сам био „носилац процеса којим се српски културни идентитет сликара Петра Лубарде уграђује у конструкцију црногорског идентитета какву оглашава подгорички режим“. Ни мање ни више него „носилац“. Као доказ за ову безумну и клеветничку тврдњу, он нуди вест из „Вечерњих новости“ из 2017. године у којој се наводи да су „на састанку са министром културе Црне Горе Јанком Љумовићем договорени заједнички пројекти у области стваралаштва као и заједничко обележавање 110. годишњице рођења Петра Лубарде“. И то је све.
Познато је да је велики српски сликар Петар Лубарда рођен у Црној Гори, а да је по свом уверењу, у својој свести и по сопственом јасно исказиваном ставу био Србин по националности. Из свог завичаја понео је бројне мотиве, призоре, пејзаже, боје и обрасце и уткао их у своју велику уметност.
Бројна његова дела и данас се налазе у музејима и приватним збиркама у Црној Гори. Ако Ломпар тврди или учитава да би евентуалне симултане или заједничке изложбе на Цетињу и у Београду (до чега 2017. ипак није дошло) у част обележавања годишњице рођења овог великог српског уметника родом из Црне Горе представљале отуђење или манипулацију националним идентитетом Петра Лубарде, онда је он тиме извршио јавно, интелектуално и морално самоубиство и трајно се декларисао као клеветник у погледу тумачења мојих мотива за разговоре вођене са црногорским министром и као лажов у погледу чињеница и начелних сагласности постигнутих том приликом. Кант објашњава: „Лаж је злочин човека над сопственом личношћу.“ Дакле, и у овом случају Ломпар је клеветник и лажов.
Quod erat demonstrandum.
Ни након овога Ломпар није зауставио своје духовно и морално клонуће, већ наставља са небулозама и клеветама, тврдњом да „упркос великој јавној причи о ћирилици, није дошло ни до законске ни до статусне промене садашњих културних кретања која су по ћирилицу неповољна“, и имплицитно, Министарство културе и информисања и мене оптужује за такво стање.
Министарство на чијем сам челу одавно је поднело тзв. „овлашћеном предлагачу“, Републичком секретаријату за законодавство, предлог Измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма. Овај предлог урађен је у сарадњи са нашим најугледнијим стручњацима и институцијама, прошао је широку и интензивну јавну расправу и био предмет различитих, углавном идеолошки острашћених критика из тзв. „другосрбијанског“ дела јавности.
Зашто предлагач није Влади проследио предлог, никад нисам успео поуздано да сазнам, упркос бројним интервенцијама које сам предузео. Одговорност за то свакако није на Министарству културе и информисања и мени лично, а ако бар на трен искорачи из свог вештачког и глумљеног академског аутизма, Ломпар ће наслутити како држава и политика функционишу у правом животу. Коначно, и сам се окушао у јавним пословима, када је као надалеко чувени економски стручњак (и као професор књижевности само по нужди), и сам био, додуше само шест месеци, финансијски (sic!) директор Политике.
У протеклих неколико година тема угрожености употребе ћирилице ушла је на велика врата у наш јавни простор, афирмисана је и широко прихваћена у земљи и у дијаспори акција Негујмо српски језик, одржане су бројне дебате и округли столови у читавој Србији, многе основне и средње школе покренуле су, инспирисане радом Министарства културе и информисања, и сопствене акције у вези са заштитом и афирмацијом ћирилице, припремљене су важне измене Закона о службеној употреби језика и писма итд. Дакле, дошло је до „промене културних кретања“ у вези са положајем ћирилице, то зна цела Србија.
У овом случају Ломпар не лаже, јер до промене закона заиста није дошло, због не сасвим јасне и тешко објашњиве уздржаности Владе, али клевеће мене и Министарство културе и информисања да нисмо урадили ништа у вези с променом културних кретања. Ипак, ни овде не одступа од свог обрасца, ако не лаже, онда клевеће.
У свом кардељевски дугачком тексту, као у неком амоку, он такође помиње извесне Немице, Традуки, националну издају, наводне нападе на свој академски положај и триста других неповезаних и неповезивих чуда, налик бунцању, насталих у једној узнемиреној, конфузној и, рекло би се, привремено пометеној души. На све то немогуће је одговорити у овом формату и ја ћу поштедети читаоце Печата одласка на тако удаљене хоризонте нечијих фатаморгана.
Коначно, списак својих конфабулација Ломпар окончава можда најкомичнијом, али и најзлобнијом. Надобудно и помпезно истиче свој „увид“ да је садашња власт превасходно „јавни сервис невладине (другосрбијанске) интелигенције“ и како је „још 6. децембра 2016. године у разговору за Политику назначио да је ТЕК постављени министар поклоник невладиног континуитета наших власти, као што је то и председник Владе“. И додаје: „Какав председник (Вучић) такав министар.“
Шта у овом случају ради Ломпар, постаће јасније уз сасвим мала појашњења.
На место министра културе изабран сам у другој половини августа 2016. године. Мање од четири месеца доцније Ломпар тврди да сам поклоник или следбеник другосрбијанске интелигенције. Како, зашто и на основу чега је то могао да тврди? На основу којих мојих активности, потеза, изјава или резултата рада? Три и по месеца тек су уводни период у раду сваког министра и ако није у питању стицај неких крајње несвакидашњих околности, прерано је за давање било каквих иоле озбиљнијих оцена.
На овом месту поменућу нешто што сам желео да избегнем, али се испоставља као могући битан део у објашњењу Ломпарових моралних злопутања у вези са овом темом. Он и ја се познајемо и то солидно. Иако ово делује као небитан увид у приватне односе, напомињем то како бих нагласио да Ломпар и те како добро познаје моје политичке, националне и друге опште ставове и начела у која верујем, те да такође зна да су она у најудаљенијој тачки од „другосрбијанских“ ако под тим подразумевамо уобичајена тумачења тог појма, схваћеног у било ком смислу, ужем или ширем. Такође зна да их за три и по месеца нисам променио, а чак да замислимо и да јесам, то се није могло запазити, установити или потврдити за тако кратко време. Просто, није било времена, све и да ми је таква лудост из било ког разлога пала на памет.
То даље значи да је Ломпар у децембру 2016. године, а и сада, изговарао такве сулуде и бесмислене оптужбе не сасвим произвољно и напамет већ са јасним циљем да ме дифамира. Пре четири године пред широм јавношћу а сада пред нешто ужом али јасније национално оријентисаном и образованијом, оном која чита Печат. Ломпар добро зна да ја своје националне и демократске ставове ни 2016. године ни до сада нисам мењао, видели смо да то ничим и не може да докаже. Ипак, остаје упоран у изношењу таквих тврдњи и по скупу цену, коју иначе ретко и нерадо плаћа а то је да испадне лажов, клеветник и носилац нејасних тврдњи и ставова које је немогуће доказати или да се представи као вешт демагог-манипулатор, попут свог нешто познатијег имењака из Црне Горе. Задржимо се начас на томе.
Да ли је Ломпар општепознати лажов у виду заната? То се не би могло рећи. Да ли је необразован човек, лишен основне моћи расуђивања? Ни то нипошто није тачно. Да ли се углавном труди да држи до свог угледа у јавном простору? Да, труди се. Да ли се често позива на високе моралне стандарде? Да, за мој укус и пречесто и наметљиво.
Дакле, не ради се о човеку који углавном не зна шта говори нити је у питању особа која тешко повезује ствари или са муком расуђује. Ипак, када се о мени ради, лако је то било доказати, скоро непрестано лаже и клевеће, не само у Политици и Печату већ, како су ме обавештавали протоком времена а ја на то предуго и скрупулозно ћутао, и на многим локалним телевизијама где је гостовао, на разним трибинама и скуповима. То се онда не може другачије објаснити него дубоким увидом у компликоване и запретене путеве његовог унутарпсихичког живота, на којима вероватно постоје чворови хипертрофиране сујете, зависти, љубоморе, нека врста потиснуте мржње и друге мане воље, слабости карактера или психичке искошености. Другог објашњења нема нити га може бити ако разум и логику користимо као алате. Али ко сам ја да о томе судим?
Зато сам му и препоручио, без сарказма, да се посаветује са неким ко му може помоћи и пружити руку, стручну или сарадничку.
Наша изнуђена дебата овим је, бар с моје стране, окончана и ја Мила Ломпара препуштам забораву и желим му да нађе своје смирење и спокој, те да се бави оним темама које му више одговарају и да свој ум натапа еликсирима врлине а не отровима мржње.
Остаје и недоумица да ли се на овакву особу љутити или шта с њом чинити.
Можда најприкладнији одговор може да пружи мудри Епиктет када свом ученику говори о Медеји: „Зашто се онда љутиш на њу, што се преварила, јадница, у тако одсудном тренутку, и од жене се претворила у гују отровницу? Зашто је уместо тога не сажаљеваш, јер као што жалимо слепе и ћопаве, тако исто жалимо и оне који су заслепљени и осакаћени у својој најважнијој способности, моћи мишљења.“

3 коментара

  1. Avatar
    Катарина

    Срамотно је да министар толико падне у гнев и бес, и најнижим увредама, уз медицинске дијагнозе, покуша замаскирати ствари од суштинске важности које се тичу свих грађана Р. Србије, а на које је М. Ломпар указивао: 1. П. Лубарда: званична политика Црне Горе, према Србији, је таква да никакво (са)обележавање највиших државних институција, једних и других, владе и министарства, не долази у обзир. Р. Србија и министарство то могу, као што би требало, самостално учинити. Дакле, или сте присталица црногорског режима, на основу његовог деловања, или нисте, јер се противите прецизним акцијама: напад на ћирилицу, дискриминација Срба, сукоб – скоро па рат – са црквом, забрана уласка, најновије, за држављане РС. 2. Ћирилица: „Зашто предлагач није Влади проследио предлог, никад нисам успео поуздано да сазнам“: ова реченица, самог министра, говори о сушини његвог карактера и улоге коју има у Влади РС: натурчић-статичар. Како онда може бити говора о министровом прегалаштву и унапређењу положаја ћирилице, ако он не може, не да прогура предлог, већ да сазна ко то опструише и склања тај предлог: радити у мраку, то се тако крсти! Толико о његовом утицају на рад Владе, а и личном дигнитету: зашто и даље седим ту? – то би било саморазумљиво питање! 3. Пешчаник: зашто министар врши миноризацију тог гласила, као да се ради о неком слабо читано и неразумљивом медијуму. Свакако да је деманти морао да уследи, јер његова моћ је опипљива и погубна по српску егзистенцију – посебно што је министар и што је реч о снисходљивости и, како тамо стоји, мољакању: тиме је срозан његов дигнитет који је морао бранити. 4. Политика, лист: зашто министар – коме је удар на, његову, истину повод да стравично увредама напада – није дописао да је М. Ломпар својевољно напустио то место, услед неслагања… 5. Лично познанство: оно постаје реда, много, нижег онда када је реч о јавном, тако истакнутом, положају (јасно, може постати симболом личног разочарења: знам ко си био, а ко си постао, зарад нечега: титлуе (положаја), комадића јавног простора, помодарства…): последице које он производи имају како историјску (ону највишу), тако и егзистенцијалну, димензију читавог српског народа. Отуда критика минстровог рада не само да је пожељна, већ и неопходно средство суочавања са чињеницама и делањима. 6. Почетак министровања: један, само један, чин довољан је, а не читави месеци: упркос солидном личном познанству, како је наведено у тексту. Чин да се седи у Влади која је ауторитарна, која је до бесмисла срозала елементарне вредности људског живота, лаж произвела истином, која упорно намеће КиМ као највеће бреме после кога ће Србији бити много лакше – економски јасно, духовност је прегажена реч ове Владе – која речју нити словом није подржала српски народ и СПЦ у Црној Гори, до оног очигледно-истинитог момента када би то и за њу, саму, било сувише… такав чин је довољан: позивање на козметику неких деловања министарства су излишна. 7. Плагијат: као круна морала, оста прећутан отпоздрав министра на опаску на утврђено неакадемско понашање – плагирање – једног од министара са којим , дотични министар, седи у влади: намах интелектуална крађа – као крађа над крађама – нема вредност: поново: лаж произвести истином! И живети, даље, као да јуче не постоји, нити је важно.

  2. Avatar

    Eee Vladane Vladane !
    Dobro bi bilo da si malo više pisao i govorio o liku i delu Željka Mitrovića i inih nego što si se ostrvio na čestitog čoveka Mila Lompara.
    Pobegao si u mišju rupu da se ne konfrotiraš sa profiterima i bitangama koji su u svakoj vlasti bili. Simpatično ste vi društvance.
    Vrana vrani oči ne vadi .
    Mizerija !!

  3. Avatar

    Kao obicnom citaocu,neprijatno mi je da citam reci i nacin na koji se nas ministar KULTURE obraca uvazenom profesoru Milu Lomparu. Da li je moguce da je to nivo razgovora jednog ministra kulture?
    Drugo, bezbroj puta sam se pitala:gde je nas ministar kulture kada se snimaju atisrpski filmovi, od kojih me zivi sram obuzme, kada ih gledam, a pogotovu sto se prikazuju i to u inostranstvu kao predstavnici nase zemlje i nase kulture. Pogotovu sto ne mogu da verujem da ima para za takve filmove a nema za Lordana Zafranovica i „Decu Kozare“. Sramota i to je ministar moje zemlje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *