Како се стварао Тито?

Београдска издавачка кућа „Катена мунди“ недавно је објавила књигу Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије. Двотомни зборник радова најеминентнијих домаћих аутора издавачки је подухват који је јавност већ оценила као веома важан догађај за српску културу и историографију. Издавач напомиње да је ово дело рађено „са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице, уз истовремено уважавање потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, за откривањем и апострофирањем константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас“.
Печат из Зборника, у неколико наставака, објављује део текстова чији су аутори врхунска пера српске науке и друштвене теорије.

Готово религијско обожавање неприкосновеног монарха од стране народних маса прерасло је у једнопартијским системима у култ врховног партијског вође као његовог супститута. Какав је значај и који су предуслови за стварање култа личности у ауторитарним друштвима, открива технологија грађења култа личности Јосипа Броза Тита у Југославији

[restrict]

Важан стуб свих ауторитарних режима, поред свеприсутне идеологије и разгранатог система државне репресије, свакако јесте идеолошка пропаганда и култ личности „великог Вође“. Значај вођа у оваквим системима је заиста тешко пренагласити. Већ га је приметила Хана Арент у својој чувеној студији о тоталитаризму. Вођа је у ауторитарним режимима врховни ауторитет, „месија“ и обично првосвештеник идеологије, која је уздигнута на ниво „политичке религије“.
Готово религијско обожавање неприкосновеног монарха од стране народних маса прерасло је у једнопартијским системима у култ врховног партијског вође као његовог супститута. Идеолози (класици марксизма) на крилима „народне воље“ сада постају неприкосновени „свети оци“ у чије име се полаже право на вршење апсолутне власти. Њихове се слике обавезно носе на новим „литијама“ (параде, смотре, свечаности…). Твори се нови револуционарни календар и измишљају нови празници. Нуди се „избављење“ и награда у будућем рају, уколико су „верници“ довољно послушни и стрпљиви, сарађују на истрази непријатеља, уколико делају и(ли) страдају за идеолошка начела. Избављење је увек пројектовано негде у неодређену будућност, а транзиција и стварност су само „предвечерје овоземаљског раја“. Идеолошки фанатици који страдају за своје идеје постају мученици и свеци. Места страдања, родне куће и маузолеји постају места ходочашћа. О њима се пишу улепшана и романтизована „житија светих“. Идеологија (вера) прописује детаљна упутства за устројство сваке друштвене сфере и строга правила за понашања следбеника. Идеолошке расправе и поделе око тумачења светих списа (идеолошке литературе) жестоке су и жустре: подсећају на ранохришћанске или средњовековне хришћанске расколе. Такође, као у име религија, воде се непрестани „верски ратови“, јер тоталитарни покрет пропагира ширење и глобалну победу своје вере у потпуни преображај и спасење света. У име тоталитарне идеологије врши се сурови прогон „јеретика“ и отпадника. Партија, на челу са вођом првосвештеником, слично цркви, има строгу хијерархију и прецизно установљена правила. Партијски активисти попут свештеника и верских мисионара теже да преобрате пагане и прошире идеологију чак, ако је потребно, и насиљем или личном жртвом. Култ личности вође који чини „чуда“ у овом процесу преображаја „неверника“ у „вернике“ представља основни елемент.
Током Другог светског рата Титова личност била је тек прва међу једнакима. Почетком рата се није знало ко је тајанствена личност са упечатљивим надимком Тито (многи су сумњали да је то лидер земљорадничке странке Драгољуб Јовановић!). Започет у завршној фази рата, Титов култ је кулминирао у годинама које су уследиле. Ескалирао је после 1948, када је требало потиснути култ Стаљина, а врхунац достигао крајем седамдесетих закључно са његовом сахраном. Ђилас наводи да је процес стварања Титове харизме текао интензивно већ од Другог заседања АВНОЈ-а, са необузданом помпом, аплаузима, клицањем, скандирањем. По њему, није наметнут само од Тита и његове фракције у партији већ и политичке културе народа и његове потребе за обоготворењем и обожавањем вође.

Друштвене организације и државне институције у производњи култа

Комунистичка партија је играла најважнију улогу у провођењу култа личности Јосипа Броза Тита будући да је прожимала цело друштво и целокупну државну структуру, научни, просветни систем и све друго. Своју активност је видно испољавала приликом организовања демонстрација масовне подршке режиму, политичким кампањама, прославама државних празника, слетова, или протеста поводом спољнополитичких криза, посета страних државника, свечаним дочецима Тита и другим друштвено-политичким манифестацијама. Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ) такође је настао као врста трансмисије и пропагандног сервиса партије за деловање према друштву, како га је у једном излагању окарактерисао побуњени Ђилас. Идеолошко-пропагандна функција друштвених организација (као трансмисија КПЈ) била је веома значајна за деловање међу одређеним социјалним групама; њихово задобијање за ствар социјализма, за култ личности Јосипа Броза, за политичку борбу против непријатељских и несоцијалистичких појава у друштвеном животу. Антифашистички фронт жена (АФЖ) и Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) образовани су децембра 1942. у Бихаћу. УСАОЈ је на конгресу у Загребу 1946. преименован у Народну омладину Југославије, а на Четвртом конгресу, одржаном у Београду 1948. године, донета је одлука којом је и СКОЈ присаједињен.
За васпитавање најмлађег узраста у духу социјализма и култа личности маршала Тита формиране су дечје организације – пионири, у којима је чланство ограничено за децу до 14 година. Војска је од самог почетка била дубоко идеологизована и у многим случајевима стављана у службу и слављење његовог култа. О заштити тековина НОБ-а, али и социјалистичке револуције посебно се старао Савез удружења бораца Народноослободилачког рата Југославије (СУБНОР) који је 70-их имао милионско чланство.
Партија је употребила и најугледније научне установе у Србији за деификацију Јосипа Броза Тита. Српска академија наука и уметности је од почетка претворена у режимску установу, убацивањем оданих научника и придобијањем и застрашивањем старих чланова. Након такве „реорганизације“ Тито је проглашен највећим државником и војним стратегом и примљен за њеног првог почасног члана 1947. године. Универзитет га је 1972, поводом 80. рођендана, најпре прогласио почасним доктором, с образложењем да је творац „новог типа цивилизације“. Неколико година касније Центар високих војних школа га је, уз церемонију, прогласио доктором војних наука, иако није написао докторски рад нити га је одбранио. Необично у свему овоме јесте то да је Броз завршио само четири разреда основне школе у свом родном месту Кумровцу. Према његовом полузваничном биографу Владимиру Дедијеру, први разред није успео да савлада из првог покушаја, па га је похађао двапут. Остала три разреда завршио је од 1902. до 1905. Од 1907. до 1910. учио је браварски занат у Сиску, чиме се заправо и завршава његово формално образовање.

Уметничка дела

Књижевност. Најуспелије форме развијања култа биле су у форми поезије и прозе, док су историјски романи о Титу, као захтевнија форма, изостали. Међу најутицајнијим на децу и омладину, они који су били заступљени у ђачким букварима и читанкама су: Франце Бевк – Књига о Титу, Густав Крклец – Пионири граде, Душан Радовић – Жеље девојчице, Десанка Максимовић и многи други. Идеолошки садржаји који су величали Титову личност и улогу били су део обавезне школске лектире и десет година по његовој смрти. „Не бих рада ни да будем жива, кад ја не бих члан партије била!“, каже се у једној песми која је била део збирке обавезне лектире за основну школу. На другом месту се велича борбени дух и чак убиство у име пролетерске револуције: „Падај кишо крв опери куд су прошли пролетери“ (Народне песме о НОР-у и револуцији, Загреб, 1986).
Музика. Можда највећи утицај на грађење култа имали су популарни музички хитови који су путем медија допирали до широких народних маса и били пласирани и кроз школски систем. Највеће поп и рок звезде певале су о Титу, међу њима су били Ђорђе Балашевић, Оливер Драгојевић, Здравко Чолић, Лепа Брена, Кемал Монтено, Неда Украден, „Нови фосили“, Сеид Мемић Вајта. Посебно су ове композиције биле популарне уочи 25. маја, када је у Београду, поводом маршаловог рођендана, одржаван слет.
Креирање и употреба визуелног имиџа – филм, фотографија, сликарство и вајарство. Зачетке визуелног култа Тита налазимо још у рату. Поједини аутори (Миленковић) уочавају његове елементе чак на потерницама које су италијанске и немачке окупационе снаге расписале у жељи да се докопају, до тада анонимног, партизанског команданта. Немачке власти су већ тада с предвиђеном наградом од 100.000 рајхсмарака у злату – објавиле фотографију изразито лепог човека четрдесетих година, у црном сакоу и уредној, белој кошуљи, с назначеним каишем војничке торбице пребачене преко рамена. Многи су тек тада, заправо, сазнали како фамозни Тито заиста изгледа – визуелним утиском Броз је већ тада дефинитивно победио свог великог ривала Драгољуба Михаиловића, за којим је у исто време издата идентична, али мање (визуелно) атрактивна потерница. Касније су уследили Титови ратни портрети (свакако најпознатији је онај Божидара Јакца из 1943), фотографије Тита војсковође и ратног команданта (Тита маршала), рањеног Тита на Сутјесци, Тита са ратним друговима, Тита са псом, Тита на белом коњу, Тита ослободиоца… Други незаобилазан моменат поред Тита ратника у креирању визуелног култа свакако је била 1948. година и тадашњи сукоб Социјалистичке Југославије са земљама Информбироа. Сам сукоб и његове последице, наравно, мање су битне од чињенице да отада Јосип Броз истискује свог другог великог (визуелног) такмаца – Јосифа Висарионовича Стаљина. Нестанком, то јест уклањањем Стаљинових фотографија, симболичко место моћи остало је резервисано искључиво за Тита.
Фотографије, сликарски портрети или бисте Јосипа Броза Тита били су још за живота готово обавезан декор у свим школама и државним институцијама. Његове слике (најпре уз Стаљинову) постају још за живота обавезне: на улицама, спортским такмичењима, у свим институцијама, школама, болницама, поштанским маркама, новцу, значкама.
Вајарска дела. Од бројних вајарских биста и статуа које су красиле тргове и институције широм Југославије међу најмонументалнијим вајарским делима је свакако легендарна биста Јосипа Броза Антуна Августинчића испред његове родне куће у Кумровцу. (Исти аутор је пре Другог светског рата радио и скулптуре краља Александра и краља Петра у Скопљу.)
Играни филм је био нарочито битан за идеолошку пропаганду, с обзиром на огроман утицај на масе и све већу популарност биоскопа, а касније и телевизије. Битка на Неретви (1969) и Сутјеска (1973), Десант на Дрвар (1963) и други били су уметничко-пропагандни производи. То су класични блокбастери у које је можда уложено највише средстава и који су техничким квалитетом одскакали у односу на све до тада виђено. У филмовима се често подвлачи Титова незамењива улога, а он је приказан као ратни херој и генијални стратег. Он често није у првом плану већ се провлачи као недодирљиво божанство које господари и инспирише.

[/restrict]
Крај