Haška suđenja, Srebrenica 1995, Pojas Gaze 2023: U kakvom svetu živimo?

U kakvom svetu živimo? Nemoguće je ne uporediti ratne događaje iz 1995 i 2023. godine. Samo brojeve i slike da uporedimo! Nisu toliko važni pokretači ratnih sukoba, koliko sredstva i način ratovanja. Kakva ratna tehnika je upotrebljena 1995. i 2023? Srbi sa pešadijom ulaze u Srebrenicu, a Izrael ruši i ubija sve živo i izgrađeno sa kopna, mora i iz vazduha. Srpski vojnici bez suđenja ubijaju oko hiljadu i dvesta bošnjačkih vojnika, a Izrael kako vidimo, starce, žene, decu, ruši zgrade, bolnice… I? U Srebrenici je bio genocid! U Gazi nije! Američka vlada saopštava početkom 2024. da u svemu tome ne vidi elemente genocida! I druge zapadne države koje su forsirale genocid u Srebrenici neće da pravno kvalifikuju ono što se dešava u Gazi. Za Srbe je osnovan Haški sud. Gaza će proći, svi su izgledi, bez međunarodnog suda! Opet pitanje: u kakvom svetu živimo? U svetu kakav je uvek bio: sila države određuje šta je pravo i istina. Sila velikih država sudi i presuđuje, a ne vrednost prava i pravičnosti. Silom udruženih velikih država se otima deo teritorije pa se to proglašava pravom. I tako se „razvija“ svet sa pravnim maskama i bez njih. Pa kako se koji narod i kako se neke države snađu u toj istorijskoj igri. I koliko će dugo podnositi patnju nanesenu politikom sile, nasilja i bombardovanja? Da li će, prema Srbima, biti ispravljena?

U unutarjugoslovenskom i inostranom (NATO) ratu, Srbi su upotrebom neviđene propagande bili proglašeni „agresorima“, a protiv agresora na raspolaganju su bila sva međunarodna sredstva: 1) kombinovana sredstva borbe (oružana sila, ekonomija, politika, nauka, kultura, sport) u cilju ugrožavanja egzistencije i bića jedne nacionalne zajednice; 2) bez međunardnopravnog legitimiteta Ujedinjenih nacija vojno se interveniše protiv njene članice; 3) otimanje dela teritorije Republike Srbije; 4) brutalno nametanje zapadne političke volje srpskom narodu. Četiri osnovna sredstva kažnjavanja srpskog naroda bila su medijska satanizacija, međunarodne brutalne sankcije, NATO bombardovanje i sud za ratne zločince u Hagu.
Skoro tri decenije ovaj sud se bavio ratom (1991–1995) na prostoru SFRJ. To nije slučajno. Potrebno je stvoriti mit o srpskom, a ne građanskom, verskom i nacionalnom ratu i „srpskoj krivici“ i srpskim zločinima. „Haška pravda“ je, pored svih prigovora koji joj se stavljaju, pogazila ideju jednakosti kao supstancu svakog modernog pravnog poretka, što se može dokazati na tretmanu „krivice“ unutrašnjih učesnika razaranja bivše Jugoslavije. Od kada je pušten u rad, ovaj tribunal imao je jedan model „optuživanja“ Srba: konstruiše se krivica vodećih srpskih, državnih, političkih, vojnih, policijskih ličnosti. Napisana je „optužnica“ protiv predstavnika Srba koji su, to treba podsetiti, izabrani na demokratski način. Takva rabota Haškog tribunala nije slučajna: njihov je cilj da na politički simboličan način optuže srpsku državu i ceo srpski narod kao zločinački.
U haškim suđenjima Srbi su osuđeni na ukupno 1.138 godina zatvora. Od toga sedam doživotnih robija. A nijedan Hrvat protiv zločina nad Srbima, nijedan Bošnjak (musliman), nijedan kosovski Albanac. Prema haškim presudama niko od Hrvata i Bošnjaka i Albanaca nije činio zločine prema Srbima (obraćanje A. Vučića na sednici SB UN, Novosti, 9. jun 2021). Istovremeno, za ubistvo 3.267 Srba, okrivljeni Bošnjaci su osuđeni na ukupno 22 godine! Pri tome Srbi su etnički očišćeni iz Hrvatske (500 hiljada), iz BiH (300 hiljada) iz sa Kosova i Metohije (200 hiljada).
Haški tribunal je bio poluga antisrpske kampanje; 25 godina on sudi prvenstveno Srbima. Treba se podsetiti Nirnberškog procesa. Taj međunarodni sud je radio godinu dana 1945–1946. godine, za četiri oblika ranih zločina (ne i genocid) osuđeno je na smrtnu kaznu 12 nemačkih generala, 7 zatvorskih kazni i tri oslobađajuće presude. I sve to za nacističko ubistvo 60 miliona Evropljana (i sveta) i nemerljivu materijalnu štetu!! U Haškom tribunalu osuđeno je 74 Srba; sedam doživotnih zatvora je ravno smrtnoj kazni. Ne mogu se upoređivati Haški i Ninberški sud ni po jednom parametru, osim da je u pitanju ratni događaj. Ali ako se samo izdvoje oblici ratnog zločina i posledice čovek sa malo znanja i osećanja za pravdu zacrveni od stida. Pravda kao odmazda nad Srbima.

Nastojanjem da srpski nacion optuži kao zločinački, Haški tribunal želeo je da stvori jednu sliku naroda za budućnost, naroda o kome će biti dopušteno da se govori rasistički, a s druge strane, ovaj sud je slao poruku svetu kako se tokom razbijanja SFRJ i tokom odbrane SR Jugoslavije, Srbi nisu borili za svoja prava i svoje interese nego samo radi nekakvog ubijanja drugih zajednica na ovim prostorima. Upravo je to osnovni zadatak Haškog tribunala, da zatre i poništi karakter građanskog, versko-nacionalnog rata u BiH i smisao srpske borbe za ona prava, slobode i interese za koje su se borili sve druge nacionalne i verske zajednice na ovom delu Balkana a što im je „međunarodna zajednica“, zapravo Zapad velikodušno priznao. Iz tog razloga Haški tribunal je „optužio“ vodeće političke ličnosti srpske nacije.
Haški tribunal je transformisao građanske, verske i nacionalne ratove za svoje države u ratove Srba protiv nesrba. A preglasavanjem donetih presuda poslužile su Zapadu i regionu da donose rezolucije o „genocidu u Srebrenici“. Ništa nije slučajno. Skoro tri decenije suđenja! „Otrovni pauk“ oko Srba štrikao je svoju mrežu.

SREBRENICA 1995 („SRPSKI GENOCIDI“ 1990–2020) Ono što je zajedničko hrvatskom, bošnjačkom (muslimanskom) i albanskom optužujućem, lažnom jeziku protiv Srba je reč „genocid“. To je zločin pojma. Zločinačka manipulacija sa srpskim genocidom je istorijsko i politička fantastika koja se proizvodi u zapadnoevropskoj demokratiji. Nijedan elemenat genocidnog događaja nije održiv u slučaju Srebrenica. Zapravo Srebrenica je instrument upravljanja srpskim narodom, instrument zatiranja osnovnih i neotuđivih ljudskih prava koja pripadaju srpskom narodu.
Upotreba pojma genocid u procesu nekadašnjem predsedniku Republike Srbije i srpskim oficirima, generalima nije slučajna i zaslužuje pažljivu analizu. Podsetimo se osnovnog značenja pojma koji je obišao svet. U svim stručnim rečnicima i teorijskim radovima pojam genocida označava „svesno, ciljano (namerno) uništavanje nacije, rase, verske zajednice“. Ili, genocid je stavljanje svih pripadnika nacije, vere, rase u uslove života koji dovode do njenog istrebljenja i nestajanja. Dakle, dva osnovna elementa ovog pojma su „svesna namera (cilj) i fizičko istrebljenje“ nacionalne, rasne, verske zajednice. Nijedan dokument srpske strane tokom ratovanja ne sadrži reč i plan istrebljenja nesrpskog stanovništva. Ali postoji fonozapis da je Franjo Tuđman 1995. godine ne Brionima naredio hrvatskoj vojsci da „udare Srbe tako da nestanu“.
Rezultat ratnih sukoba u bivšoj državi, sa dubokim i presudnim političkim i vojnim mešanjem NATO vlada, bio je izgon Srba iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije. Šta se tu desilo? Kakav zločin je tu izvršen? Da li je to genocid nad Srbima ili nešto drugo? Precizni činjenički izveštaji o izgonu Srba iz Hrvatske govore da su tokom „Oluje“ ubijane sve kategorije stanovništva. NATO je bombardovao i slučajno ubio na stotine civila, a albanski separatisti su posle ulaska NATO trupa na Kosovo pobili nekoliko hiljada Srba i nesrba od kojih za 1.300 nema nikakvih tragova. Dakle, u ovim vojnim akcijama bilo je namere fizičkog iskorenjivanja druge nacije.
U 20. veku dogodilo se nekoliko zločina genocida. Rusini u Ukrajini tokom Prvog svetskog rata. Austrijska vojska nad civilnim srpskim stanovništvom 1914. godine. Japanci su u oblasti Mandžurije ubili milione Kineza u Drugom svetskom ratu. Ustaška država je ubila oko milion Srba (800 hiljada), Jevreja i Roma tokom Drugog svetskog rata. Velika Britanija je pobila milione Indusa. Amerikanci Indijance i dva miliona Vijetnamaca. Amerikanci su bacili atomsku bombu na Hirošimu i Nagasaki. Turska država ubila oko milion Jermena tokom Prvog svetskog rata. Nemački nacisti oko šest miliona Jevreja tokom Drugog svetskog rata.

Tokom tri godine ratovanja u BiH nijedan lokalni ratni sukob nije okarakterisan kao genocidan osim u Srebrenici. Ako je bilo genocidnih namera, kako se nisu ostvarile u prethodnim bitkama? Otkuda da samo u Srebrenici bukne genocid a drugde ga tokom tri godine nije bilo? Odgovor se nalazi u tzv. interpretativnoj strategiji one zapadne politike koja hoće da srpsku borbu (u BiH i drugim republikama) imenuje kao zločinačku (genocidnu) a borbu drugih nacija i vera kao oslobodilačku.
Haške sudije donose odluke većinskim glasovima u sudijskom veću (tri prema dva). To znači da se preglasavaju. Drugim rečima, manjina i većina u presudi ne misli isto o kazni (primer sudije Nijambe u predmetu Ratko Mladić, ili oslobađajuća presuda za Šešelja a potom osuđujuća od deset godina za verbalni delikt u Srbiji (Hratkovci) u kojoj nije bilo ratnih sukoba! Ako se ovome doda činjenica da su samo srpski politički i vojni lideri iz Srpske Krajine, Republike Srpske i Srbije (SR Jugoslavije) optuženi za ratne zločine onda „priča“ o individualizaciji krivice pada, a na površinu izbija simbolika kolektivne krivice srpskog naroda.
Pokušaji da se sudske presude ozakone tako da se ne smeju javno dovoditi u pitanje je neodrživo. To bi bilo ponižavajuće za naučno znanje o sudu, pravdi, istoriji kao i za sudijski stalež. Nijedna ozbiljna nauka i naučnik ne mogu pristati na apsolutnu istinu haških presuda. Ako nauka teži apsolutnoj istini to još manje može sudska presuda. Na apsurdnost kažnjavanja „negacije Srebrenice“ ukazali su mnogi naučnici. To bi bio zakon protiv slobode istraživanja i demokratskih principa. Norveški naučnik Šel Magnuson je to precizno izrazio – Srebrenica nije Aušvic. Potrebna je prava interpretacija sukoba na Balkanu, interpretacija koja će ući u istoriju. Konačno, presude Haškog suda ne prihvata najveći deo srpske javnosti. Nema načina da se javnost uguši. Može se zabranjivati osporavanje sudskih presuda ali usmena javnost ne može da se cenzuriše. A vreme radi svoje. Srpski narod ima dugo pamćenje, ima jako osećanje pravičnosti i zna da upoređuje.
S pravom se govori o inflacija termina genocid. I najobičniji zločin kvalifikuje se kao genocid u nekadašnjim delovima Jugoslavije. Zločin (razni oblici) i genocid nisu isto. A politički ga poistovećuju oni koji nastoje da sakriju svoje zločine nad Srbima.
Pojas Gaze 2023 Buknuo je ratni sukob između Palestinaca iz pojasa Gaze i izraelska države 7. oktobra 2023. Razaranja i ubijanja su masovna. Šta je bilans tromesečnog rata (nezavršenog).
Prema podacima UN i Unicefa, razaranja i ubijanja civila u pojasu Gaze su bez presedana. Od 7. oktobra do 31. januara 2023. razoreno je oko 70 odsto privatnih stanova, preko sto hiljada Palestinaca je proterano u južni deo Gaze. Prema podacima UN ubijeno je 21.672 uglavnom civila (starci, žene, deca, čitave porodice), ranjenih 56.165 a broj dece ubijenih je bez presedana (preko 6 hiljada). Pri tom razoreni su i srednjovekovni verski objekti (Politika, 31. 1. 2024).
TV slike pokazuju scene nove Hirošime u Gazi. Kao posle atomske bombe, vide se ostaci i patrljci nekadašnjih zgrada među kojima luta poneki Palestinac i nešto traži.
Američki Si-En-En imao je uvid u procene američkih obaveštajnih službi. Ti izveštaji pokazuju da je Izrael je u ovom ratu, bacio više od 29.000 bombi na Gazu, među kojima je 40 do 45 odsto bilo nenavođeno. Britanski Bi-Bi-Si 22. 12. 2023 navodi podatak Ministarstvo zdravlja u Gazi koje tvrdi da su 70 odsto nastradalih žene i deca. U poslednjem zvaničnom Hamasovom izveštaju o broju ubijenih iz 19. decembra, navodi se da je ukupan broj žrtava 19.667, među kojima je više od 8.000 dece i 6.200 žena. Nastradalo je 310 medicinskih radnika, 35 pripadnika civilne odbrane i 97 novinara.
(Podsetimo, u Srebrenici nijedan objekat nije srušen, nijedna žena nije ubijena, nijedno dete ili starac. Nijedan lekar i nijedan novinar. Nije uskraćena hrana i voda evakuisanim muslimanskim ženama, deci i starcima.)