Војска Србије је прошла пут од потпуне девастације и умањења њене моћи до значајног препорода што треба да прати њен састав, бројност и резерва, па се као неопходно намеће враћање служења обавезног војног рока
Ко се буде затекао на раскршћу улица Кнеза Милоша и Немањине у Београду неће остати равнодушан на рушевине некадашњег Генералштаба а још мање на величанствен банер импозантних димензија на згради Министарства одбране на коме је приказан строј припадника Војске Србије под пуном опремом, као и застава Републике која се вијори над њима. Тешко да ће неко остати равнодушан према овом велелепном призору дефилеа наших војника, који на једној од најпрометнијих београдских раскрсница, сигурно корачајући, уз војнички поздрав поручују свима „Служимо Србији!“. Тек нешто раније, на истом месту и у истој величини, преко слике младих припадника Војске Србије пружала се парола војводе Живојина Мишића: Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!Постављени како би привукли младе за војни позив и служење војног кадра, данас су још актуелнији јер је управо Генералштаб Војске Србије покренуо иницијативу и предложио председнику Републике Александру Вучићу поновно увођење обавезе служења војног рока, у трајању до четири месеца, како је саопштено 4. јануара из Министарства одбране. У саопштењу се наводи да је то учињено „у циљу подизања одбрамбених способности Војске Србије, кроз подмлађивање и унапређење попуне и обучености активног и резервног састава“, а да „предлог Генералштаба Војске Србије долази након детаљног разматрања опште безбедносне ситуације и савремених изазова са којима се суочава Србија као војно неутрална земља, који су наметнули потребу за прилагођавањем модела попуне Војске, а који би омогућио јачање укупног регрутног потенцијала и оспособљавање већег броја грађана за одбрану наше земље“.
У истом дану је, уочи овог саопштења, министар одбране Милош Вучевић најавио покретање скупштинске процедуре за укидање одлуке о суспензији обавезног служења војног рока и ревидирање закона који регулише ту обавезу. Вучевић је на ТВ Хепи рекао да се иницијатива покреће на основу процене безбедносне ситуације у држави и да многе европске државе поново активирају обавезу служења војног рока, наводећи да 13 година није било обавезног служења војног рока и да Војска „сада има потребу за попуњавањем резервног састава“. Говорећи о томе када би почело и колико би трајало обавезно служење, Вучевић је неколико дана касније рекао да ништа неће бити урађено преко ноћи и да предстоји расправа о овој теми. „Ми смо званично покренули иницијативу. Крајња одлука је на Народној скупштини Републике Србије. Надам се да ћемо је усвојити“, рекао је Вучевић, подсећајући да се о овој теми разговара дуже време, те да се за неке важне друштвене одлуке морају створити и услови и амбијент.
У Србији је обавезни војни рок укинут 1. јануара 2011. године, од када у војску иду само они који то добровољно желе, а тема поновног увођења обавезног војног рока у изјавама званичника се јавља већ неколико година. У случају да актуелна власт одлучи да служење војног рока врати у редовне оквире, Србија ће се наћи међу ретким европским земљама, попут Шведске, Литваније или Грузије, које су ту обавезу укинуле па поново увеле. Војни рок нису укидале Швајцарска, Норвешка, Данска, Финска, Аустрија, Турска, Естонија, Русија, Белорусија, Украјина, Грчка и Кипар.
Служење обавезног војног рока трајало би четири месеца, а стручњаци оцењују да је то сасвим довољно. Што се тиче техничког дела, наша војска је опремљена и изнад армија наших суседа, али оружје не може само да служи већ мора да има људи који ће га опслуживати, рећи ће војни професионалци. Својевремено је Србија упућивала око 50 до 60 хиљада младића годишње на одслужење војног рока, тако да смо за ових 13 година изгубили 13 генерација обучених грађана. Војска Србије из године у годину има дефицит нових кадрова, а истовремено и све мање оних у активном резервном саставу. Значај попуњености резервног састава се најбоље видео током 78 дана одбране од НАТО агресије. Тешко би се Србија одбранила да је имала малу, професионалну војску без резервног састава.
Није мало оних који сматрају невероватним да земља с таквим искуствима из прошлог века, па чак и из недавне историје, нема систем у ком комплетан народ обучава за одбрану. Да је ранији теоретски концепт наоружаног народа био и остао најбољи, потврђује пракса Израела и још неких држава у свету које га успешно развијају. Ми смо учење о одбрани избацили из образовног система када нам је било најпотребније, да би „комшилук“ увео војну обуку у средње школе иако та држава уопште није угрожена, чак је чланица НАТО-а.
Премда разне анкете и истраживања јавног мњења годинама показују да је за враћање ове обавезе више „за“ него „против“, разни душебрижници из другосрбијанског серкла и прозападних медија ће овај предлог прокоментарисати као буђење милитаристичког духа народа, те колико би то коштало, као и да млади данас другачије гледају на ову обавезу, да би Здравко Понош, бивши начелник Генералштаба Војске Србије, на друштвеној мрежи Икс иницијативу да се врати служење војног оценио као „признање режима да након 11 година њихове владавине, Војска није оно што би требало да буде“, односно да је актуелни модел професионализације војске неуспешан.
Овај генерал, који у војсци никада није био трупни официр, остао је упамћен по вртоглавој каријери у време мандата Бориса Тадића (министра одбране и председника Србије) који ће га коначно поставити и на место начелника Генералштаба (од 2006. до 2008). Много хваљен од западних амбасадора, нарочито се истицао сарадњом са НАТО-ом, што ће се касније показати и као главни разлог за укидање обавезног војног рока.
А то је ових дана детаљно и искрено објаснио др Бојан Димитријевић, историчар и бивши помоћник министра одбране, износећи у медијима план тадашњег руководства Министарства одбране и Републике Србије, да се постепеном интеграцијом са НАТО-ом и очекиваним пријемом у ову организацију иде према потпуној професионализацији војске. Србија је примљена у НАТО-ов програм Партнерство за мир, а САД, Велика Британија, Норвешка и Холандија постале су највећи партнери у војној сарадњи, подсећа Димитријевић и наводи да би према плановима Министарства одбране и Генералштаба, до укидања војног рока дошло у периоду после 2010, али уз предуслов (који касније није помињан) да Србија буде део НАТО-а и тако у оквиру ове алијансе планира своју и заједничку одбрану. План професионализације укључивао је и стварање резерве: активне и пасивне, која би била позивана у годишњим терминима у јединице и тако обезбеђивала попуну ратне војске. Али, како каже, тадашње „демократске власти“ су остале доследне да суспендују служење војног рока 2010, што је била политичка одлука више усмерена ка анимирању гласачког тела, а не ка адекватном решавању попуне и функционисања војске за наредне деценије и нове безбедносне изазове. „Лично, као неко ко је био делом укључен у тај процес, сматрам се одговорним за ту, по мом мишљењу, проблематичну одлуку“, рећи ће данас Димитријевић.
Време о коме говори Димитријевић је било и време назовиреформе кад се, уместо да се војска доведе до унапређења и увећања њене борбене снаге, кренуло сасвим супротним путем. Најпре су, за време министровања Бориса Тадића, под разним изговорима уклоњени најискуснији ратни команданти, уништено бројно ракетно, оклопно и друго наоружање. Затим војни рок смањен на шест месеци под изговором да је то довољно за обуку, као да нашој војсци уопште нису неопходни обучени војници који би, у случају нужде, одмах могли да ступе у борбена дејства. Уз то је уведено и веома широко практиковано цивилно служење војног рока, које је битно смањило борбени састав војске. Све је пратило и знатно смањење броја професионалних војника и официра, да би се коначно наша борбена авијација скоро потпуно приземљила због недостатка новца за ремонт авиона. А новца није било јер је Међународни монетарни фонд, под патронатом Американаца, строго ограничавао буџетске издатке за војску. Тако је наша војска, као да су је наши непријатељи реформисали, смањена, убогаљена и разоружана.
Познато је да војни састав и карактер наоружања једне земље говори много речитије о њеним геополитичким приоритетима од било које изјаве политичара, па самим тим и најава обавезног служења војног рока је у корелацији са овом констатацијом. Истовремено, то не значи да ће бити укинута професионална војска, јер ће, како је министар Вучевић нагласио, она остати као ударна снага Војске Србије, за најтеже ситуације; ниједна држава не може да попуни војску само професионалним припадницима, иначе не би и многе друге земље наговестиле обавезно служење војног рока, као Немачка која то најављује за 2026. или 2027. годину. Дакле, није ово само наша тема, већ и много већих земаља.
Додуше, стручњаци ће рећи да је то скуп пројекат зато што би само за обезбеђивање објеката и исхрану будућих регрута држава морала да издвоји око осам милијарди динара и додатних 1,2 за будуће војничке плате, како је то још пре три године истакао Вучић.
На процену трошкова утиче више елемената, а потенцијалан број регрута налази се у врху. Трошкови ће, дакле, зависити од тога колико младих људи ће бити обухваћено војним роком и колико дуго ће обука трајати.
Не треба заборавити да су наши војни објекти, наше касарне широм Србије у врло лошем стању. Добар део војне имовине и војних објеката је протеклих година преко дирекције за имовину Владе Србије отуђен, део је предат правосуђу, затим полицији, жандармерији, а део је зарастао у коров. Да би се у реалности дошло до реализације најновије иницијативе, то изискује огромна улагања како би се ти објекти довели у ред.
Данас, по речима министра финансија Синише Малог, новац је најмањи проблем, а о увођењу војног рока биће отворена расправа, јер из Владе сматрају да би било неодговорно да се о томе не разговара јавно. „Отварамо расправу, желимо да укажемо на предности свега тога. Треба да јачамо осећај да припадамо Србији, култ заставе, култ химне“, навео је Мали.
За протеклих 20 година Војска Србије је прошла пут од потпуне девастације и умањења њене моћи до значајног препорода, обнове и подизања нивоа способности захваљујући чему је постала респектабилни фактор у региону, што потврђују и много веће и моћније војне силе и организације.
Свака земља прилагођава решења својим одбрамбеним потребама, али, рекло би се, и расположењу јавности. Најмасовније служење војног рока у Европи има Финска, где 80 одсто младих иде у војску, а 20 одсто у цивилну службу. Војни рок од шест месеци важи за све родове, сем за специјалце и падобранце који се обучавају годину дана. Други карактеристичан пример служења војног рока је Норвешка – војска је формално добровољна, али због традиције и привилегија које добијају, чак 15 одсто младих служи војску. Војни рок траје шест, 12 или 18 месеци. Привилегије су радно место у војсци, упис на Војну академију и првенство у запошљавању у државној служби или администрацији. Аустријанци служе војску јер је то симбол њихове војне неутралности, али и како би се сачувала веза војске и грађана. Војни рок траје шест месеци, а уколико неко уложи приговор савести, тада служи у некој државној служби девет месеци.
Безбедносне прилике никад нису биле горе, што потврђује и рат у Украјини, уз претњу да се тако нешто догоди и на Балкану. Све су гласнији покушаји измена Дејтонског мировног споразума којима би Република Српска изгубила садашњи статус, али је и сама Србија суочена с питањем Космета, све већег наоружања и милитаризације ове наказе од државе, што се види и на терену, нарочито на северу Косова и Метохије.
Управо способност предвиђања будућих догађаја једно је од неизоставних умећа којима прави државници и политичари треба да располажу. Иако је ове речи италијански политички филозоф Николо Макијавели употребио да би истакао величину Римљана који су благовремено предузимали оно што мудри владаоци треба да чине, не може им се ни данас ништа одузети или додати. Прави државници треба да воде рачуна, вели Макијавели, не само о садашњим невољама него и о будућим, те да их избегавају свим силама. Сада се јасно види ко није имао ту способност предвиђања будућих догађаја и нашу војску довео у тешко болесно стање. Очигледно је, међутим, и да је Војска Србије прележала ту „болест“ и сада је на путу опоравка.
Српски народ је одувек ценио и волео своју војску. Младићи су одлазили на одслужење војног рока свечано испраћани… некад. У касарнама, стасавали су, постајали зрели људи, способни за живот и за – женидбу. А онда је дошао паметњаковић који је све то срушио: неодговорно је увео бесмислено и смехотресно глупо цивилно служење војног рока, све пратећи своје болесне визије о Србији као чланици НАТО пакта, чија ће малобројна војска, неспособна да одбрани сопствену земљу у случају потребе, ићи да угњетава друге народе док испуњава империјалистичке тежње, превасходно, Америке. Па је уништавао наоружање, пред камерама, мислећи, болесно, да ће заузети високу позицију у НАТО организацији. То је исти онај који се, јуче, повампирио као вођа једне партијице, вољан да настави тамо где је стао, вољом и памећу народа, отресен као труо плод, мислило се, заувек…
Тлапње о томе да се у Србији буди милитаристички дух, наравно, само су злонамерне Јер и данас, чини се више него икад, важи стара мудрост: Si vis pacem, para bellum.
“Ко је Србин и српскога рода” свакако подржава идеју Генералштаба о поновном увођењу војног рока. Индикативно је да Вучићу – који “све зна” и о свему одлучује – та идеја није пала на памет, што је лако објашњиво.
Е, али ДУГ ЈЕ ПУТ до остварења идеје. Зшто ДУГ? “Широка друштвена расправа” обећава да, у догледно време, од тога ништа неће бити. Намеће се питања, нпр. како то да Бриселски споразум није захтевао баш никакву расправу? И остале глупе самосталне одлуке, од капиталног значаја чак ни за голи опстанак “суверене” земље Србије…
Трошкови? Да. Све касарне распродате или зарасле у коров као још један доказ да Држава никад ни о чему није умела унапред да мисли. Трошкови… Немерљива корист наспрам само једног мегаломаномског пројекта – ЕКСПО 27 – који не поставља питање трошкова нити уопште било какве оправданости остваривања те идеје, посебно у економском домену.
Служенје војног рока прекинуто је за време председника Тадића који је тада говорио, цитирам: “Србија никад више неће ратовати”(!). Након чега је почело уништаванје војног арсенала, тешког наоружанја у железарама. Ја сам се тада чудио и наравно “коментаром” критоковао председникову изјаву (Србија никада више неће ратовати). Нека мисле и нека стрепе албански сепаратисти и шовинисти – да ли ће Србија ратовати и бранити своју територију (а НЕ да им Србија даје капитулантске изјаве). Нико није и не жели рат – али таква јавна изјава је конкретна порука шиптарским-албанским сепаратистима да се не боје Србије, дала им је крила да наставе са шовинистичким зулумима над Србима и етничком чишћенју до остваренје цилја етнички чисто албанско независно Косово.
Служенје војске је веома потребно данас и свакако у будућности. За добру обуку за почетак време од шест месеци је доволјно, али би најболје било од најманје једну годину.
У таквом негативном контексту је и (велеиздајнички) Бриселски споразум којим су Косову дати сви статусни атрибути државе са царинском границом на Јаринје и Брнјак (за Косово граница, за Србију административна линија: два значенја – где то има?). ЗАШТО Споразум није доставлјен на скупштинску дебату-расправу, нити референдум – него је искривлјено тумачен јавности од стране представника власти на челу са Вучићем (одредјује се државни статус – а у наслову споразума и народу говори се да се ради о нормализацији односа Београда и Приштине). Каква је то нормализација односа да се Србији отме део територије и преда албанским сепаратистима?!
Поставлја се питанје како је пре неколико година одржан РЕФЕРЕНДУМ да се Високи Савет Судства и Тужилаштво одвоје од скупштине и постану независни органи власти, а БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ који гаси јужну српски покрајину и одредјује нови државни статус КиМ под именом (Независна Република) “КОСОВО” (ради се о српској територији) – није прошао народни референдум – нити скупштинску расправу???
ИЗВЕСНЕ КРИТИКЕ ЗА ПАСИВИЗАМ ВОЈСКЕ и несхватлјива толеранција према сепаратистичком делованју на Косову (и Македонији) у мирнодопско доба…? Наставак у следећем коментару!
Сви смо поносни да Србија треба да има јаку војску, добро наоружану са снажним војним потенцијалом, кадровима за одбрану државе од сполјнјег и унутрашнјег непријателја (конкретно сепаратиста који разбијају целовитост државе) и националних интереса. То подразумева и обавезно служенје војног рока.
Намеће се заклјучак да од Титовог времена до данас војска није имала, нема “политичку надлежност-обавезу” на унутрашнјем плану да политички делује, паралелно са политичлим органима у одбрани националних интереса. Следе примери:
— Постојале су војне касарне са бројчано јаком и снажном војском (наравно и полицијским станицама) широм простора КиМ и Македоније где је (слободно) деловао шиптарски-албански сепаратизам, а није било видно политичко делованје и политички став војске (пасивизам) да се са државним органима и институцијама “заједнички” решавају проблеми. Под таквим условима Експанзија сепаратиста се ширила на читавом простору, а Срби су се деценијама континуирано иселјавали са КиМ.
— У контексту 80-тих година је говорила и игуманија из манастира на КИМ (да не именујем) када је, из архив манастирских кнјига, изјавила да “некада 750 етнички чисто српска села на КиМ постала су етнички чисто албанска села”(!). Како се није десило да једно албанско село постане чисто српско село? Засто војска, бројне касарне по КиМ, није имала политичку надлежност да заједно са државним органика политички делује, да се уклјучи и угрожено српско (уопште православно) становништво у “тајни план самоодбране”.
БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ је најболји пример политичке диктатуре једног човека, председника, да решава-реши косовски проблем у смеру “предаје територије” (јер је Косово добило све статусне-територијалне атрибуте “државе”, а тзв. ЗСО је унутар Косова Асоцијација српских општина/За Србе тзв. Заједница српских општина), али се то прикрива (А/З срп. општина како стоји у Бр. споразуму).
ЗАШТО НЕМА јавнох политичког става војске Србије о Бриселском споразум пре и након потписиванја текста Бриселскогг споразума 2013-те године? Сада је свршен чин предаје КиМ, Срби сатерани у гето!
— У КОНТЕКСТУ СПАДА И ДЕМОГРАВСКА ПОЛИТИКА. Војска Србије треба да има национално српско становништво са јаком демографском популацијом – а код Срба влада опасна бела куга (војсци је потребна омладина да служи војни рок)).
— ГОДИНЕ 2018-те је формиран Демографски Савет за финансијски подстицај радјанја против беле куге. Председник Д. Савета Вучић по извештајима. Донето је Демографско решенје (такмичарског карактера): … за треће, четврто, пето и шесто дете сваки месец дечји додатак 20.000.- на 10 година. Ово највише одговара нац. манјинама са великим наталитетом (да их не набрајам) – а код Срба влда бела куга. Ја сам предлагао коментаром да се уведе системско демографско решенје за финансијски подстицај радјанја кроз дечји додатк за “двоје деце” , ништа више-ништа манје исто за све брачне парове без обзира на надионалност. Ко има више деце нека их сам издржава.
СРБИ са белом кугом да формирају “Интерни Српски фонд” против беле куге да се додатно финансира свако родјено српско дете – до успоставлјанја извесне демографске рамнотеже на етничкој основи у Србији. Да не додју Срби у ситуацији за 50-70-90 година да буду манјина у својој држави (поготово ако се створе коалиције против Срба). Предлог се цензурише да се, вероватно, не омаловажи Вучићева демографска политика.
ПРИМЕРА РАДИ Кина је тридесет година водила подстицајну Демографску политику “једно дете” по породици. Ко је имао више деце теј је плаћао порез држави. Од пре неку годину Кина је повећала цензус на два детета по породици. Вучићево Денографско решенје је дијаметрално супротно, није на рамноправној основи по “брачном пару” (а Не по броју деце) – не решава коренито белу кугу код Срба.
ЕВРОПА, на пример Француска је на погрешним принципима водила Демографску политику, зато је у огромној мери дошло до исла,изације и африканизације државе на штету аутохтоног француског народа.
ЗАШТО, да питам, није познат став војске Србије о Демографском решенју против беле куге, јер је најбитније за војску Србије? Да не дужим много! Могућ наставак. Хвала на разумеванју!