ИВО АНДРИЋ – ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ УПОЗНАО ГАВРИЛА ПРИНЦИПА, ХИТЛЕРА И СТАЉИНА

Живот у пожару светова

Избегао је све замке које су га, са свих страна, одасвуд, вребале. Андрић је упознао и Милована Ђиласа, најпре „комесара“ нове власти, а потом „дисидента“, од којег је 1951. затражио да уклони његову фотографију са изложбе посвећене отпору народа Југославије, што је Ђилас сместа и учинио

Иво Андрић је био срећан човек, записао је Милош Црњански. Живот таквих људи напросто је обележен срећом и срећа их, читавог живота, упорно и верно прати.
„Имао је лепу каријеру, лепе жене, увек добре приходе“, забележио је о Андрићу Црњански. „Сад, кад се оженио Милицом Бабић, имао је ту срећу да његова ташта поседује диван стан усред Београда, усред несташице апартмана… Срећан човек нађе себи и добру ташту! Био је овде, у овој соби, ту је седео… питао нас свашта, мало говорио о земљи и људима, више о литератури, а онда погледао у сат: треба да иде. Неко га чека, рече, у амбасади. У ствари, пазио је на протокол. Увек је такав био: ред, пажња, церемоније, прави дипломата од каријере…“
У овим реченицама Црњанског нема злобе, још мање зависти. То су чињенице.
„Такви људи успевају“, закључује Црњански, уз једну горку, опору констатацију, упућену себи самом: „За мене је све то касно.“

Писац који је умео и да сиротује и да робија Андрић је био једина особа која је познавала и Гаврила Принципа и Адолфа Хитлера. Упознао је Тита и срео се са Стаљином. Избегао је све замке које су га, са свих страна, одасвуд, вребале. Андрић је упознао и Милована Ђиласа, најпре „комесара“ нове власти, а потом „дисидента“, од којег је 1951. затражио да уклони његову фотографију са изложбе посвећене отпору народа Југославије, што је Ђилас сместа и учинио.
У Немачкој, за време дипломатске службе, дружио се с Карлом Шмитом, конзервативним политичким теоретичарем, и с писцем Ернстом Јингером, коме је препричао српске епске песме о Краљевићу Марку. Јингер је касније забележио да то мало ко данас може да разуме: кајати се зато што си победио бољег од себе.
Када су му, по избијању рата, нацисти понудили егзил у Швајцарској, он је то одбио и вратио се у разорени Београд. Како је забележио његов (једини) немачки биограф: он је заправо, све време, живео „у пожару светова“.
Од 1918. све до своје смрти био је пријатељ са Црњанским. Ово пријатељство почиње у Загребу, у време Првог светског рата. Црњански је Андрића називао „конте“, „конте Иво“, што указује на господство, које је овај скромни, самозатајни Травничанин једноставно и лако носио.
Случај Црњанског био је сасвим другачији: он је био „прзница, свађалица, инаџија“. Андрић се није упуштао у књижевне, још мање у политичке полемике. Уместо тога, писао је о Његошу као о „трагичном јунаку косовске мисли“ и о Косовском завету.
Једном приликом, крајем 20-их, Црњански му пише, без имало ироније: „Мислим да Вам је ‚каријера‘ сигурна, Ви умете и да сиротујете, па шта Вам ко може? Господство Вам не могу одузети, мирно и тихо ви ћете обилазити свет, достићи небригу једног капућехаје.“
„Конте Иво“ је „умео и да сиротује“ и да робија, у Аустроугарској, али увек на свој елегантни, „господски“ начин.

У сенци „великих народа“ Андрић је рођен у хрватској породици у Травнику, био је у аустроугарском затвору, писао је о Босни, живео у Београду. То су привидне „противречности“, које прецизно описују наше политичке и друштвене прилике. Живео је у Загребу, из кога је отишао да се у њега никад не врати. То признаје и хрватски писац Миљенко Јерговић, Сарајлија који је изабрао да живи у Загребу.
Када је једном отишао, „у Загреб никад се неће враћати. На прсте двије руке могу се избројати ноћи које ће до краја живота преспавати по загребачким хотелима. Дистанца коју ће с временом сам Андрић стварати према Загребу и хрватској књижевности није успоредива с дистанцом коју ће протагонисти те књижевности стварати према њему, нарочито они безначајни, чија имена данас никоме ништа не значе.“
Како примећује историчарка књижевности Жанета Ђукић Перишић, Андрић је био „поливалентна појава, и у националном и у књижевном смислу“. Али он је увек „поступао честито и часно, а приче које га карактеришу као човека без морала долазе из неке друге, а не књижевне кухиње“. Укратко, како закључује Жанета Ђукић Перишић, Андрић је себе сматрао Југословеном – „делом интегралног југословенског и књижевног простора“.
Међутим, када је био принуђен на поновни избор, Андрић је, у за то предвиђену рубрику у личној карти 1951. године, својеручно исписао „Србин“, а то је поновио и у партијској књижици.
Немачки новинар Михаел Мартенс написао је 2020. биографију писца која је преведена и на српски, насловљену „У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот“.
Мартенс није нимало наклоњен Андрићу, кога понекад или често приказује као „опортунисту“. Можемо се само сложити са професором Зораном Милутиновићем, који је написао детаљну критику Мартенсове књиге (за стручни часопис „Славоник енд ист јуропијан ривју“). Милутиновић овде каже и то да Мартенс посматра Андрића и Југославију из германоцентричне перспективе и да му је „свака Југославија несимпатична“. Андрићевом биографу била је симпатичнија Аустроугарска од Младе Босне.
У својој књизи, између осталог, Мартенс тврди и да је Андрић, „уместо тачке спајања, постао тачка раздора народа на простору бивше Југославије“. Ипак, Мартенс, који је имао намеру да о Андрићу пише као „о човеку, а не као о споменику“, посматра Андрића као равноправног са другим писцима награђеним Нобеловом наградом, попут Томаса Мана, Ернеста Хемингвеја, Албера Камија или Габријела Гарсије Маркеса.
„Ако је Андрић данас у сенци ових писаца“, закључује веома поштено Мартенс, „то има везе једино са чињеницом да је он био писац ‚малог‘ језика.“

На годишњици Октобарске револуције Као амбасадор у Немачкој, пре почетка Другог светског рата, Андрић је предао акредитиве тадашњем канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру, и то су му многи, неупућени у законитости дипломатије, касније замерали. Био је присутан и на потписивању приступања Југославије Тројном пакту, о чему сведочи „инкриминисана“ фотографија.
Међутим, на почетку Другог светског рата Андрић се вратио у Београд. Није потписао злогласни „Апел српском народу“. Током наредних година живео је повучено, у добровољној изолацији, у којој је написао своје најзначајније романе – „Травничка хроника“, „На Дрини ћуприја“, „Госпођица“.
Непуну годину после ослобођења објављује ова три капитална дела, која му тренутно доносе књижевну славу. Неки су му замерали и да се „приклонио комунистичким властима“, да је постао њихов (комунистички) „слуга“.
Године 1945. Андрић постаје члан управе Удружења књижевника у Београду, председник Друштва за културну сарадњу Југославије са СССР-ом, председник Друштва за културну сарадњу Босне и Херцеговине са СССР-ом, већник ЗАВНИХ-а, а наредне године и први председник Удружења књижевника Југославије.
Те 1945. појављује се и на обележавању 28. годишњице Октобарске револуције у Москви, где упознаје Стаљина, за кога је рекао да је „обележио нову епоху своје земље“:
„У мају месецу ове године, на дан прославе европске победе, генералисимус Стаљин обележио је нову епоху своје земље, кад је рекао: ‚Завршен је период рата у Европи. Отпочео је период мирног развитка‘.“
Али ниједном делу, па ни Стаљиновом, није суђено да траје вечито. И овде је Андрић изабрао „исправну ствар“, на свој профињени, господски начин.
Коначно, Андрићу је 26. октобра 1961. уручена најпрестижнија, Нобелова награда, и то, како је образложио Нобелов комитет, „због епске снаге којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“.
У говору у Шведској академији наука Андрић је изговорио следеће, „борхесовске“ реченице: „На хиљаду разних језика, из века у век… испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Потреба за причом и причањем остаје, и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог бљеска свести, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, прича стално исту причу…“

Тачка спајања или раздора народа бивше Југославије Није нимало необично да Андрић и данас, или нарочито данас, многима смета. Смета им у књижевном – Андрић је у својим романима педантни хроничар „босанског вилајета“ – и у сваком другом, највише политичком смислу. Неки критичари замериће му чак и исламофобију. Најпре, он смета званичницима у данашњој Босни и Хрватској, који му никад нису опростили његово интегрално југословенство.
Зашто је Андрић и даље, како примећује Мартенс, „тачка раздора народа бивше Југославије“? Хрватски публициста Давор Кристић недавно је објавио биографију нашег јединог нобеловца, чији наслов довољно говори сам за себе: „Кроника једног бешчашћа“.
Мухамед Филиповић је још 1967. у књижевном часопису „Живот“ устврдио да је „Андрићево дјело нанијело више зла Босни него сви окупатори заједно“.
Како је својевремено говорио редитељ Емир Кустурица, први председник „демократске“ БиХ Алија Изетбеговић је назвао Андрића „фратарским копилетом“. На почетку рата у Босни, извесни Мурат Шабановић разбио је статуу Андрића у Вишеграду.
Српски писац Борислав Михајловић Михиз одао је можда највеће признање Андрићу: „Католик из Босне, опредељени југословенски националиста, марбуршки робијаш, песник ‚Младе хрватске лирике‘, дипломата Краљевине, рођени ијекавац који оптира за екавизам београдског стила, Андрић је био предодређен за интегралног Југословена. Принуђен на поновни избор, одабрао је да подели судбину српског народа. Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми њега.“
Писац живи тамо где живи његово дело. Како је забележио Црњански: „Једном приликом у Лондону, знате шта ми је рекао Андрић? Каже: ‚Па ви, Црњански, и нисте емигрант! Какав сте Ви емигрант када се Ваше књиге штампају у Југославији? Многи читаоци – каже – и не знају да Црњански живи у Лондону, у емиграцији. Кад је Ваше дело тамо и Ви сте тамо…‘“
Андрић је изабрао да живи и ствара у Србији. То ће му нешто касније донети одијум на Западу, јер је био католик и Хрват, али пре свега у нашим „западним“, „бившим републикама“. Ретки су данас они који, у Хрватској и у Босни, читају Андрића. Али то говори више о њима него о Андрићу као писцу.
Писац који је „изабрао нас“ једном је записао: „Дођу тако понекад времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати.“