Хашка суђења, Сребреница 1995, Појас Газе 2023: У каквом свету живимо?

У каквом свету живимо? Немогуће је не упоредити ратне догађаје из 1995 и 2023. године. Само бројеве и слике да упоредимо! Нису толико важни покретачи ратних сукоба, колико средства и начин ратовања. Каква ратна техника је употребљена 1995. и 2023? Срби са пешадијом улазе у Сребреницу, а Израел руши и убија све живо и изграђено са копна, мора и из ваздуха. Српски војници без суђења убијају око хиљаду и двеста бошњачких војника, а Израел како видимо, старце, жене, децу, руши зграде, болнице… И? У Сребреници је био геноцид! У Гази није! Америчка влада саопштава почетком 2024. да у свему томе не види елементе геноцида! И друге западне државе које су форсирале геноцид у Сребреници неће да правно квалификују оно што се дешава у Гази. За Србе је основан Хашки суд. Газа ће проћи, сви су изгледи, без међународног суда! Опет питање: у каквом свету живимо? У свету какав је увек био: сила државе одређује шта је право и истина. Сила великих држава суди и пресуђује, а не вредност права и правичности. Силом удружених великих држава се отима део територије па се то проглашава правом. И тако се „развија“ свет са правним маскама и без њих. Па како се који народ и како се неке државе снађу у тој историјској игри. И колико ће дуго подносити патњу нанесену политиком силе, насиља и бомбардовања? Да ли ће, према Србима, бити исправљена?

У унутарјугословенском и иностраном (НАТО) рату, Срби су употребом невиђене пропаганде били проглашени „агресорима“, а против агресора на располагању су била сва међународна средства: 1) комбинована средства борбе (оружана сила, економија, политика, наука, култура, спорт) у циљу угрожавања егзистенције и бића једне националне заједнице; 2) без међунардноправног легитимитета Уједињених нација војно се интервенише против њене чланице; 3) отимање дела територије Републике Србије; 4) брутално наметање западне политичке воље српском народу. Четири основна средства кажњавања српског народа била су медијска сатанизација, међународне бруталне санкције, НАТО бомбардовање и суд за ратне злочинце у Хагу.
Скоро три деценије овај суд се бавио ратом (1991–1995) на простору СФРЈ. То није случајно. Потребно је створити мит о српском, а не грађанском, верском и националном рату и „српској кривици“ и српским злочинима. „Хашка правда“ је, поред свих приговора који јој се стављају, погазила идеју једнакости као супстанцу сваког модерног правног поретка, што се може доказати на третману „кривице“ унутрашњих учесника разарања бивше Југославије. Од када је пуштен у рад, овај трибунал имао је један модел „оптуживања“ Срба: конструише се кривица водећих српских, државних, политичких, војних, полицијских личности. Написана је „оптужница“ против представника Срба који су, то треба подсетити, изабрани на демократски начин. Таква работа Хашког трибунала није случајна: њихов је циљ да на политички симболичан начин оптуже српску државу и цео српски народ као злочиначки.
У хашким суђењима Срби су осуђени на укупно 1.138 година затвора. Од тога седам доживотних робија. А ниједан Хрват против злочина над Србима, ниједан Бошњак (муслиман), ниједан косовски Албанац. Према хашким пресудама нико од Хрвата и Бошњака и Албанаца није чинио злочине према Србима (обраћање А. Вучића на седници СБ УН, Новости, 9. јун 2021). Истовремено, за убиство 3.267 Срба, окривљени Бошњаци су осуђени на укупно 22 године! При томе Срби су етнички очишћени из Хрватске (500 хиљада), из БиХ (300 хиљада) из са Косова и Метохије (200 хиљада).
Хашки трибунал је био полуга антисрпске кампање; 25 година он суди првенствено Србима. Треба се подсетити Нирнбершког процеса. Тај међународни суд је радио годину дана 1945–1946. године, за четири облика раних злочина (не и геноцид) осуђено је на смртну казну 12 немачких генерала, 7 затворских казни и три ослобађајуће пресуде. И све то за нацистичко убиство 60 милиона Европљана (и света) и немерљиву материјалну штету!! У Хашком трибуналу осуђено је 74 Срба; седам доживотних затвора је равно смртној казни. Не могу се упоређивати Хашки и Нинбершки суд ни по једном параметру, осим да је у питању ратни догађај. Али ако се само издвоје облици ратног злочина и последице човек са мало знања и осећања за правду зацрвени од стида. Правда као одмазда над Србима.

Настојањем да српски национ оптужи као злочиначки, Хашки трибунал желео је да створи једну слику народа за будућност, народа о коме ће бити допуштено да се говори расистички, а с друге стране, овај суд је слао поруку свету како се током разбијања СФРЈ и током одбране СР Југославије, Срби нису борили за своја права и своје интересе него само ради некаквог убијања других заједница на овим просторима. Управо је то основни задатак Хашког трибунала, да затре и поништи карактер грађанског, верско-националног рата у БиХ и смисао српске борбе за она права, слободе и интересе за које су се борили све друге националне и верске заједнице на овом делу Балкана а што им је „међународна заједница“, заправо Запад великодушно признао. Из тог разлога Хашки трибунал је „оптужио“ водеће политичке личности српске нације.
Хашки трибунал је трансформисао грађанске, верске и националне ратове за своје државе у ратове Срба против несрба. А прегласавањем донетих пресуда послужиле су Западу и региону да доносе резолуције о „геноциду у Сребреници“. Ништа није случајно. Скоро три деценије суђења! „Отровни паук“ око Срба штрикао је своју мрежу.

СРЕБРЕНИЦА 1995 („СРПСКИ ГЕНОЦИДИ“ 1990–2020) Оно што је заједничко хрватском, бошњачком (муслиманском) и албанском оптужујућем, лажном језику против Срба је реч „геноцид“. То је злочин појма. Злочиначка манипулација са српским геноцидом је историјско и политичка фантастика која се производи у западноевропској демократији. Ниједан елеменат геноцидног догађаја није одржив у случају Сребреница. Заправо Сребреница је инструмент управљања српским народом, инструмент затирања основних и неотуђивих људских права која припадају српском народу.
Употреба појма геноцид у процесу некадашњем председнику Републике Србије и српским официрима, генералима није случајна и заслужује пажљиву анализу. Подсетимо се основног значења појма који је обишао свет. У свим стручним речницима и теоријским радовима појам геноцида означава „свесно, циљано (намерно) уништавање нације, расе, верске заједнице“. Или, геноцид је стављање свих припадника нације, вере, расе у услове живота који доводе до њеног истребљења и нестајања. Дакле, два основна елемента овог појма су „свесна намера (циљ) и физичко истребљење“ националне, расне, верске заједнице. Ниједан документ српске стране током ратовања не садржи реч и план истребљења несрпског становништва. Али постоји фонозапис да је Фрањо Туђман 1995. године не Брионима наредио хрватској војсци да „ударе Србе тако да нестану“.
Резултат ратних сукоба у бившој држави, са дубоким и пресудним политичким и војним мешањем НАТО влада, био је изгон Срба из Хрватске и са Косова и Метохије. Шта се ту десило? Какав злочин је ту извршен? Да ли је то геноцид над Србима или нешто друго? Прецизни чињенички извештаји о изгону Срба из Хрватске говоре да су током „Олује“ убијане све категорије становништва. НАТО је бомбардовао и случајно убио на стотине цивила, а албански сепаратисти су после уласка НАТО трупа на Косово побили неколико хиљада Срба и несрба од којих за 1.300 нема никаквих трагова. Дакле, у овим војним акцијама било је намере физичког искорењивања друге нације.
У 20. веку догодило се неколико злочина геноцида. Русини у Украјини током Првог светског рата. Аустријска војска над цивилним српским становништвом 1914. године. Јапанци су у области Манџурије убили милионе Кинеза у Другом светском рату. Усташка држава је убила око милион Срба (800 хиљада), Јевреја и Рома током Другог светског рата. Велика Британија је побила милионе Индуса. Американци Индијанце и два милиона Вијетнамаца. Американци су бацили атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. Турска држава убила око милион Јермена током Првог светског рата. Немачки нацисти око шест милиона Јевреја током Другог светског рата.

Током три године ратовања у БиХ ниједан локални ратни сукоб није окарактерисан као геноцидан осим у Сребреници. Ако је било геноцидних намера, како се нису оствариле у претходним биткама? Откуда да само у Сребреници букне геноцид а другде га током три године није било? Одговор се налази у тзв. интерпретативној стратегији оне западне политике која хоће да српску борбу (у БиХ и другим републикама) именује као злочиначку (геноцидну) а борбу других нација и вера као ослободилачку.
Хашке судије доносе одлуке већинским гласовима у судијском већу (три према два). То значи да се прегласавају. Другим речима, мањина и већина у пресуди не мисли исто о казни (пример судије Нијамбе у предмету Ратко Младић, или ослобађајућа пресуда за Шешеља а потом осуђујућа од десет година за вербални деликт у Србији (Хратковци) у којој није било ратних сукоба! Ако се овоме дода чињеница да су само српски политички и војни лидери из Српске Крајине, Републике Српске и Србије (СР Југославије) оптужени за ратне злочине онда „прича“ о индивидуализацији кривице пада, а на површину избија симболика колективне кривице српског народа.
Покушаји да се судске пресуде озаконе тако да се не смеју јавно доводити у питање је неодрживо. То би било понижавајуће за научно знање о суду, правди, историји као и за судијски сталеж. Ниједна озбиљна наука и научник не могу пристати на апсолутну истину хашких пресуда. Ако наука тежи апсолутној истини то још мање може судска пресуда. На апсурдност кажњавања „негације Сребренице“ указали су многи научници. То би био закон против слободе истраживања и демократских принципа. Норвешки научник Шел Магнусон је то прецизно изразио – Сребреница није Аушвиц. Потребна је права интерпретација сукоба на Балкану, интерпретација која ће ући у историју. Коначно, пресуде Хашког суда не прихвата највећи део српске јавности. Нема начина да се јавност угуши. Може се забрањивати оспоравање судских пресуда али усмена јавност не може да се цензурише. А време ради своје. Српски народ има дуго памћење, има јако осећање правичности и зна да упоређује.
С правом се говори о инфлација термина геноцид. И најобичнији злочин квалификује се као геноцид у некадашњим деловима Југославије. Злочин (разни облици) и геноцид нису исто. А политички га поистовећују они који настоје да сакрију своје злочине над Србима.
Појас Газе 2023 Букнуо је ратни сукоб између Палестинаца из појаса Газе и израелска државе 7. октобра 2023. Разарања и убијања су масовна. Шта је биланс тромесечног рата (незавршеног).
Према подацима УН и Уницефа, разарања и убијања цивила у појасу Газе су без преседана. Од 7. октобра до 31. јануара 2023. разорено је око 70 одсто приватних станова, преко сто хиљада Палестинаца је протерано у јужни део Газе. Према подацима УН убијено је 21.672 углавном цивила (старци, жене, деца, читаве породице), рањених 56.165 а број деце убијених је без преседана (преко 6 хиљада). При том разорени су и средњовековни верски објекти (Политика, 31. 1. 2024).
ТВ слике показују сцене нове Хирошиме у Гази. Као после атомске бомбе, виде се остаци и патрљци некадашњих зграда међу којима лута понеки Палестинац и нешто тражи.
Амерички Си-Ен-Ен имао је увид у процене америчких обавештајних служби. Ти извештаји показују да је Израел је у овом рату, бацио више од 29.000 бомби на Газу, међу којима је 40 до 45 одсто било ненавођено. Британски Би-Би-Си 22. 12. 2023 наводи податак Министарство здравља у Гази које тврди да су 70 одсто настрадалих жене и деца. У последњем званичном Хамасовом извештају о броју убијених из 19. децембра, наводи се да је укупан број жртава 19.667, међу којима је више од 8.000 деце и 6.200 жена. Настрадало је 310 медицинских радника, 35 припадника цивилне одбране и 97 новинара.
(Подсетимо, у Сребреници ниједан објекат није срушен, ниједна жена није убијена, ниједно дете или старац. Ниједан лекар и ниједан новинар. Није ускраћена храна и вода евакуисаним муслиманским женама, деци и старцима.)