САВЕСТ

Људска савест је највећи доказ постојања Бога, а глас савести се поклапа са Божјим заповестима, рекао је о минулом Божићу патријарх московски и целе Русије Кирил. И српски патријарх Порфирије у божићној посланици проговорио је у сличном духу, но о теми савести веома оштро: „Богодете можемо истински волети само када смо душом и срцем деца, али отпали од Бога без гриже савести убијају десетине хиљада деце“, док смо истовремено сведоци „злокобне чињенице да су одрасли успели да створе друштво у којем је све више и деце насилника, деце злочинаца“.
Тако су савест и указивање на њену неупоредиву цивилизацијску улогу, уз подсећање и ко је ову јединствену моћ расуђивања усадио човеку, постали „вест“ која је облетела свет. Усред празничног размењивања пригодних поздрава, и познатог површног заноса у давању обећања о решености на кораке ка бољој верзији живота и нас самих, уобичајено се циљало на препород без муке – дејством Deus ex mahina, то јест силе која изненада решава нерешиво, и директно води у жељени морални „рестарт“. Позивање на савест није наравно део новогодишње ведрином опијене атмосфере, али расположење које прати верске духовне празнике шаље другачије поруке. У време Божића спонтано се наиме повинујемо свести о важности ближњих, саосећању и бризи за друге, одлучни да је неважно јесу ли ти „други“ просторно и верски веома удаљени, а културно и духовно различити.
Нимало случајно, поглавар Руске православне цркве рече и да је савест „крхка структура“. „Може да се уништи, ослаби, може се створити систем псеудовредности у којем савест почиње да размишља овако: ’Генерално, ово и није тако лоше’. Тако човек губи способност да заиста разликује добро од зла, а то је најстрашније… Дај Боже да глас савести никада не нестане, и да се бринемо о овом драгоценом инструменту, који – без обзира колико се често молимо или не молимо, идемо у цркву или не – нам помаже да не изгубимо везу са Творцем.“
Дакле, глас савести! Чујемо ли га у заглушујућој буци свакодневице, у којој свако буђење доноси суочавање с потврдом да је савест читавог света очајно „крхка структура“? Дух нашег доба неуморно сведочи о томе. Читамо „раван“ а значењем језив наслов „Нормализација убистава цивила у Гази“ текста у којем Александар Павић упозорава: „Ако се данас може правдати масовно убијање жена и деце у Гази, онда се то сутра може правдати било где у свету.“ Овај аутор РТ-а потом демаскира и адресу чијој се несавести обраћа: „Према последњим подацима, израелска војска је у распону од око три месеца побила преко 22.000 Палестинаца у Гази, од којих више од две трећине чине жене и деца. За западне владе је то проблем. Али, како се чини, не због стравичног броја убијене нејачи већ због лоше перцепције коју то ствара у њиховој јавности. Кад би то све некако могло да прође неопажено, где би им био крај…“
Овде видимо како западне владе решавају проблем чисте савести – проблем не постоји ако се не види!
На самом почетку нове године преминуо је угледни српски антрополог академик Србољуб Живановић, а његово писмо из давне 2015, у медијима управо поновљено, непосредно говори о питању савести. Академик се обраћа епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом његове изјаве у интервјуу Недељнику – „Седамдесет година након престанка рада Јасеновца, ми још увек баратамо с послератним проценама, и још увек нам недостаје озбиљан рад на утврђивању броја жртава. Зато, износити ауторитативне тврдње о броју јасеновачких жртава… јесте неморално“.
На речену примедбу о „неморалу“, Живановић упућује својеврсни приговор савести: „Епископу Јовану Ћулибрку, који се представља као познавалац хрватског геноцида у хрватским јасеновачким логорима, сигурно је познато да је у тим логорима страдало преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости. Једино је Хрватска имала логор за истребљење мале деце (…) Овај интервју епископа славонског г. Ћулибрка јасно показује став појединих епископа СПЦ који су спремни зарад ’помирења’ са римокатолицима да забораве на све јасеновачке жртве, међу којима је после стравичног мучења убијено 187 православних свештеника, протерано преко 300 (практично сви), бројни Јевреји и Роми, као и низ српских владика, светитеља и других. Господин епископ Јован Ћулибрк не сме да ’заборавља’ ове чињенице.“
Тема савести – дакле способности која је у својој бити „суд који помаже у разликовању доброг од лошег“ – јесте централна етичка тема нашег „посткапиталистичког“, „постнеолибералног“, неоколонијалног“ и мултиполарног доба. Сударамо се с њом и када је не очекујемо. Политичар у успону др Бранимир Несторовић, промишљајући проблем корупције, реваншизма и спровођења закона, наводи (Балкан-инфо) значајно искуство Владимира Путина. Када је упитан како је успео да среди Русију, руски председник је одговорио: „Првих шест месеци било је јако тешко, јер морали смо да нађемо 12 поштених полицајаца и 12 некорумпираних судија… јер када ухапсиш прве тајкуне и други виде да је густо… даље је све просто.“ Можемо ли, у складу с нашом темом, да закључимо – даље иде по савести?
Хоће ли председник Србије Александар Вучић деловати по савести поводом питања које је за Божић, гостујући на ТВ Пинк, сам назначио: „Морамо да видимо шта ћемо са литијумом“? Зар став поводом (не)ископавања литијума није утврђен? Овим поводом тему савести намеће посебан разлог. Уз све еколошке и друге разлоге које је о литијуму српска јавност напамет научила, недавно је и један, за неупућене запрепашћујући, јавно поменут: драстично је пала цена литијума на светским берзама (агенцијске вести кажу „… овај метал почео је вртоглаво да губи на вредности и, према подацима од јануара па до краја прошле године, изгубио је на цени читавих 65 одсто“).
У формално-стручном одређењу иначе је појашњено: „Фактор који доводи до осећања гриже савести је када човек учини радње које иду против његових моралних вредности и осећања поштења или интегритета.“ Наглашава се и да савест „утиче на морални суд пред акцију“, као и да је недоумица „да ли такви морални судови јесу, или треба да се заснивају на разуму, предмет дебате која се протеже кроз већи део историје западне филозофије“.
Све је, чини се, јасно, а поменута дуга дебата у западној теоријској мисли своје трајање (с хришћанског, а поготово православног аспекта – бесмислено) дугује интересном релативизовању моралних вредности које Запад вековима демонстрира.
У духу обичаја да се почетком године с неупоредивом лакоћом говори о племенитим идејама и високим захтевима, подсетимо на мисао (социолошки уобличену) да је савест „инстинкт који омогућава људима да формирају друштва и да групе људи без ових нагона или међу којима су они недовољно развијени, не могу формирати друштва успешно као они код којих ово није случај“.
Ако има „херца“, нека се сада припреми овдашња управљачка елита. Да не превиди да је савест услов за успешно формирање друштва! И да је то немогуће без ампутирања уверења које је патријарх Кирил назвао системом псеудовредности.