КВАДРАТУРА СРПСКОГ КРУГА

НАША ТЕМА l између истока и запада – Западно-источна полемика на српском културном и политичком пољу и омраза према Србима (2. део)

Још од Првог српског устанка са Запада је пристизало подозрење према Србима. И то зато што су, због православне вере, духовне блискости, па и интереса Русије на Балкану и Средоземљу, Срби често третирани као „продужена руска рука“. С том етикетом Срби су ушли и у XX век. То столеће са доста кобном узречицом „на Дрини је граница“ такође сведочи о томе да је национална географија или разапетост између Истока и Запада у неку руку српска судбина. Потврда тога су два ослободилачка или балканска и два светска рата у првој половини XX века, те грађански рат на његовом крају. Тим страшним погромима плаћена је крвава рента за српску кућу подигнуту на друму, односно на раскршћима цивилизацијских путева

У XIX веку дешавају се важне промене на Балкану које је запазио и Арнолд Тојнби. У Проучавању историје каже да су Карађорђе, Милош Обреновић и Вук Караџић уносили европску цивилизацију у балкански свет. На истом послу, више од њих, делао је Доситеј Обрадовић, док су Вукове заслуге у томе што је нашу усмену културу и благо народног генија на прави начин представио Европи, а пре свега просвећеном Западу. Признање за те заслуге Вук је 1823. добио од великог Гетеа који је већ дуго познавао и преводио нашу епику. Тај њихов сусрет у Гетеовој кући узима се као важан датум јер је тада наша култура „званично“, на највишем нивоу потврђена и ушла у Европу. Пет година пре тога Гете је објавио збирку песама Западно-источни диван написану под утицајем персијског лиричара Хафиса. Наш диван са Западом нашао је доказ и у Вуковом сусрету с аутором Фауста. Сусрет са Оријентом у Западно-источном дивану за Гетеа је био стваралачки избор и изазов, док је Србима исти такав сусрет са Оријентом наметнуо терор историје.
Србима је, још од првих деценија XVIII века, слична немилост долазила и са Запада. Када се, крајем претходног столећа чинило да је Аустријска царевина, којој су помагали и Срби, ослободила Смедеревски санџак, ствари су добиле супротан и нежељен исход. Недуго потом, у новом рату с Турцима, Аустрија је победила и створила тзв. Краљевину Србију (1718−1739) − хабзбуршку покрајину, тачније војну командатуру са грађанском управом на чијем је челу био гувернер. Ни та управа ништа добро Србима није донела, јер су они католичени, па су се неки од те невоље склањали у Турску. Вероватно је то био добар повод Јовану Цвијићу да утврди како су Срби и њихова култура дуго трпели тешке турско-оријенталне зулуме, а некад и не много мања западно-католичка тлачења. И Црну Гору су притискале две супротне стране − Оријент и Запад, тј. Турска и Млеци.

 

Током XVIII и XIX века нова српска култура стварана је у Хабзбуршкој монархији, у средњој Европи, дакле на политичком Западу, добијајући видљиве црте те културе, али и у матичном простору који је био под утицајима Оријента. У XIX веку наша култура из средње Европе дунавском вертикалом спуштала се у матични српски простор: из Беча, Будима и Пеште к Новом Саду, где 1864. прелази Матица српска, Сремским Карловцима и у Београд, потом у Крагујевац. Ту је једно време прва престоница нововековне Србије, укључујући прве политичке и културне установе − Влада (1818−1841), Гимназија, Лицеј, Државна штампарија и Књажевско-српски театар. Симболички − институционално, али и персонално, тај „прелазак“ нове културе са Запада означава најпре Доситеј. Он на лађи 1808. прелази Дунав и са својим књигама стиже у устанички Београд. За њим из Пеште у Србију долази Јоаким Вујић који у Крагујевцу 1835. отвара позориште. Из Аустријске царевине пристиже тада и већи број образованих чиновника − пречана или „немачкара“ српског корена, који су веома користили младој српској држави. Они су доносили знање, западне манире и нову културу као начин живота.
Још од Првог српског устанка са Запада је пристизало подозрење према Србима. И то зато што су, због православне вере, духовне блискости, па и интереса Русије на Балкану и Средоземљу, Срби често третирани као „продужена руска рука“. С том етикетом Срби су ушли и у XX век. То столеће са доста кобном узречицом „на Дрини је граница“ такође сведочи о томе да је национална географија или разапетост између Истока и Запада у неку руку српска судбина. Потврда тога су два ослободилачка или балканска и два светска рата у првој половини XX века, те грађански рат на његовом крају. Тим страшним погромима плаћена је крвава рента за српску кућу подигнуту на друму, односно на раскршћима цивилизацијских путева. То је кућа чија су врата вековима окренута на Исток, док су јој прозори гледали и на Запад који је често био ненаклоњен Србима.
Двадесети век донео је нова искуства која су имала утицај на политички, национални и културни образац код Срба. У том веку свет се глобализује, па идеолошко-политички утицаји, војна и економска, али и културна моћ највећих сила Истока (Совјетски Савез) и Запада (Сједињене Америчке Државе) на посредан или директан начин профилишу и стање у заједници јужнословенских народа и у српском корпусу. Односе у том корпусу током целог века у великој мери одређиваће статус моћне и контроверзне југословенске идеје на чијој је страни био и већи део српске елите. Та елита углавном је школована на Западу често прихватајући западне вредности и обрасце културе. Милан Ракић у песми На Газиместану помиње и приговоре младима да су „недостојни историје наше“, јер их је „захватила западњачка река“. Но крај песме у реплици има другачији исход и смисао.

Међу њима тада су налазе и веома угледни појединци, на пример Јован Скерлић, а који су били поклоници Запада. Он је некад био и радикалан, што доказује и став којим 1904. јетко одбацује „баналне рефрене московских славенофила и београдских реакционара о ‘труломе Западу’“. Како Скерлић тада гледа на ствари, само су две могућности: „примити западну културу […] или јој стати насупрот, и бити прегажен“. Но 1914. године Јован Цвијић напомиње да „треба примати најбоље и најсавршеније утицаје културне Европе и дубоке импулсе Истока, дакле и са Истока, чији је дух не ретко оригиналнији и дубљи“. У исто време, он указује и на значај старобалканске културе којој, одбацујући западне узоре, пажњу поклањају и српски неохуманисти којима, уз остале мислиоце, припадају хеленист Милош Н. Ђурић, филозоф Владимир Вујић и писац Димитрије Митриновић. С друге стране, Скерлићева културна идеологија и југословенска идеја у високој мери утицале су не само на стварање нових образаца културе већ и на изградњу нове државе. Неколико деценија после Скерлића, а мислећи на ранија времена, Слободан Јовановић (1957) закључује како смо ми „наше политичке обрасце тражили поглавито на Западу“. Све је то било тако у државној политици до Другог светског рата.

Култура је у тим процесима некад била претходница, а чешће слушкиња идеологије или званичне политике по потреби окренуте на Исток или Запад. Током прве половине XX века, посебно од Првог до Другог светског рата, Срби су одлазили и на Запад и на Исток. На Запад, нарочито у Сједињене Државе, одакле су стизали филмови и џез, они су одлазили да раде, стекну лични иметак и врате се у своју земљу. На Исток, пре свега у постоктобарску, „црвену“ Русију, одакле су стизале вести о равноправности свих људи и социјалистички реализам, углавном су одлазили идеолози, враћајући се са идејама како уништити приватно власништво, а Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца претворити у комунистичку државу. Прву Југославију је с Истока притискала Коминтерна, а са Запада Римска курија. То потврђује и Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије одржан 1928. у Дрездену с идејом о отцепљењу „угњетених народа“ из државне заједнице која је наводно настала као империјалистичка творевина и пројекат великосрпске буржоазије. Тој држави није био наклоњен ни Ватикан, што потврђује и Конкордат из 1935. Њиме је канонско право Римокатоличке цркве доводило у питање поједине правне надлежности Краљевине Југославије, па тако и њен суверенитет.
После Другог светског рата предратна Краљевина је постала Федеративна Народна Република Југославија, тачније држава која је до темеља изменила предратно друштвено уређење, а са њим и политички и културни образац. За разлику од минулих времена, ти обрасци су тражени на Истоку, односно у Совјетском Савезу. Међутим, упоредо са тиме, а зависно од политичких односа према Истоку и Западу, прихватане су вредности које су долазиле с једне и са друге стране. О томе сведочи поратна совјетизација, унутар које је створен, а код нас прихваћен и социјалистички реализам, агитпроп и совјетска култура у ширем обиму, али и американизација која се од шездесетих година нарочито огледала у популарној култури. И политичке везе биле су под источним и западним утицајима. Ту су се јављали и парадокси. Рецимо, иако комунистичка држава, Југославија је у неким периодима била више окренута Западу него Истоку, као што је Запад некада више био „наклоњен“ Југославији него многим капиталистичким земљама. Те двостране везе биле су под контролом државног апарата. Западна, а пре свега америчка помоћ Југославији била је куповина геополитичких интереса и у знаку подривања њених веза са источним блоком. Ствари ће тако стајати све до распада те државе крајем XX века. У њој српска култура никада није била довољно диференцирана већ је више од свог наслеђа неговала синтетичке или хибридне, односно југословенске вредности.

Вратимо се на почетак овога текста и на Кишову тезу да је код Срба од средњег века била јача богословска него световна мисао, те да, због наводног страха од просвећене Европе, српска елита „никада није истински постала европска и светска“. Последично, та околност требало би да се тиче и статуса српске културе у источно-западном дивану. Да ли је то баш тако? Не само јача богословска или слабија световна мисао већ, још више, духовни живот и културна географија, национални и политички чиниоци одређивали су положај српске елите, па и Срба као културне заједнице и на Истоку и на Западу.
Један, не нарочито повољан, третман на Западу још од хришћанског раскола имала је Slavia Orthodoxa, а много повољнији Slavia Latina. Та цивилизацијска, па и геополитичка подела која се одржала десет векова остаће све до наших дана. На тај начин третирана је и Русија у новом веку, односно у последње две деценије XVII и током целог XVIII века. Ту Русију, на идејама просвећеног Запада, градио је Петар Велики, а наставила да је јача царица Катарина II као представник просвећеног апсолутизма негујући сарадничке, па и пријатељске везе са Дидроом и Волтером. Но Русија је остала одана својој православној цивилизацији. У новоме веку слично је и са Србима који су остали у свом православном кругу.
На таквој основи наш савременик Самјуел Хантингтон разликује две врсте Словена. Културе са превлашћу католичке и унијатске религије (Пољаци, Чеси, Словаци, Хрвати и Словенци) он сврстава у западну, насупрот које ставља православну цивилизацију. Њој природно припадају Срби са свим што то припадање значи. Такво сврставање нема само културолошко значење. Оно је знак или потврда свих искушења − историјских и геополитичких кроз које су пролазили и данас пролазе Срби налазећи се на уској међи источног и западног света. Невоља или предност те позиције у томе је што су они своје државне темеље и национално биће градили и на једном и на другом цивилизацијском пољу. То од старина потврђују наше политичке, а нарочито културне мапе.
Источна парадигма код Срба је архетипска, много дубља и јача од западне, али не треба занемаривати ни утицаје који су са Запада улазили у политички живот, уметност и начин мишљења, посебно од Доситејеве епохе, па даље. То је знак културне прошлости и вредности на којима се она заснивала. Култура је пуна и права мера једног колектива, његова историја и садашњост, тј. израз стваралачког идентитета и националног бића. Без културе нема народа. У савременом свету који је изгубио целовитост и равнотежу, више у тако схваћеној култури него, можда, у политици, Срби могу да нађу ослонац и путоказ за будућа времена. Тиме и епохално питање да ли смо на Истоку или на Западу добија могуће решење. Треба бити у свету и са светом не одвајајући се од себе и од онога што јесмо.

Крај