Jahači apokalipse i zle veštice

U kandžama pregovora

Pritisnutoj sa svih strana da što pre prizna nezavisnost samoproglašene države Kosovo, Srbiji jedino preostaje da na ucene odgovori čvrsto i odlučno, insistirajući na već postojećim međunarodnim dokumentima

I bi „velika petorka“ u Beogradu i kao „jahači apokalipse“ prođoše i ostaviše svoj nečovečni trag. Ono što su ovi zloslutni glasnici nevolja stvorili pre više od dve decenije, sada bi da po svome urede i ovekoveče. U suprotnom, slede rat, glad, bolest i smrt, baš u skladu s poznatim mitskim, biblijskim opisom. A deo toga već žive Srbi na prostoru Kosova i Metohije. I nije im ovo prva poseta. A posle svake sledio bi red naloga, pretnji i pokora, da bi potom nestali onako kako su se i pojavili, nenadano i naglo, s već poznatim tragom u vidu pročitanog saopštenja, bez glasnog i direktnog sučeljavanja s licem naše javnosti.
Poslednji put „velika petorka“ u Beogradu je boravila u januaru i tom prilikom je donela tri pretnje ako Srbija ne prihvati francusko-nemački plan: prekid evropskih integracija, zaustavljanje i povlačenje investicija i ekonomske i političke mere protiv Srbije i njenog rukovodstva.
Izaslanik EU Miroslav Lajčak i njegov američki kolega Gabrijel Eskobar, u pratnji najviših diplomata Nemačke, Francuske i Italije, u poslednjoj turneji su se sastali u Prištini s kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem, a zatim su stigli u Beograd. Tek nešto ranije u odnosu na Njujork, gde se održava sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija posvećena Kosovu i Metohiji, dok će u Luksemburgu o situaciji na KiM raspravljati šefovi diplomatija EU, a sledi i samit šefova država Evropske unije u Briselu. Naravno, svi oni će se izjašnjavati u svetlu događaja u Banjskoj, što će reći uz „zavrtanje ruku“ i na štetu Srbije.
Lajčak je u Beogradu, nakon sastanka s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, ponovio da napadači na policiju „Kosova“ u Banjskoj moraju biti izvedeni pred lice pravde, da zapadne zemlje snažno osuđuju ovaj napad, da se incident mora detaljno istražiti, kao i da očekuju potpunu saradnju Srbije o ovom pitanju.
Istrage se već vode, što u Prištini, što od nekih pojedinačnih zemalja sa Zapada, a reč i tačku na izveštaj o događaju u Banjskoj daće Kfor i Unmik, u zavisnosti od trenutnih političkih potreba. Da su se tako upregli i upinjali za sve zločine počinjene nad Srbima, kada su ubijani deca, žeteoci i drugi nevini Srbi, do Banjske ne bi ni došlo. Ili je sve, u stvari, bio jedinstven plan davno zacrtan.

NEPRIMERENA BRZINA Sada se u neprimereno ubrzanom postupku insistira na rešenju do kraja godine (ovoj garnituri uskoro ističe mandat), što podrazumeva sprovođenje dogovorenog u Briselu u februaru, odnosno u Ohridu u martu, a to znači da Srbija treba na sve da pristane, čak i protiv svojih nacionalnih interesa – na priznanje nezavisnosti „Kosova“. A šta se očekuje i šta se sprema izložio je specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar tokom obraćanja u američkom Kongresu jula ove godine, kada je naglasio da „Srbija mora priznati kosovski integritet, simbole, pasoše, lične karte, i da ne blokira ‘Kosovo’ u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji. ‘Kosovo’ mora da formira ZSO i posvećeni smo tome da obe zemlje budu svesne svojih zakonskih obaveza i nadamo se napretku u ovoj godini“. Ovako drsku i bezočnu izjavu Eskobar se nije usudio da iznese i u Beogradu. Tu se radi iza zatvorenih vrata, što zbog ne baš časnih metoda, što zbog očekivanja koja se lakše ostvaruju bez javnosti i svedoka.
Usta punih deeskalacije i normalizacije, „velika petorka“ u stvari izražava očekivanje da dve strane u potpunosti ispune obaveze iz dijaloga, naglašavajući da je neprihvatljivo bilo kakvo odlaganje ili postavljanje uslova. To znači da ono zbog čega su Srbi izašli iz privremenih institucija na KiM, pre svega povlačenje prištinskih specijalnih snaga, amnestija svih uhapšenih Srba koji su učestvovali na barikadama ili protestima, ostavke albanskih nazovigradonačelnika, više ne važi. Oni hoće reći da je stvorena, bolje reći nametnuta, nova realnost i da se dalje mora ići s te pozicije.
Da bi navedena brzina bila održiva, služe dodatni pritisci, poput Evropskog parlamenta, puni pretnji, nedoslednosti, licemerja i otvorenih antisrpskih teza. Evropski poslanici, kao zle veštice, ne skrivajući svoju omrazu prema Srbiji, i u poslednjoj rezoluciji, usvojenoj ubedljivom većinom (samo su poslanici Fidesa mađarskog premijera Viktora Orbana bili protiv), svu krivicu svaljuju na Srbiju, preteći joj kaznenim merama „ako se dokaže da je umešana u događaje u Banjskoj ili ako odbije da učestvuje u istrazi tog događaja“.
„Ako Milan Radoičić ne bude izručen Prištini, to će zakomplikovati ionako teške odnose Srbije i ‘Kosova’, a potencijalne reakcije međunarodne zajednice mogu rezultirati još strožim političkim i diplomatskim delovanjem prema Srbiji“, preteći je poručio hrvatski političar i poslanik Evropskog parlamenta Tonino Picula, koji je i sastavio tekst usvojene Rezolucije.
Iako ova rezolucija, kao i sve druge rezolucije EP, nema obavezujuću snagu, već služi kao politički pritisak, ona najbolje pokazuje kakva je politička klima u zajednici koja je većinom priznala kosovsku nezavisnost (samo pet od 27 zemalja nije to učinilo) a ponašajući se u skladu s tom činjenicom, unapred štiti prištinsku stranu i diskredituje Srbiju i povodom Banjske. Da se zla namera neskriveno iznosi, vidi se u nesuvislom delu rezolucije EP kojom se podržava normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, ali „na temelju načela međusobnog priznavanja i u skladu s međunarodnim pravom“. U ovoj šizofrenoj poruci pod noge se baca Povelja UN, važeća Rezolucija 1244 i traži da Srbija prizna drugu „državu“ na svojoj teritoriji, sve poštujući pravne norme!?

DOSLEDNO NEDOSLEDNI I to nije sve. Dosledni u svojoj nedoslednosti, evropski parlamentarci pozivaju evropsku petorku koja nije priznala takozvano Kosovo da to učini. Zatim, osuđuju „neprimerene mere“ uvedene protiv prištinskih vlasti. Istovremeno, naša vlada se poziva da opozove kampanju otpriznavanja, odnosno da se „Beograd suzdrži od pokušaja izolacije ‘Kosova’ od međunarodne zajednice“. Od Prištine se samo zahteva da osnuje Zajednicu srpskih opština, ali u skladu s kosovskim ustavom i presudom tamošnjeg Ustavnog suda iz 2015. godine?! I nisu jedini.
Zajednicu srpskih opština, jedino za šta se drži srpska strana u pregovorima, iako se ona odnosi samo na sever KiM, a ne i na ostatak Kosmeta gde Srba ima mnogo više, pominju i ovi emisari i njihovi patroni, ali ne u obliku u kom je potpisan. Ovaj sporazum, u izvornom obliku, ne samo da odbija Aljbin Kurti već ga dezavuišu upravo oni koji navodno posreduju kako bi se došlo do rešenja (po njihovoj meri i kroju). Malo-malo pa će neko od njih reći da treba formirati ZSO, ali ne onako kao je pre osam godina dogovoreno, jer je, kako kaže američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer, srpska zajednica na Kosovu „suštinski, esencijalni, integralni deo Kosova“, te treba da bude u skladu s kosovskim ustavom i bez izvršnih ovlašćenja.
Izgleda da su i ovi „zli jahači“ u Beograd doneli tajni predlog i skicu ZSO, zbog čega, navodno, nije ni bilo suočavanja s novinarima već samo čitanje saopštenje Miroslava Lajčaka, čija je funkcija, uz ova „četiri jahača“, sekundarna i ogleda se samo u prenošenju diktata i očekivanja.
Dakle, Srbija nije dobila ZSO, ali je ustupila 25 državnih ingerencija, među kojima su najveće: policija, pravosuđe, energetika, telekomunikacije, da ne pominjemo učešće Srpske liste u prištinskoj vlasti. Ukinuta je i Civilna zaštita (formirana u maju 2006. na osnovu Zakona o odbrani i Zakona o lokalnoj samoupravi; brojala je oko 500 ljudi, uglavnom bivših vojnika s prebivalištem na severu KiM) kojom je, na neki način, ispunjen član 4 Rezolucije 1244 SB koji daje pravo povratka srpskoj vojsci na KiM. Čak je i Zapad to prećutno tolerisao jer je bilo u skladu sa Rezolucijom 1244.
Civilna zaštita je zvanično ukinuta sporazumom Vučić–Mustafa iz 2015. godine. U trenutku ukidanja imala je oko 1.000 ljudi, 800 na severu KiM, a ostale južno od Ibra. Sporazumom je predviđeno da se po hitnom postupku preda i oprema Civilne zaštite secesionistima u Prištini. Pravni i drugi stručnjaci su odavno elaborirali da do ukidanja Civilne zaštite ROSU snage nisu ni pomišljale da upadnu na sever KiM. Nakon ukidanja Civilne zaštite ROSU i secesionistička albanska policija počele su da upadaju na sever i da prebijaju i hapse Srbe. Posebno poniženje bila je otmica, hapšenje i vođenje kroz Prištinu direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića.
Sada je jasno zašto je Kurti, pod okriljem bezbednosnih snaga NATO-a, vukao provokativne poteze protiv Srba, bez straha da će Srbi ozbiljnije odgovoriti.
Agencije već pišu da zapadne sile žele da Priština i Beograd sprovedu plan od 10 tačaka koji je EU iznela u februaru kako bi, navodno, okončali višemesečnu političku krizu. Neizostavno će navesti da su Kurti i Vučić tada dali saglasnost, ali uz rezerve koje nisu razrešene. Reklo bi se da je problem defakto priznanje o kojem je Eskobar onako bezobrazno govorio u Kongresu.

VRUĆA NEDELJA „Zavrtanje i lomljenje ruku“ treba obaviti što pre, već ove nedelje u Briselu, da bi se sa očekivanim rešenjem izašlo pre samita šefova država EU. Pa ipak, ne čekajući te rezultate, lideri članica EU su već usvojili zaključke, odnosno njihov nacrt (uz moguće naknadne dopune), i pre održavanja samita, čiji sadržaj je procurio u javnost. U njima se, uz poslovičnu osudu nasilnih incidenata na severu KiM i pozivanje na hitno smirivanje napetosti, „Kosovo“ i Srbija pozivaju da stvore uslove za vanredne izbore u četiri opštine na severu, s naglaskom da je „od suštinske važnosti da se nastavi dijalog uz posredovanje EU koji vodi visoki predstavnik, kao i brza implementacija Sporazuma na putu normalizacije i Aneksa za primenu. To podrazumeva osnivanje Zajednice opština sa srpskom većinom“, a da će izostanak angažmana na smirivanju i tenzija „imati posledice“. Ništa o uzrocima tih tenzija i srpskog nezadovoljstva, zbog čega su i izašli iz prištinskih institucija.
Može li se s takvim posrednicima i partnerima, koji su nas bombardovali i koji drže oružane snage na tlu KiM, te koji su opredeljeni za jednu stranu i izlaze s tezama i unapred donetim zaključcima, voditi suvisli dijalog i očekivati bilo kakav razuman i obostrano zadovoljavajući zaključak. Diplomatski pregovori ipak podrazumevaju kakav-takav stepen poverenja između strana. Zar nije i Vučić rekao da je bio prevaren i da se oseća krivim što je verovao da će zapadni izaslanici ispoštovati ono što su potpisali. A to je bilo obećanje da neće hapsiti ljude koji su bili prošle godine na barikadama. Mada to nije jedina i poslednja prevara.
Sve navedeno ne znači da dijalog treba ukinuti. Naprotiv, ako ni zbog čega drugog, onda zbog smirivanja napetosti i neizdržive situacije za Srbe na severu KiM, koja preti da postane sve gora, ako ne i pogubna. Međutim, sve više je mišljenja da su svi postojeći i novi sporazumi, od Briselskog do Ohridskog, bespredmetni ako se ne ispunjava Rezolucija 1244 UN, kao jedini zvanični međunarodno-pravni dokument koji se odnosi na Kosovo i Metohiju, odnosno na to da je budućnost KiM u suštinskoj autonomiji u sastavu (nekad) SR Jugoslavije, a danas Srbije. Nije dovoljno ove međunarodne obaveze samo deklarativno spominjati već i u pregovorima isticati i potencirati. Čak je i premijerka Brnabić međunarodno pravo i Rezoluciju 1244 pomenula na sednici Saveta bezbednosti UN – na kojoj se raspravljalo o šestomesečnom izveštaju Unmika o KiM – tek u poslednjoj rečenici svog prilično dugog izlaganja u kome je uglavnom navodila primere torture i nepočinstva prištinske vlasti. Za upućene upravo su ti, još uvek važeći, međunarodni pravni sporazumi i rezolucije crvene linije ispod kojih srpska strana ne bi smela da ide.
Ne bude li to uvaženo, ne ostaje ništa drugo nego proglasiti okupaciju naše južne pokrajine, čime u vodu padaju svi pregovori i cela stvar se po automatizmu vraća u UN. Tamo gde joj je i mesto.